Neki Ujkan pobježe zbog krvi iz Rugove sa ženom i troje maloljetne djece:Vejselom, Ademom i Ramom. Naselio se na agansku zemlju u današnjoj Bašči, negdje početkom XVIII vijeka. U Bašči je živio oko tri decenije. Kada su odrasla nje- gova djeca i postali ljudi, Ujkan se obogatio jer je imao puno stoke, tada je to bilo bogatstvo. Tada su Bašču držali isključivo Arnauti. Tamo i sad postoji groblje koje Baščani zovu arnautsko groblje. Vremenom, Ujkan i njegova žena umriješe.

Poslije Ujkanove smrti, njegovi sinovi kao plahoviti i brzi ljudi koji mnogo ne razmišljahu, dođoše u sukob sa agom. Dugo vremena nijesu htjeli da plaćaju obaveze prema agi.

Aga jednoga dana posla svoga čovjeka da naplati dug. Braća opet ne htjedoše da plate obaveze prema agi. Tako dođe do svađe i oni ubiše aginoga izaslanika, odnosno pre- tukoše ga, ali on od tih posljedica kasnije umrije. Braću protjera aga sa imanja.

Poslije kraćeg vremena i putovanja sa porodicom i sto- kom, nađoše prazno današnje Plunce, i tu se naseliše.

U Pluncima su dugo živjeli neki Hoti- katolici, koji su došli u sukob sa turskim vlastima, te su napustili Plunce i pobjegli negdje na Kosovo kod Junika.

Kada Hoti saznadoše da se neko naselio na njihova imanja, dođoše i pokupiše svu stoku Ljaićima. Tako naplatiše svoja imanja koja su Ljaići bili zaposjeli. Pošto je bila jesen, a Ljaići su tu došli s proljeća, pokupiše nešto fruta i tako pre- zimiše prvu zimu. Zbog krivice koju su učinili agi, moraju da se sklanjaju od vlasti. Kada im dosadi stalni oprez, poslaše agi ljude za mir. Plećnija ih osudi i uze jednu četvrtinu sela te dade agi za mir. Aga tu naseli nekoga Meka Dacu, koga je otac izbacio iz kućne zajedenice. Pošto braća Ljaići zapadoše u krizu, Adem odseli za N.Pazar, Rama se vrati u Bašču opet na agansko imanje, ali drugoga age. U Plunce osta samo Vejsel, sa ženom i troje djece. Hasanom, Bajramom i Zukom. Vejsel teško preživljava, jer nema radne snage, a zemlje ima dosta. Adem brzo posta trgovac u Novom Pazaru i obogati se.

Dođe kod braće i nudi im da idu u N. Pazar. Ali, braća ne htjedoše. Adem je imao pet sinova; Rama jednoga; a Vejsel trojicu. Od Adema nastade pleme Ljaića u Pazaru. Jedan od Ademovih unuka kome je dato djedovo ime Adem, završi vojnu akademiju i vremenom postade paša. Službovao je   u Skoplju, u Makedoniji. A njegovi potomci koji su danas u Skoplju, prozvali su se Ljajovići.

Rama vremenom napusti Bašču i naseli se u selu Crnča, na nekoj lazini. Tu nastavi da krči šumu i stvara sebi imanje. Prozva se Plunac, po selu odakle je došao. I danas u Bašči postoji mjesto koje se zove Plunske njive. Vejsel nastavi da živi u Pluncima na ogromnom imanju, koje se prostiralo od Balotske rijeke do Plunske rijeke. Kada su Vejselu odrasli sinovi: Hasan, Zuko i Bajram, zvani Bajro, Vejsel se okrijepi i postade dobar domaćin. Kad je Vejsel umro, dođe vrijeme da se podijele braća između sebe, te oni podijeliše Plunce na tri dijela .

Od Hasana ostaše tri sina: Sulja, Mustafa i Selim. Od Sulje ostaše četiri sina: Rušo, Sadik, Arif i Hazir. Rušo je poginuo u krvnoj osveti, ubili su ga Dacići, jer je on ubio Dacića. Arif je umro mlad i od njega ne ostade niko. Hazir umrije takođe mlad, od njega ostade jedno žensko dijete. Samo Sadik dočeka starost, umro je u 86-oj godini života. Od Sadika ostaše dva sina: Redža i Bećir.

Redža umrije prirodnom smrću u 58-oj godini. Od Red- že ostaše četiri sina: Ibrahim, Isljam, Rušo i Hajro. Ibrahim umrije u 17-oj godini života. Isljam je živ 2009. godine, i ima četiri sina: Sait, Safet, Sead i Senad. Sait ima dva sina: Ahmeda i Admira; Safet ima tri sina: Nedima, Zulfikara i Zijaha; Sead i Senad u ovom trenutku su još neoženjeni. Rušo umrije prirodnom smrću u 59-oj godini života. Od Ruša ostaše četiri sina: Sabahudin, Ervin, Eldin i Agim; Sabahudin ima tri ženska djeteta; Ervin jedno žensko dijete; Agim i Eldin su neoženjeni. Hajro umire u 68-oj godini života, živio je poslije doživljene saobraćajke 38. godina.( u invalidskim kolicima). Ostavio je dva sina: Mirsada i Almira. Obojica imaju po dvoje djece: sina i kćer.

Bećir Sadikov ostavio je sina jedinca, koga je neko ubio na Kosovu 2000-te godine.

Drugi sin Hasanov, Mustafa, ostavi iza sebe dva sina: Mehmeda i Huseina. Umro je rano, prirodnom smrću. Mehmed ostavi tri sina: Jašara, Ujkana i Beku. Ujkan nije ostavio roda. Jašar imade četiri sina: Šabana, Bajrama, Arslana i Binaka. Šaban je umro prirodnom smrću, iza sebe ostavi dva sina: Ramiza i Ragipa. Ramiz je i danas 2009. godine živ i ima tri sina: Hasana, Hakiju i Ganiju. Ragip umrije prirodnom smrću, iza sebe ostavi dva sina: Aliju i Almira

Bajram umrije prirodnom smrću u dubokoj starosti i ostavi osam sinova: Mehmeda, Demu, Jašara, Muhameda, Arsla- na, Hajrana, Hajradina i Mustafu. Mehmed poginu u fabrici- na radnom mjestu u Peći, mlad. Ostavio je sinove: Nedžada i Esada. Dema je umro mlad i ostavio dva sina u Daruvaru, Hrvatska: Senad i Samir. Jašar ima sina jedinca, Fuada. Živi na Kosovu. Muhamed ima dva sina: Mersud i Mensur. Arslan ima dva sina: Alisan i Asad. Hajran umrije prirodnom smrću i ostavi dva sina: Ernad i Kenan. Hajradin ima dva sina: Husein i Džemal. Mustafa ima troje ženske djece. Arslan poginu mlad 1944. godine, braneći Rožaje od par- tizana, a iza sebe ostavi tri sina: Huseina, Avdiju i Hamdiju. Husein poginu mlad i ostavi jedno žensko dijete.

Avdija umrije relativno mlad, a ostavio je dva sina: Nijaza i Nermina. Hamdija ima jednoga sina Sunaja. Binak umrije prirodnom smrću i ostavi iza sebe pet sino- va: Rahmana, Ćerima, Šerifa, Bešira i Ahmeta. Rahman ima dva sina: Nusret i Naser. Ćerim ima dva sina: Samir i Elvis. Šerif ima dva sina: Sadat i Sadam. Bešir i Ahmet neoženjeni.

Beka je mlad poginuo od groma i ostavio dva sina: Ibiša i Selmana. Ibiš je umro prirodnom smrću i iza sebe ostavio sedmoricu sinova: Rama, Beku, Tahira, Muja, Vejsela , Amira i Halila. Ramo je umro mlad i ostavio dva sina: Arbena i Armena. Beka umrije relativno mlad i ostavi dva sina: Bešćet  i Benes. Tahir ima jednu kćer. Mujo takođe umrije relativno mlad, ostavio je dva sina: Mirzu i Ibiša. Vejsel ima jednoga sina, Inesa. Amir ima dva sina: Samir i Sead. Halil ima dva sina: Admir i Asmir.

Drugi sin Beke Mehmedovoga Selman, umro je mlad, a iza sebe je ostavio tri sina: Omera, Jusufa i Aliju. Omer poslije svoje smrti ostavi sinove: Mustafu, Redža i Selmana. Mustafa ima jednoga sina Esada. Redžo ima dva sina: Irfana i Dina. Selman ima jednoga sina, Emira. Alija je odselio za Tursku.

Treći sin Hasanov, Selim, umrije prirodnom smrću, iza sebe ostavi dva sina: Rustema i Azema. Azem umrije mlad, prirodnom smrću. Rustem poginu od turskih askera i ostavi sina Sadriju. Sadrija umrije u dubokoj starosti, ostavio je četiri sina: Šaćira, Meda, Rustema i Pajazita. Šaćir umrije relativno mlad i ostavi pet sinova: Fadila, Rafeta, Safeta, Hasana i Azema. Fadil ima dva sina: Ajman i Amar. Rafet ima jednoga sina Armina. Safet , Hasan i Azem, neoženjeni. Medo ima jednoga sina Refika. Rustem ima maloljetnu djecu. Pajazit ima jednoga sina Muhameda.

Bajram zvani Bajro, drugi sin Vejselov, umro je prirodnom smrću i ostavio iza sebe sinove: Halila i Jusufa. Jusuf ubi Veliju Dacića u čobanskoj svađi oko pašnjaka. Jusufa ubi naja- mnik Murata Balote. U narodu se pričalo da je to bila osveta Dacića, ali preko Balota za pare. Pouzdanih podataka za to nema, osim te priče.

Halil Bajrov, prodade imanje Balotama, negdje pri kraju XIX-og vijeka i odseli u Peć. Drugih podataka o Halilu i Jusufu nemam.

Zuko, sin Vejselov, umrije prirodnom smrću, a iza sebe ostavi sinove: Ramča i Ahmeta. Ahmet je poginuo koseći na svojoj livadi, neko ga je uzeo na nišan iz šume. To ubistvo nikada nije otkriveno.

Ramče umrije prirodnom smrću, iza sebe je ostavio sinove: Abaza i Smaila. Ramče prodade svoje imanje Dacićima Mekovićima, 1916. godine, da bi prehranio porodicu za vrijeme austrijske gladi. Abaz, sin Ramčetov, poginu na od-brani Rožaja, od partizana.1944. godine. Abaz je imao dva sina: Rama i Bajrama. Ramo je umro prirodnom smrću, Bajram se objesio. Smail, drugi sin Ramčetov, imao je jednog sina Džemaila, koji je odselio za Tursku 1968. godine, živi u Istanbulu.

Rodoslov Ljaića iz Plunaca, pisao sam po kazivanju mojih predaka.

S obzirom, da mnogi od njih žive i rade u inostranstvu, nijesam uzimao maloletnu djecu, jer nemam podatke. Žensku djecu nijesam pisao, jer ona pri udaji mijenjaju prezime, nijesu Ljaićke. Žene Ljaića pisaću kada budem pisao o asimilaciji Ljaića.

Od 1920. godine, u Plunce se udalo deset djevojaka koje nijesu znale albanski jezik. Sve te žene bile su izbjeglice iz Nikšića, Podgorice, Kolašina i Šahovića. Od tada počinje mješavina jezika.

Djeca govore majčin jezik; unučad njihova pretežno srpski; službeni jezik srpski; škole su bile na srpskom jeziku, te tako u Pluncima polako nestaje albanski jezik. Kako je u cijelom Sandžaku bila ista situacija, generacije mladih ljudi žene se tom mješavinom, jezik se ne uči u školama, srpski jezik je sve zastupljeniji, tako da se albanski u ovim sredinama potpuno izgubio. Samo još po koji starac mojih godina zna albanski, ali se njime malo služi.

Jedan Ljaić se oženio Rugovkom 1944. godine, samo njegova djeca govore dva jezika, jer majka nije znala srpski, pa su djeca naučila od majke albanski jezik. Ostali Ljaići su potpuno asimilirani.