Jedan od osnivača i vođa Srpske socijaldemokratske partije – Dimitrije Tucović – pisao je 15. maja 1914. godine u svojim “Radničkim novinama” u članku “Oblačina nad kutkom varvarstva”i s opravdanom gordošću, ali i s gorčinom, o poštenom borbenom stavu cveta srpskog naroda u to vreme, kome je bio tuđ svaki nacionalizam i šovinizam, o stavu svoje partije, koja je pod njegovim vodstvom bila “jedna od najnaprednijih i najborbenijih radničkih stranaka u Evropi”
U tom članku on kaže: “Mi smo socijaldemokrati bili prvi koji smo tom bezumnom arbanaskom pohodu i ludoj arbanaskoj politici
skinuli patriotski i nacionalni veo s lica”.
Veliki sin srpskog naroda, jedan od najvećih i najblistavijih umova, s kojim Srbija i srpski narod s punim pravom mogu da se ponose, živeo je svega 33 godine, ali je ostavio za sobom veliko delo, kako po obimu tako i po značaju.
U današnje vreme. kad se sve više zaoštrava pitanje Kosova, interesantno je – i poučno – prelistati njegove radove, posvećene albanskom pitanju, koje je postalo krajnje aktuelno u toku balkanskih ratova, u kojima je i sam Tucović kao rezervni oficir učestvovao, prešavši sa srpskom vojskom 1913. godine deo Albanije sve do Elbasana. Nepokolebivi socijaldemokrata, on se u vreme balkanskih ratova “smiono borio protiv zavojevačke, imperijalističke politike srpske
buržoazije i službene Srbije prema Makedoniji i prema Albaniji”.
Njegovi radovi “Arbanska pisma” izlazili su u “Borbi”, polumesečnomčasopisu socijalne demokratije, kao i u “Radničkim novinama” krajem 1913. godine. Knjiga “Srbija i Arbanija” – “Jedan prilog kriticizavojevačke politike srpske buržoazije” objavljena je februara 1914. godine.
U predgovoru knjige “Srbija i Arbanija” on kaže: “Zavojevačkom politikom srpske vlade prema arbanskom narodu stvoreni su…
takvi odnosi, da se u skoroj budućnosti mir i redovno stanje teško mogu očekivati…
Morali smo se zabaviti prilikama u Arbaniji. To je bilo utoliko potrebnije učinili što je, prvo. naša štampa, u pogubnoj utakmici
da pomogne jednu rdavo upućenu i rdavo izvodenu politiku, mesecima i godinama rasprostirala o arbanskom narodu tendenciozna mišljenja, i što je, drugo, takvim mišljenjima i sama vlada pokušala da opravda svoju zavojevačku politiku u Arbaniji.
Više obaveštenja… treba da posluži… i stvaranju boljih odnosa iz među srpskog i arbanskog naroda. Naročito je više obaveštenja
potrebno proletarijatu, na kome poglavito leži veliki zadatak…”.
O zavojevačkoj politici Srbije i zločinima prema albanskom stanovništvu Tucović na nekoliko mesta govori u svom radu u odeljku “Zavojevačke težnje naše buržoazije” on kaže: “… Posledice toga zavojevačkog upinjanja predstavljaju nepresušni izvor ne samo novih zločinstava prema arbanskom naselju, več stalne opasnosti po mir i spokojstvo našeg naroda. Srbija je gurnuta u opasni vrtlog zavojevačkih prohteva. Osvajački upad u Arbaniju urodio je
ogorčenjem arbanskog naroda prema Srbiji i pobunama: nesigurnost na novoj zapadnoj granici Srbije nastupila je kao posledica zavojevačke politike prema arbanskom narodu”.5 U odeljku “Poraz zavojevačkog podviga” stoji: “Vrhunac … je pokušaj izlaska na more putem zavojevanja Arbanije”.6Dalje – “izlazak na Jadransko more je iskupljen zavojevanjem Arbanije”, a “porobljavanje arbanskog naroda” je bilo “sredstvo izlaska na more”.7 8Zatim navodi: “… zavojevačka politika male i privredno nerazvijene Srbije, upučene na zajednicu. a ne na davljenje malih oko sebe”,« dovela je po njegovom mišljenju dolle. da če. “ta senka dugo vremena pomračavati nebo nad srpskim narodom”. Srbija je hlela i izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa je ostala bez izlaska na more, a od zamišljene
kolonije stvorila je krvnog neprijatelja. Njena težnja ka moru dala je naopake rezultate, jer je sprovodena naopakim sredstvima, to jest: ono što se moglo postići samo u sporazumu i (uz) prijateljsko saučešće oslobođenoga arbanaskoga naroda, htelo se postići protiv njega. Težnje izlaska na more metodima zavojevačke politike pretrpele su potpun poraz”.9 10 U odeljku “Vojna okupacija Arbanije” on govori o “moru uzrujana arbanaskoga stanovništva, ogorčena
svirepstvima srpske vojske. Osvetničko paljenje sela i masakriranje arbanaskoga stanovništva nije nikakva naknada za uzaludne gubitke”.19 U odeljku “Rezultati zavojevačke politike” Tucović kaže da je “zavojevački pohod Srbije na Arbaniju najgrublje odstupanje od načela zajednice balkanskih naroda. U njemu su do kostiju razgolićene netolerancija prema drugim narodima, zavojevačke težnje i gotovost buržoazije da ih sprovodi najbrutalnijim zločinstvima,
kakva su do sada izvršivana samo u prekomorskim kolonijama”.11 Tako on, pošteno i ogorčeno, žigoše politiku svoje dinastije, vlade i njihove vojske, izjednačujući ih sa svim ostalim brutalnim kolonizatorima u svetu.
O toj politici Tucović govori i u mnogim svojim člancima. On je bio potpuno svestan značaja koji ima štampa, koja može – znao je on to iz gorkog iskustva – da vrši ne samo pozitivan, nego i krajnje poguban uticaj na mase. U članku “Iz jednog graničnog garnizona” on piše: “Ja sam se uverio da naš prost vojnik prati štampu i da ona ima silnog uticaja na njega. Ali sam primetio i to, daje on nemočan da se toga uticaja oslobodi onda kada ga štampa, kao što se to naročito u ovim ratovima pokazalo, lukavo obmanjuje u nameri da ga pripremi na nešto što vlasnicima momentalno treba. Da bi se pomoglo izvršenje ove poslednje mobilizacije… štampa je propovedala na sva usta osvetu prema Amautima, okrivljujuči njih što se naš vojnik ponovo mora da odvoji od svoje porodice i od svoga posla. I to je imalo dejstva. U nekoliko prilika vojnici su postupali prema jadnom amautskom stanovništvu po raspoloženju, koje je kod njih izazvalo pisanje beogradskih listova.
Kada sam god razmišljao o uticaju štampe u našem narodu, dolazilo mi je na um, pre svega to: koliko je potrebno da socijalna demokratija napregne sve sile da rasprostiranjem svoje štampe su zbija nazočno dejstvo burzoaskog novinarstva i da narod oslobađa lukavog tutorstva onih koji ga za svoje ciljeve upotrebljavaju”.
Nastavice se
Razgovor o ovom članaku