Ja sam se za to zainteresovao, jer sam nepopravljivo slab prema političkim porukama u desetercu, i nije mi bilo teško da utvrdim da je autor ovog deseterca mitropolit Amfilohije (Radović). U pitanju je citat iz jedne njegove pesme – objavljene 2011. godine u knjizi Kosovo je glava Lazareva1 – koja je nastala slobodnom obradom narodne pesme „Ječam žela kosovka devojka“. U narodnoj pesmi devojka žanje ječam i čuva ga za konje na kojima će, nada se ona, doći njeni svatovi ili svatovi njenog brata, te poručuje ječmu „Svatovski te konji pozobali“. Amfilohije je to promenio, tako da u njegovoj pesmi Kosovka devojka ne očekuje svatove na konjima nego srpsku konjicu, za čije konje ona čuva ječam koji vredno žanje: „Viteški ga konji pozobali, vrani konji slavne srpske vojske“.
To će se dogoditi, kaže sada ova devojka, koju je Amfilohije nacionalno-identitetski osvestio i odvratio od banalne želje da se uda, „kad se vojska na Kosovo vrati“. Štaviše, ona jasno vidi kako će se srpska vojska kretati kroz Kosovo, da ona neće zaobići nijedno slavno mesto srpske istorije, pa će tako da „pred crkvu Samodrežu dođe“, da „napoji konje na Sitnici“, da „projezdi pro Gazimestana / i dojezdi do slavnih Dečana / i do carske larve Gračanice / i do Pećke presvete Krasnice / i Prizrena grada carevoga“.
Povratak srpske vojske na Kosovo u Amfilohijevoj pesmi je topos nacionalističke poezije u folklornom stilu, njegova poenta je u poruci da je srpski narod bio i ostao nostalgičan za „carskim“ Kosovom, Dušanovim i Lazarevim, da u srpskom narodu živi, kako bi rekao slovenački antropolog Mitja Velikonja, „kosovostalgija“.2 Kao što ovaj primer jasno pokazuje, nacionalistički pesnik narodu pripisuje nostalgiju za Kosovom i onda kad su njegove misli okrenute na drugu stranu, jer pesnik polazi od toga da je njegov zadatak da sačuva idealni lik srpskog naroda, a u tom liku za nenacionalne misli i emocije nema mesta. Radeći tako, pesnik daje prilog propagandi treniranja nacionalizama, pa je tako i Amfilohije jedan od pesnika zaslužnih što je srpski nacionalizam danas u odličnoj formi. Kad Kosovka devojka u njegovoj pesmi govori o povratku srpske vojske na Kosovo, to je pre svega falsifikovano svedočanstvo da se narod tome nadao još u vreme kad su devojke žele ječam i kad su vitezovi jezdili na konjima. Vojska koju Amfilohije vraća na Kosovo najviše liči na preživele junake Kosovske bitke 1389. godine. U svakom slučaju njegova Kosovka ne očekuje da će se pred njom pojaviti savremeni srpski vojnici, na primer, pripadnici 63. padobranske brigade stacionirane u Nišu.
Da li to znači da su ljudi koji su od Amfilohijevog stiha napravili politički grafit u centru Beograda, kojim se povratak srpske vojske na Kosovo aktualizuje i najavljuje, pogrešno razumeli Amfilohijevu poeziju i zloupotrebili je svodeći je na provokativnu ratnu propagandu? Ili se – kao što ja mislim – Amfilohijeva intervencija u tekst jedne narodne ljubavne pesme, kojom je očekivanje svatova pretvoreno u očekivanje vojske, i ne može razumeti drugačije nego kao poziv na rat. Oni koji su stih iz Amfilohijeve pesme ispisali na zidu pored dečjeg igrališta postupili su u punom skladu sa raison d’être ove pesme. Njena vokacija – kao i vokacija nacionalističke poezije u celini – jeste da zove u rat, da najavljuje dolazak ili povratak vojske, u ovom slučaju povratak srpske vojske na Kosovo. Uvek su bili i uvek će biti u pravu oni koji je tako čitaju.
Amfilohijevoj Kosovki devojci, u očekivanju da se srpska vojska vrati na Kosovo, nedavno se pridružio istoričar Čedomir Antić. U članku pod naslovom „Kosovo je Srbija“, objavljenom u Politici od 13. februara 2023, on je izneo mišljenje da je nov rat protiv kosovskih Albanaca neminovan i da Srbija treba da se za taj rat pripremi. Kao devojka u Amfilohijevoj pesmi, i Antić je opisao kako će novi rat da se odvija, kako će na Kosovu napredovati srpska vojska predviđajući da će to ići brzo, jer će, kaže on, „neka nova, reformisana srpska vojska u vojno-policijskoj akciji ući u pokrajinu i izići na granice na Prokletijama i Šari“. Za razliku od Amfilohijeve Kosovke, koja nam ništa ne kaže o tome šta će srpska vojska, kad se vrati na Kosovo, uraditi sa kosovskim Albancima, Antić to do detalja opisuje: „Sve vođe i pripadnici tzv. OVK, ukoliko tada budu još živi, biće uhapšeni, a zločinci suđeni“, kaže on i dodaje: „Svi spomenici iz rata – osim onih podignutih žrtvama – biće javno srušeni. Albancima će biti ponuđen isti onaj status koji uživaju Srbi u Republici Hrvatskoj. Naravno, isključivo onima koji imaju srpske pasoše i sposobni su da polože ispit iz srpskog jezika i istorije“.
Međutim, ni Antić, kao ni pre njega Amfilohije, ne govori o povratku srpske vojske na Kosovo u naše vreme. Amfilohije je taj povratak smestio u daleku prošlost, a Antić u daleku budućnost. To će se, kaže on, dogoditi onda „kad ojačamo, pripremimo se, kad obnovimo stanovništvo velikom demografskom reformom, kada rešimo status srpskog naroda u BiH i Crnoj Gori, kada nastupi povoljno vreme na Kosovu i Metohiji i u svetu“. Ništa novo, i ovaj istoričar, poput mnogih drugih nacionalista među srpskim političarima i intelektualcima, zalaže se za zadržavanje statusa quo, za takozvani „zamrznuti konflikt“ na Kosovu. I on veruje da će zamrznuti konflikt na Kosovu potrajati onoliko koliko je Srbima potrebno, kao da niko drugi, uključujući i kosovske Albance, nije zainteresovan da se on prekine i da tim povodom neće ništa preduzeti, nego mirno čekati da se Srbi dobro pripreme i pokrenu nov rat.
Takođe, kao i drugi zagovornici zamrznutog konflikta, Antić misli da to što je teritorija Kosova izgubljena nije presudan i nenadoknadiv gubitak. Jednog dana, pa makar i posle nekoliko vekova, teritorija se može ponovo zadobiti, pod uslovom da u međuvremenu niste priznali da ste je izgubili. To je jedna od najvažnijih lekcija iz ratne filozofije i strategije koju su naučili zastupnici strpljivih dugoročnih priprema za nov ili, tačnije, konačan obračun na Kosovu. Nju je pre nekoliko godina na sažet način formulisao patrijarh Irinej (Gavrilović), rekavši da „sve što je na silu oteto može da se vrati, dok poklonjeno ne može nikada“.3 Pretvoreno u poklon – „na srebrnom poslužavniku“, kako je scenu u kojoj Srbi poklanjaju Kosovo Albancima opisao dramski pisac Siniša Kovačević4 – priznanje nove države na Kosovu prestaje da bude političko-diplomatski čin čije se važenje može usloviti, oročiti i revidirati i postaje neka vrsta metafizičkog samoubistva, odricanje od zaveta bez koga srpska nacija ne može da opstane.
Upravo to, upozorava Antić čitaoce Politike, žele da postignu srpski neprijatelji. Njihov krajnji cilj nije da Srbima oduzmu deo njihove države – to su već postigli – nego da ih ostave bez vere u sebe, bez identiteta, da ih nateraju da prestanu da sanjaju svoj nacionalni san i veruju u svoje nacionalne mitove. Oni bi da Srbi prestanu da govore i na zidovima pišu „Kosovo je Srbija“, zbog čega je Antić, prkoseći srpskim neprijateljima, te reči stavio u naslov svog članka, što svedoči o kružnom kretanju parola i grafita, koje se iz pesama, novinskih članaka i drugih sličnih medija lako sele na transparente i grafite, ali se s istom lakoćom mogu vratiti u proizvode tih medija.
„Zato mi moramo“, apeluje Antić na Srbe, „da sačuvamo san srpskog naroda, njegov nacionalni mit, identitet, dostojanstvo i nadu u budućnost. Nama su SAD, NATO i Albanci oduzeli vlast nad Kosovom, ali sada žele da nam otmu i ideološke temelje državnosti i razloge postojanja“. San, mit i nada ovde se odnose na nov rat na Kosovu koji će jednom Srbi morati da povedu, ne zato da bi povratili izgubljenu teritoriju nego da bi ispunili svoju sudbinu. „Čekaćemo“, kaže Antić, „decenijama, vek ili dva… Čekali smo bezmalo pola milenijuma. Uspećemo ako budemo verovali. Cena nije bitna, pošto su naši evropski i američki ’partneri’ do sada sve drugo učinili bezvrednim. Cilj je da se promenimo, oporavimo i uzdignemo. To nije put odbrane Kosova, već nacionalnog opstanka. Kosovo nije zemlja, već zavet, ali i instrument obnove. Zato više nema povlačenja“.
Pročitavši ovo, čitalac Antićevog članka, shvatiće da se autor – mada pominje NATO, OVK i ironično predviđa da će, kad se srpska vojska na Kosovo vrati, tamošnjim Albancima biti data ista prava koja danas imaju Srbi u Hrvatskoj – ipak ne zalaže za nov rat na Kosovu u istorijskom vremenu, nego ga prenosi na eshatološki plan. Reči „odbrana“ i „povlačenje“ ovde u stvari ne govore o vojsci i njenim pokretima, nego o dinamici ideja i emocija u srpskom nacionalnom snu, u srpskom mitu o Kosovu.
Dakle, i ovde, kao i u vezi sa Amfilohijevom pesmom o Kosovki devojci, postavlja se pitanje interpretacije. Da li Antićev čitalac greši ako njegov članak shvata kao poziv na oružani sukob na Kosovu, jer ne razume da je ovde reč o borbi za očuvanje poljuljane vere u zavet a ne o novoj borbi za izgubljenu teritoriju? Moj odgovor je opet, kao i kad je reč o pravilnom razumevanju Amfilohijeve poezije, da čitanje Antićevog teksta kao poziva na rat ne samo što je jedno od mogućnih, nego se takvim čitanjem dolazi do onoga što je u ovom tekstu najvažnije, to jest da on govori o navodnoj nacionalnoj frustraciji izazvanoj gubitkom Kosova za koju u samom tekstu nema leka, nego se lek može naći samo izvan teksta, na bojnom polju. Nacionalistički tekst služi tome da, kao raketa „buster“, ponese čitaoca, da ga lansira u visine nacionalističkih snova i mitova, i da ga na kraju izbaci napolje, u rat.
Razgovor o ovom članaku