Šaip Kamberi, jedini albanski poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije i predsjednik Partije za demokratsko djelovanje (PDD), u razgovoru za Novi magazin otvoreno govori o stanju demokratije u Srbiji, studentskim i građanskim protestima, dijalogu Beograda i Prištine, ali i o sistemskoj diskriminaciji Albanaca u Preševskoj dolini.
Poseban fokus intervjua stavljen je na praksu administrativne pasivizacije prebivališta, koju Kamberi opisuje kao oblik tihog, institucionalnog nasilja s ciljem političkog i demografskog slabljenja albanske zajednice. Ova intervencija donosi rijedak, argumentovan i institucionalno artikulisan pogled na probleme koji se često guraju na marginu javnog diskursa u Srbiji, ali imaju direktne posljedice po demokratiju, ljudska prava i evropsku perspektivu zemlje.
Itervju Šaip Kamberi
Pasivizacijom adrese građani praktično prestaju da postoje za državu, što mlade Albanci tera da napuste svoja ognjišta u potrazi za perspektivom. Pasivizacija je oblik tihog, administrativnog nasilja, a bez poštovanja prava Albanaca nema demokratske evropske Srbije, kaže za Novi magazin Šaip Kamberi, narodni poslanik i predsednik Partije za demokratsko delovanje
Šaip Kamberi je narodni poslanik u Skupštini Srbije, deo poslaničke grupa PSG-SAD Sandžaka-PDD i predsednik Partije za demokratsko delovanje. Ali, pre nego što je postao političar Kamberi je bio i ostao priznati borac za ljudska prava, ne samo nacionalne manjine kojoj pripada i žitelja dela Srbije iz kod dolazi, već svih obespravljenih ljudi.
Povoda za razgovor s Kamberijem uvek ima, ali za početak ovog razgovora i burne političke sedmice lidera PDD-a pitamo kako ocenjuje političku situaciju u Srbiji na početku 2026. i vidi li prostor za suštinske promene ili produžetak političke krize?
„Početak 2026. godine Srbija dočekuje i Srbiju dočekuje u stanju duboke političke i institucionalne krize. Institucije su u velikoj meri obesmišljene, poverenje građana u izborni proces ozbiljno je narušeno, a politička moć koncentrisana u rukama uskog kruga ljudi odnosno jednog čoveka. Prostor za promene postoji, ali on ne dolazi iz vladajućih struktura, već iz društva“, kaže Šaip Kamberi i dodaje: „Ukoliko ne dođe do ozbiljnog pritiska i jasne političke artikulacije tog nezadovoljstva, bojim se da će Srbija nastaviti da živi u produženom stanju krize, sa sve većim posledicama po demokratiju i ljudska prava i evropsku perspektivu države.“
Da li su studentski i građanski protesti i zahtevi za vanredne izbore realna prilika za demokratski preokret ili tek izraz dubokog društvenog nezadovoljstva bez jasnog političkog ishoda?
Studentski i građanski protesti su izuzetno važni jer predstavljaju autentičan i spontan izraz dubokog nezadovoljstva stanjem u društvu. Oni su pokazali da postoji kritična masa ljudi koja više ne prihvata autoritarni model upravljanja državom i sistem vrednosti koja je ona nametnula.
Međutim, protesti sami po sebi nisu dovoljni. Demokratski preokret zahteva neophodnost da se ta energija pretoči u jasne političke zahteve, strategiju i organizaciju, jasnu proevropsku političku platformu. Potrebna je stvarna demokratska alternativa ovakvom nametnutom sistemu vrednosti. Potreban je diskontinuitet sa prošlošću, ali i sa sadašnjim režimom. U suprotnom, postoji realna opasnost da vlast „preživi“ nalet protesta i da se sve završi bez suštinskih promena, što će doneti još jači autoritarizam.
Građani koji podržavaju studente očekuju promene. Šta očekujete, koliko su protesti uspeli da pokrenu i teme poput poštovanja prava manjina u Srbiji, posebno Albanaca?
Nažalost, pitanja prava nacionalnih manjina, a posebno prava Albanaca, još nisu u dovoljnoj meri prepoznata kao sastavni deo borbe za demokratiju. Antikorupcijska agenda studentskih protesta je jasna i nju treba podržati, ali i dalje nije jasna platforma o ljudskim i manjinskim pravima, odnosu prema susedima, odnosu prema nasilnoj prošlosti. Ipak, protesti su otvorili prostor za razgovor o selektivnoj primeni zakona, diskriminaciji i nejednakosti pred institucijama, a to su upravo problemi sa kojima se albanska zajednica godinama suočava. Moj zadatak, ali i zadatak svih demokratskih aktera, jeste da se jasno kaže da Srbija ne može biti demokratska država dok sistematski krši prava jedne čitave zajednice. Ovakva kakva je ona ne može u Evropsku uniju a u drugim, istočnim, unijama joj neće dati.
Dijalog bez političke volje
Kako ocenjujete dijalog Beograda i Prištine, da li je proces zamrznut i vodi bez stvarne političke volje, a koliko na njega utiču međunarodne okolnosti poput rata u Ukrajini?
Dijalog je faktički zamrznut i sveden na tehničko održavanje procesa bez stvarne političke volje. Međunarodne okolnosti, uključujući rat u Ukrajini, dodatno su potisnule ovo pitanje sa liste prioriteta, ali to ne može biti trajno opravdanje. Bezbednost Zapadnog Balkana zavisi od tog pitanja. kao i pitanje uplitanja ne-evropskih aktera. To pitanje usporava evropski put Srbije i Kosova. Suočiti se sa realnošću i na osnovu trezvenih ambicija pristupiti dijalogu, to je jedino preostalo Srbiji. U protivnom agonija će se nastaviti ali bez stvarne mogućnosti da bilo šta učini po tom pitanju.
Smatrate li da se dijalog iscrpeo na tehničkim pitanjima, dok se suštinska politička pitanja izbegavaju?
Suštinska politička pitanja se izbegavaju, a bez njih nema trajne stabilnosti ni normalizacije odnosa. Ali moramo napomenuti da postoje i tehnička pitanja koja bi trebala da olakšaju svakodnevicu ljudi. Sa naše, perspektive Albanaca Preševske doline, ja ću pomenuti samo pitanje IBM-a, odnosno proširenja prelaza Končulj u Bujanovcu, odnosno Mučibabe u Preševu. Trebalo je još 2018. da radovi krenu i da se ti prelazi prošire kako bi se kretanje građana olakšalo. Kako stoji u Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije, Srbija je to odbila. To, i danas, otežava kretanje i stvara kilometarske kolone čekanja.
Koliko je realno očekivati da se u okviru dijaloga otvori i pitanje položaja Albanaca u Srbiji, po principu reciprociteta prava, za šta ste se vi u više navrata zalagali, dakle da se položaj Albanaca na jugu Srbije i Srba na Kosovu tretira kao deo paketa normalizacije?
To je neophodno. Položaj Albanaca u Srbiji i Srba na Kosovu mora biti deo istog paketa normalizacije. Bez jednakih prava i standarda, nema trajnog rešenja. Mora se stvoriti simetrija u tretmanu nacionalnih manjina. Manjinska prava, u odnosu na zemlje članice Saveta Evrope su univerzalna, i ona ne mogu da pripadaju određenim „privilegovanim“ manjinama, a da se druge manjine iz toga isključe. To stvara politike konfrontacije i nesigurnosti u celom Zapadnom Balkanu.
Pasivizacija adresa Albanaca u opštinama sa albanskom većinom traje godinama. Da li je to administrativna praksa ili o sistemska politička diskriminacija s ciljem da se promeni etnička struktura juga Srbije?
Po ovom pitanju nema dileme; reč je o sistemskoj političkoj diskriminaciji. Pasivizacija adresa se ne sprovodi nasumično, niti ravnomerno prema svim građanima Srbije, već selektivno i gotovo isključivo prema Albancima Preševske doline. Njena svrha je jasna: smanjiti broj Albanaca u biračkom spisku, oslabiti njihov politički uticaj i dugoročno promeniti etničku strukturu tog prostora. To nije administracija to je anticivilizacijska politika. Ustav Srbije zabranjuje preduzimanje mere koje bi prouzrokovale veštačko menjanje nacionalnog sastava stanovništva na područjima gde žive nacionalne manjine. Pasivizacijom vlasti rade suprotno onome što Ustav nalaže.
Kako konkretno pasivizacija utiče na politička, socijalna i ekonomska prava Albanaca u Preševu, Bujanovcu i Medveđi?
Jedno od najtežih i sistematskih kršenja prava Albanaca jeste administrativna pasivizacija prebivališta, naročito u Medveđi, ali i u Preševu i Bujanovcu. Ova praksa sprovodi se bez efektivnog obaveštavanja i bez transparentne zakonske procedure. Ona je u suprotnosti sa članovima 8 i 14 Evropske konvencije o ljudskim pravima, Okvirnom konvencijom za zaštitu nacionalnih manjina. Posledice su razorne. Ljudi gube biračko pravo, pravo na zdravstvenu zaštitu, socijalna davanja, mogućnost zaposlenja, pa čak i pravo na lična dokumenta.
Pasivizacijom adrese građani praktično prestaju da postoje za državu. Zajedno sa pitanjem nepriznavanja diploma, koja čini da mladi Albanci napuste svoja ognjišta u potrazi za perspektivom, pasivizacija je oblik tihog, administrativnog nasilja koji razara porodice i tera ljude na iseljavanje. Pasivizacija ima nesrazmeran i diskriminatorski efekat na etničkoj osnovi i predstavlja oblik administrativnog etničkog čišćenja. To nije samo naša konstatacija. O tome govore i izveštaji nevladinih organizacija koje su se bavile ovom temom.
Vi ste se, u vezi sa ovim problemom, obraćali američkom Kongresu i Evropskoj uniji. Koliko ste u institucijama Srbije ili u komunikaciji sa međunarodnim akterima dobili bilo kakve garancije da će se ova praksa zaustaviti?
Dobijali smo izjave zabrinutosti i usmene poruke da će se problem „razmotriti“, imamo i Rezoluciju Evropskog parlamenta koja govori o ovom pitanju, kao i Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije za 2025. koji pominje ovu temu. I dalje nema konkretnih i obavezujućih garancija. Upravo zato sam se obraćao američkom Kongresu, institucijama Evropske unije i međunarodnim organizacijama. Kada država ne želi da reši problem koji sama proizvodi, međunarodni pritisak postaje neophodan i jedino oružje koje nam je preostalo. Upravo zato smo prinuđeni da koristimo sve poluge kod međunarodnih aktera.
Često ukazujete da je neophodno da se realizuje politički Plan od sedam tačaka koji je usvojila Vlada Srbije o integraciji Albanca u državne organe. Šta se tu dešava?
Da, nažalost, i nakon 13 godina od kada ga je tadašnja Vlada Republike Srbije prihvatila u formi izveštaja Koordinacionog tela, ovaj plan postoji samo formalno. Razlog za to je potpuni izostanak političke volje u Beogradu da se sprovede ono što je već ranije prihvaćeno. „Plan od sedam tačaka“ tako je postao još jedan u nizu dokumenata koje je Srbija usvojila, ali nije bila spremna da ih primeni u praksi. Podsećam na „Plan i program savezne i republičke vlade iz 2001. godine“ za rešavanje krize u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, kao i na Sporazum iz 2009. godine, dokumenti koji su doživeli sličnu sudbinu.
Da cinizam bude još veći, 2022. godine Ministarstvo za ljudska i manjinska prava Republike Srbije, u saradnji sa OEBS-om, Delegacijom Evropske komisije i NSANM-om, usvojilo je Akcioni plan za realizaciju Plana od sedam tačaka kojim se država obavezala da od 2023. do 2026. godine obezbedi integraciju albanske zajednice u državne institucije. Zakoračili smo u 2026. a primena tog plana nije ni započeta. Nažalost, nijedna suštinska tačka nije sprovedena. Albanci su i dalje gotovo u potpunosti isključeni iz pravosuđa, državne administracije i bezbednosnih struktura. U policiji je svake godine smanjuje broj Albanaca, što donosi strahove da ćemo se vratiti na stanje pre 2002.
Sve ovo jasno ukazuje na to da Vlada Srbije nema iskrenu nameru da integriše albansku zajednicu, već da ovo pitanje drži „zamrznutim“ za neko buduće vreme. U međuvremenu, kroz politiku pasivizacije prebivališta, nastoji se da se broj Albanaca u ovim opštinama smanji što je više moguće.
I Vi se kao i deo proevropske opozicije i deo društva borite za demokratizaciju Srbije. Da li opozicione snage u Srbiji dovoljno prepoznaju probleme albanske zajednice ili su ta pitanja i dalje marginalizovana?
Postoje pojedinci i političke grupacije koje razumeju ozbiljnost problema, ali u celini gledano nedovoljno. Ili smatraju da to pitanje nije prioritet ili se plaše da je tema prava Albanaca nepopularna i može da im naruši ugled kod svojih birača. Ilustrovaću jednim primerom. Ja sam skoro, zajedno sa poslanicima SDA, podneo predlog Zakona o nadležnostima i područjima sudova i tužilaštava. Samo je 11 poslanika podržalo ovaj predlog. Pitanja Albanaca su često marginalizovana, prećutana ili odložena za „neko bolje vreme“ ali bez suočavanja sa ovim pitanjima nema iskrene borbe za demokratiju.
Koliko verujete da se može razviti drugačiji odnos države prema Albancima na jugu Srbije ili strahujete od kontinuiteta politika?
Bez dubokih političkih promena, bojim se da će doći do kontinuiteta. Promena vlasti i ozbiljna demokratizacija sistema preduslov su za drugačiji odnos prema Albancima i svim drugim nacionalnim manjinama. Preduslov za to je potpuni prekid sa nasilnim političkim nasleđem iz devedesetih.
Ako bi 2026. bila godina preokreta, šta bi po vama bio prvi konkretan znak da Srbija ide ka istinskoj demokratizaciji?
Slobodni i pošteni izbori, nezavisno pravosuđe, puna sloboda medija i momentalni prekid sistemske diskriminacije, uključujući pasivizaciju adresa.
Koja je vaša poruka Albancima na jugu Srbije u kontekstu političke neizvesnosti, ali i šire borbe za demokratska prava?
Da ostanu istrajni, politički aktivni i solidarni sa svim demokratskim snagama u zemlji. Ljudi su umorni i frustrirani jer 25 godina traje politički proces integracije Albanaca u državne institucije. A još nije ni počeo. Međutim naša borba za prava Albanaca nije odvojena od borbe za demokratsku, evropsku Srbiju, one su neraskidivo povezane, kao što je i budućnost Srbije povezana sa boljim tretmanom nacionalnih manjina.
Intervju sa Šaipom Kamberijem potvrđuje da pitanje prava Albanaca u Srbiji nije izolovan problem jedne zajednice, već lakmus-test stvarnog demokratskog kapaciteta države. Kako jasno proizlazi iz njegovih odgovora, bez prekida sa politikama selektivne primjene zakona, institucionalne diskriminacije i administrativnog nasilja, Srbija ne može ostvariti ni unutrašnju demokratizaciju, ni vjerodostojan evropski put.
Kamberijeva poruka je istovremeno upozorenje i poziv: demokratija se ne može graditi parcijalno, niti na štetu manjina. Borba za prava Albanaca u Preševskoj dolini neraskidivo je povezana s borbom za slobodne institucije, vladavinu prava i društvo jednakih šansi za sve građane.
U tom smislu, ova intervencija nadilazi dnevnu politiku i ostaje trajni dokument o stanju demokratije u Srbiji početkom 2026. godine.
Itervju Šaip Kamberi: Protesti sami po sebi nisu dovoljni
Autor: Anamari Repić
Discussion about this post