Nepokolebljivi socijaldemokrata, oslobođen svih nacionalnih mitova,Tucović u Drugom arbanaskom pismu pod nazivom “Rasprostiranje Arbanasa” govori o čestim migracijama, koje su odlika života u Turskoj uopšte, pa razmišlja i konstatuje na sledeći način: “O prodi ranju Arbanasa na istok u nas se mnogo pisalo, jer se jako ticalo srpskoga naselja u severozapadnim oblastima Turske. To je i danas glavno sredstvo kojim šovinistička štampa izaziva kod srpskog naroda mržnju prema ‘divljim’ Amaulima, prikrivajući kao guja noge divljašlva koja je srpska vojska prema njima počinila. Koliko je samo suza proliveno stoje istorijsko Kosovo preplavljeno Arnautima!.
Mi se ne možemo ovde upuštati u pitanje: u koliko je proredenost srpskoga elementa u ovim krajevima neposredan rezultat arnautske navale, a u koliko je posledica opštega, utvrđenoga kretanja srpskog naroda s juga na sever? Naseljavanje Šumadije je bez svake sumnje došlo raseljavanjem jugozapadnih krajeva. Istorijski je utvrđeno da se srpski živalj iz ovih krajeva povlačio u masama uz austrijske trupe, kada god su ove u XVII i XVIII veku morale obustaviti svoja nadiranja na jug i povlačiti se. Naposletku, odakle su Srbi po staroj Vojvodini i ko ih je i zbog čega preveo?… Ako bi. uostalom, stajalo da je srpski elemenat prosto-naprosto potisnut arbanaskim, zar bi to bio prvi slučaj u istoriji da navala nekih plemena čvršče organizacije ili drugih preimućstava potisne neki narod sa njegovog ognjišta? Zar slovenska plemena nisu potisla starosedeoce ovih zemalja sredstvima o kojima istorik nema nimalo lepo mišljenje?…
Arbanasi su se rasprostrli na istok za račun Slovena, to je istina. Ali ispitivanje uzroka toga arbanaskog prodiranja još manje daje za pravo na osvetničkom držanju prema njima”.
“Česte migracije su odlika života u Turskoj uopšte, a ne samo u graničnim oblastima prema Arbanasima. A uzrok tako lakom i čestom seljakanju leži u begovskom sistem u privrede. Kao god što je stočarsko zanimanje Arbanasa osnov njihovoj lakoj pokretljivosti i nomadskim navikama, tako isto je feudalni sistem svojine zemlje bio glavni razlog što su se starinci toliko rešavali na seobu. Oni nisu bili vezani za ognjišta svojinom, najčvršćom vezom za koju se u društvu zna. Prema tome, ispitivanje ovoga pitanja mora nas dovesti do uverenja: da je martinka ‘divljih’ Arnauta u svakom pogledu nedovoljan razlog za objašnjavanje procesa arbanaskoga ovlađivanja i prodiranja na istok, već da se taj proces vršio na os novici ekonomskog sistema koji je bio do današnjeg dana realna podloga celoga života u Turskoj ”.
U arbanskom pismu “Iz jednog graničnog garnizona” Tucović kaže: Đakovica je čisto arnautska varoš. Turaka skoro nikako nema, a ovo malo Srba, jedna šaka, ima svojkraj, takozvanu ‘srpsku mahalu’, ali bez drugih radnja osim kafanica. Svu ostalu masu stanovništva Đakovice čine Amauti.
I okolina Đakovice je ne samo pretežno već skoro isključivo amaut ska. Iza Peći, koja leži na gornjem kraju plodne Metohije, ima nešlon srpskih sela. kao što ima Srba i po drugim mešovilim selima, pa je samim tim i u varoši više srpskog stavnovništva. Oko Đakovice je srpskog naselja mnogo manje: u ćelom ovom kraju Srbija je zatekla mesto Srba srpske srednjevekovne spomenike, hladne zidine koje ne čuvaju krajine, koje imaju vrednost za arheologa i umelnika, kao. Dečani. mogu uzbuđivati dušu nacionalnih romantičara, ali za stabilnost novoga režima u ovim krajevima ne znače ništa. I upravo osnovni uzrok svih nezgoda od kojih danas patimo i od kojih ćemo ubuduće mnogo patiti leži u tome. što smo ušli u tuđu zemlju.
Ali Đakovlca nije arnautska varoš samo po brojnom odnosu stanovništva; ona je arnautska po celokupnom životu, spoljašnjem kao i privrednom… Đakovica pada u oči baš po tome što je u njoj celokupan zanat i sva trgovina u rukama samih Amauta. …
Tako Đakovica. ovaj centar najljućeg amautluka. gnezdo kačaka. nsvojim privrednim životom daje o Arnautima sasvim drugu sliku nego što je namerno ili iz neznanja malaju beogradski listovi.”…
Još ovde moramo primetiti da se ima posla sa jednim narodom kome srpski šovinisti čine nepravdu odričući mu sposobnost za kulturan rad i miran život”.
Praksa kolonijalnog istrebljenja
Tucović u svojim radovima mnogo pažnje posvećuje i analizi ekonomskog položaja albanskog naroda na teritoriji koju je okupi rala srpska vojska. U knjiži “Srbija i Arbanija” on kaže: “Da vojna okupacija Arbanije mora izazvati očajan otpor gorštačkih arbanaskih plemena nije. izgleda, očekivala samo vlada g. Pašića…”
“O prirodnom otporu arbanaskih plemena ona ne samo nije vodila računa, več ga je u stvari provocirala, oglasivši arbanasko naselje, po primeru svih zavojevača, za ljudski odrod prema kome vredi samo upotreba grube sile… Ona je gurnula vojsku pravcem ka pri morju bez ikakve političke direktive, posela njome veliki deo arbanaskih oblasti bez ikakvih strogih naređenja o držanju vojske prema samopouzdanim arbanaskim plemenima i time je dala prvi podslicaj stalnom ratu na granici s mnogobrojnim žrtvama sjedne i s druge strane. Predstavnicima vlasničke politike nije ni na um došlo da misle koliko bi žrtava moglo biti ušteđeno vođenjem računa držanju vojske prema pokornom stanovništvu i o neodoljivoj upornoj težnji ovih plemena da im se i inače teški uslovi opstanka ne sužavaju i životne navike drsko ne vredaju.
I čim je soldateska… došla u dodir sa arbanaskim stanovništvom, ona je počinila takvu pustoš koja je arbanaski narod gurnula u očajnu borbu za održanje. Tako Je otvorena serija kolonijalnih boraba koje sa manjim ili većim prekidima traju od prelaska srpske vojske preko turske granice do danas i kojima se kraja nigde ne vidi.
Slepa i gluva prema najgrubljoj praksi kolonijalnog istrebljenja koje je soldateska vršila, buržoaska je vlada podigla paklenu poviku pro tiv ’arnautskih divljašlava’ i taje povika rasla… Ni nesumnjivo divlja i nekulturna afrička plemena nisu nikada dočekivala evropskog nametljivca celivanjem njegove bele ruke. Još manje se to moglo očekivati od Arbanasa, koji su već bili ispunjeni izvesnim političkim težnjama za koje su poslednjih desetak godina toliko žrtava podneli i sa kojima je bio upućen da računa svaki onaj koji nije bio unapred rešen na borbu do istrebljenja.
Arbanaska pobuna septembra meseca… je (isti) klasičan primer kako se kolonijalni ratovi izazivaju. Okupacija srpske vojske prosti rala se sa istoka do na same kapije klisura i klanaca. Ona je ras tavila orača od njive, stoku od paše, stada od pojišta, selo od vodenice, kupca i prodavca od pijace, okolinu od varoši, a čitava planinska naselja od svoga prirodnoga centra i žitnice za ishranu. bArbanas s one strane nije smeo kročiti na svoju zemlju koja je os tala na ovoj strani. Svi izvori za život bili su presečeni. U očajanju i gladi, narod je, najpre, molio za slobodan dolazak na tržište, a kada mu je i to uskraćeno, između smrti od gladi i smrti od olova on je izabrao ovu drugu”.
U tom istom svom radu Tucović konstatuje da je vlada Pašića “odbijala arbanasko stanovništvo od sebe onim istim sredstvima kojima se najbolje mogla poslužiti da mu položaj olakša i da ga sebi privuče”.
O strašnom ekonomskom položaju albanskog stanovništva, u koje ga je dovela srpska okupacija, on dalje govori u gore pomenutom pismu “Iz jednog graničnog garnizona”. I začelo je ovaj narod na groznoj muci… Odsecanjem od Peći i Đakovice, Prizrena i drugih graničnih varoši on je uistini osuđen na glad. Sa tim pijacama jebnvezana ćela njegova egzistencija. Na njima je mogao da proda svoje poljoprivredne proizvode, naročito stočne, i da kupi žita i ostalih namirnica. A sada mu je najbliže tržište Skadar, do koga ima da putuje pet dana i pet za povratak… A kada se još ima na umu daje stoke za prenos u narodu nestalo, da se po nekoliko kuća služi jed nom životinjom… kao što jedna ovdašnja arnautska pesma veli:
Iz stene se malo hrane dobija.
Sedam kuća hrani jedno živinče;
Po vejavici i snegu nosi bez odmora
go i nag čovek svoj tovar,
onda je mučan položaj ovih planinaca očigledan. Oni će propadati od gladi, jer su zatvoreni, i kao razjareni zverovi jurišaće na gvoz dene ograde da se probiju i oslobode zatvora. Sporovi su svako dnevni. Ćelo selo. napr., poji stoku na jednom jezercetu i druge vode nemaju: sada je jezerce na našoj strani, a selo na arbanskoj! Ili vodenica na našoj, a seljaci na drugoj ild.”
Analizirajući svestrano položaj albanskog stanovništva pod srpskom okupacijom, on u knjizi “Srbija iArbanija”zaključuje: “Kad se sve to ima na umu: da za život Arbanasa niko nikom nije odgovarao, da je vojska rupila u primitivne životne navike sa svojom krutom logikom sile. da su svi izvori života presečeni. ljudi i stoka ostavljeni bez hrane, da Je pljačka dodijala i malom i velikom, i bogatom i siromašnom. Kada se sve to ima na umu. onda imate pred sobom relko tipičan slučaj kako se stvaraju bune. Da ne govorimo o užas nim scenama bede i gladi koje su se odigravale po Skadru i drugim pribežištima potisnutoga arbanaskog stanovništva!”
/Nastavlja se: Proždrljivi san srpske buržoazije str. 41/
Razgovor o ovom članaku