Iako je pobuna dreničkih Albanaca iz januara 1945. imala ne samo antisrpski, veći antijugoslovenski karakter (Petranović, 1992, 701-702), bilo je za očekivati da će sestatus Kosova u novoj državi formulisati u skladu sa predratnim stavovima jugoslo-venskih komunista. Istina, na sednici Predsedništva AVNOJ-a od 23. februara 1945.crnogorski delegat je predložio da „oba Dukađina“ pripadnu Crnoj Gori, zajedno saSandžakom, kako bi crnogorska federalna jedinica teritorijalno ojačala. Bilo je predlo-ga da se „Kosmet“ podeli između Crne Gore, Srbije i Makedonije, dok je Edvard Karde-lj imao originalniju ideju – da se Kosovo i Metohija bez dvoumljenja pripoje Albaniji(Петрановић, 1991, 338-339).Političke spekulacije oko statusa Kosova prekinute su krajem avgusta 1945. kada jeNarodna skupština Srbije donela Zakon o ustanovljenju Autonomne Kosovsko-meto-hijske oblasti „na osnovu želje koju je stanovništvo kosovsko-metohijske oblasti izra-zilo rezolucijom svoje oblasne skupštine na dan 8-10. juna 1945“. Oblast je bila sastav-ni deo Srbije, sastavljen od 15 srezova i sa sedištem u Prizrenu (više o tome: Petranović,Zečević, 1987, 170-172).
Zakon je izjednačio u pravima albansko, srpsko i crnogor-sko stanovništvo, baš kao i upotrebu albanskog i srpskog jezika u školama i javnoj ad-ministraciji.O prvim mesecima nove vlasti na Kosovu jako dobro svedoči izveštaj četvoročlanekomisije Ministarskog saveta DFJ koja je tamo boravila u drugoj polovini maja 1945.
Oni su primetili da je u administraciji bilo nesrazmerno malo Albanaca koji su bili pra-vično zastupljeni jedino u seoskim odborima, dok se administrativni aparat sastojao
U pitanju je pobuna 6.000 Albanaca raspoređenih u manje balističke odrede koji su, plašeći se osvetesrpskih kolonista-povratnika, prvo napali Uroševac i Gnjilane. Neodmerena reakcija jedne makedonskebrigade isprovocirala je nove nemire u Gnjilanu i Drenici, a s obzirom da nove vlasti nisu imale podrškulokalnog albanskog stanovništva, zavedena je četvoromesečna vojna uprava.
Tokom 1959. Kosovu su pripojeni srezovi Leposavić i Lešak, a o motivima ove neobične intervencijevladaju podeljena mišljenja – od navodne upućenosti srezova na Mitrovicu i rudnike, do krajnjeprozaičnih motiva Petra Stambolića i Slobodana Penezića-Krcuna, što su javnosti teatralno obznanile i Večernje novosti od 24. 9. 2013. uglavnom od predratnih jugoslovenskih činovnika. Međunacionalna mržnja je jošuvek bila velika, premda ju je sve više potiskivao klasni antagonizam ispoljen prilikomrekvizicija, odnosno zaplene poljoprivrednih proizvoda od seljaka radi snabdevanjavojnih jedinica. Članovi pomenute komisije su ustanovili da je šovinističko raspolože-nje bilo jače izraženo kod Srba i Crnogoraca nego kod Albanaca, koji su osećali izvesnukrivicu zbog saradnje sa okupatorom tokom rata, pa su bili rezervisani u komunikacijisa novim vlastima. Izbeglički odbor iz Peći je bio posebno ratoboran prema Albancima.Februara 1945. na Kosovu je, ponovo uvedena vojna uprava usled „omasovljavanjareakcije na Kosmetu, stvaranja odmetničkih bandi i sve češćih napada tih bandi na selai gradove“, kako stoji u prethodno citiranom izveštaju. Već posle tri meseca situacija seprimirila pa je Komisija koja je sačinila citirani izveštaj predložila ukidanje vojne upra-ve ali i niz političkih koraka kao što su regulisanje statusa Kosova i Metohije u okviruSrbije, izbor poslanika i slično. Nakon ukidanja vojne uprave bilo je ideja da se albanskamanjina na Kosovu „stavi u poseban karantin“ u kome bi bez ugrožavanja njihovihosnovnih ljudskih prava bilo onemogućeno „ispoljavanje njihovog nacionalnog entite-ta kao kolektiva“. Prema toj ideji, albanska manjina bi izvestan stepen autonomije do-bila tek kada „pruži dokaze da je spremna na civilizovanu kohabitaciju sa svojim srp-skim i crnogorskim sugrađanima“ (Јовичић, 1991, 146).
Prva vlada Jugoslavije donela je 6. marta 1945. godine Odluku o zabrani povratkakolonista na Kosovo i u Makedoniju, ali se uprkos tome oko 4.000 Crnogoraca vratilou Metohiju i izazvalo paniku među Albancima. Već narednog meseca, ito je na zase-danju CK KPJ izjavio kako bi na Kosovo i Metohiju trebalo da se vrate „svi koji su tuživeli“, ali je iz nekog razloga odluka o zabrani povratka ostala na snazi sve do 1953.godine (Potežica, 1989, 104-107).Nove vlasti su se teško snalazile u anarhičnoj situaciji jer je imovina bila više putapreprodavana, a ugovori falsifikovani. Mnogi Srbi i Crnogorci su potraživali imanjakoja su prethodno već bili prodali 1941. godine, tvrdeći da su to učinili pod prisilom. Izstraha da će im opet biti oduzeta zemlja Albanci odlaze u Albaniju, dok su neki praviliindividualne nagodbe sa srpskim kolonistima. Kosovom su se širile glasine da će se,pored predratnih srpskih kolonista, na zemlju Albnaca doseliti i čitavi kontigenti no-vih naseljenika.
Zakon o reviziji dodeljivanja zemlje kolonistima i agrarnim interesentima u Make-doniji i kosovsko-metohijskoj oblasti donet je početkom avgusta 1945. sa ciljem „ispra-vljanja povreda vlasničkih prava i interesa zemljoradnika domorodaca“ na Kosovu,Metohiji i u Makedoniji, počinjenih u doba jugoslovenske kraljevine.
Suprotno očeki-vanjima, ovaj proces radikalnog diskontinuiteta sa nacionalističkim projektima jugo-slovenske monarhije bio je poveren upravo kreatorima predratne kolonizacione politike – Vasi Čubriloviću i Sretenu Vukosavljeviću, koji su i u itovoj vladi preuzeli resorepoljoprivrede i kolonizacije, protežirajući što masovniji povratak proteranih naseljenikai diskvalifikaciju albanskih „političkih krivaca“ (Gaćeša, 1995, 416-419).
Uz probleme sa radom lokalnih komisija, sastavljenih od albanskih političara kojisu mimo procedure donosili rešenja protiv predratnih kolonista (Павловић, 2011, 17),nakon revizije je skoro petina zemlje koja je u jugoslovenskoj kraljevini oduzeta Alban-cima vraćena starim vlasnicima (Horvat, 1989, 79). Kada je reč o albanskim predrat-nim emigrantima koji su želeli da se vrate na Kosovo, njima je Zakon o državljanstvuDFJ omogućio da već od sredine 1946. steknu jugoslovensko državljanstvo, što jemnogim istoričarima poslužilo kao dokaz Titovog protežiranja „demografskog razvoja Albanaca“ i „albanizacije Kosova“ (Петрановић, 1993, 98-110).
Međutim, migratorni procesi koji su usledili donekle kvare logičku konstrukcijuteze o planskoj „desrbizaciji“ Kosova. Istina, njihovi počeci koincidiraju sa RezolucijomInformbiroa i prekidom diplomatskih odnosa između Jugoslavije i Albanije. Naime,već od 1951. pokrenuti su novi talasi albanskih iseljenika sa Kosova ka Turskoj, pa suse muslimani različitog etničkog porekla počeli masovno izjašnjavati kao Turci ne bi libili uzeti u obzir za emigriranje. Iz tog razloga, broj stanovnika na Kosovu i u zapadnojMakedoniji koji su se identifikovali kao Turci narastao je čak 26 puta u periodu izmeđudva popisa stanovništva (1948–1953). Ovakvo izjašnjavanje je trebalo da sačuva Jugo-slaviju i Tursku od neprijatnih međunarodnih reakcija povodom ekspatrijacije Albana-ca (Јовановић, 2013, 211). Početkom oktobra 1951. turska vlada je zatražila od Jugo-slavije da konačno ratifikuje i sprovede finansijske odredbe predratne konvencije. Tito je stoga pozvao u posetu turskog šefa diplomatije Fuada Keprilija, pa je krajem januara1953. tokom zajedničke večere u Splitu došlo do usmenog sporazuma po pitanju emi-gracije. Čitav događaj je poznatiji kao „Džentlmenski sporazum“ i on je trebalo da oživi jugoslovensko-tursku konvenciju iz 1938. godine (Pezo, 2013, 116-118). Kao i umeđuratnom periodu, pojam „turske narodnosti“ je bio veoma pogodan za zloupotre-bu, pa se turska vlada požalila kako su joj umesto uraka iz Jugoslavije počeli stizatiisključivo etnički Albanci. Istina, prvi sekretar turske ambasade u Beogradu je septem-bra 1954. izjavio kako je njegova zemlja „voljna da prećutno primi i izvestan broj Šip-tara“, dok je SUP Srbije upozoravao kako se tokom čitavog leta na Kosovu odvijalapropaganda za iseljenje, pri čemu su ljudima obećavane kuće, stoka, plodna zemlja imehanizacija (Јовановић, 2013, 211-212).
Inicijativa za iseljavanje je i nakon Drugog svetskog rata najčešće dolazila sa turskestrane, dok je Makedonija ostala tranzitno područje iseljenika. Sličnost je evidentna iu pojednostavljenoj proceduri istupanja iz jugoslovenskog državljanstva, pa je takobilo lako doći do papira o „turskom poreklu“, ali gotovo nemoguće vratiti se u Jugo-slaviju. Emigracioni mehanizam je u oba perioda poveren jugoslovenskim ministarst-ima za poljoprivredu i agrarnu reformu koja su vodili gotovo isti ljudi. Ono što je ta-kođe bilo upadljivo slično, bile su akcije razoružanja Albanaca na Kosovu koje suprethodile velikim iseljeničkim talasima ranih dvadesetih i sredinom pedesetih godi-na. Uprkos političkoj zloupotrebi iseljeničkih statistika i iznošenju fantastičnih broje-va i procena, činjenica je da su migracije muslimana u prvoj deceniji nakon Drugogsvetskog rata daleko nadmašile onu predratnu (Јовановић, 2013, 212-213).
izvor: academia.edu
http://inisdr.bg.ac.rs/814/1/Vladan%20Figura%20neprijatelja.pdf
Razgovor o ovom članaku