Jedan od primera njegove bespoštedne, beskompromisne i poštene borbe u raskrinkavanju zločina, koje je tadašnja srpska vojska vršila prema albanskom stanovništvu na okupiranoj teritoriji, kako i u raskrinkavanju laži, kojima je tadašnja beogradska štampa prikrivala te zločine, jeste i njegov sledeći članak:
“Pokolj u Ljumi”
“Dopisnici beogradskih listova iz Skoplja i novih krajeva uopšte, koji smatraju za nacionalnu dužnost prikrivanje zločina naših vlasti i vojske i obmanjivanje naroda u Srbiji, javili su več: daje jedno ar- nautsko selo u Ljumi uništeno, pošto su se Arnauti zatvorili u kuće i do poslednjeg uporno branili.
Saopštena je namerno obmana Javnosti. Kada su srpske trupe to selo uništile, u njemu ljudi nije bilo. Rezervni oficiri koji su dobili naređenje da selo zapale i sve što u njemu zateču stave pod nož, uzaman su se opirali, uzaman su ponavljali reći ‘zar sve?’, uzaman su po nekoliko puta izveštavali komandanta da u selu nema nikoga više osim žena i dece. ‘Sve!’, to je bio odgovor nekog kapetana Jurišića, koji je radio u sporazumu sa potpukovnikom Milićevićem.
Za dva sata selo je bilo potamanjeno uz scene koje je teško reći. Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju: pokraj mrtvih matera drala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma: tela, kao jela vitka, lepih gorštakinja rila su se kao crvi po ledini: žene su se porađale od straha. Za dva sala pota- manjeno je na 500 duša.
Klanje je obustavljeno kada je jedan deo oficira ulpžio energičan protest, priznajući: da ‘divlji’ Amauti naše zarobljene vojnike razoružaju pa puste, a naša ‘kulturna’ vojska XX veka ubija njihovu decu! Ali, dockan. Učinjeno je samo ono što se još moglo učiniti: Leševi su potrpani u kuće a kuće zapaljene – da bi se zločinu prikrio trag. To je istina o ovom strahovitom divljaštvu. o kome sada imaju reč vlada i Narodna skupština”.13 Tucović bespoštedno žigoše i zlodela, koja je vršila crnogorska vojska. o čemu govori članak Crnogorski bes.
“Crnogorski bes”
“Peć i Đakovica su… dva probna kamena nedoraslosti cetinjske vlade da donese ovom narodu ne samo više slobode već i više reda i snošljivosti u upravi… Crnogorci i sa povampirenom snagom besne u zauzetim oblastima”, jer “po njihovim pogledima i navikama… onaj koji pobedi je ne samo gospodar vlasti već i sve privatne svojine 1života svih onih koje na zauzetoj teritoriji zateče. Oni se pet dana biju i pljačkaju, a deset dana upotrebe da plen odnesu kući i da se natrag vrate.
… 6 njihovim čudima i pokorima stanovnici ovih oblasti bi imali šta reći kada bi imali kome… Narod ovih krajeva smatra za veliki gu bitak što je turska vlast zamenjena crnogorskom, jer Je turska uprava, ma po kultumosti ne odmicala crnogorskoj, ipak bila obraznija i snošljivija. Kao izgladneli vuci Crnogorci su jurišali na sve što se zgrabiti može: popljačkali su kuće, dućane, torove, am- barove, sve gde se god imalo da zapljačka. A kada su svoje zemljište opustošili i jadne nove podanike knjaževe ostavili gole kao prst, počeli su prelaziti u pljačku u sela na našoj strani.
… Ali niko nije osetio bes ovog ‘oslobodioca’ kao Arbanasi. Staje bes ovih primitivnih plemena, koji još uvek gledaju u odsecanju glave jedino i pravo i čisto junaštvo, u stanju da počini, pokazuju popaljena sela i potamanjeno stanovništvo u celoj oblasti kojom su ona zavladala. U njima je provrela stara ‘junačka krv’, koju Je najbolje ocrtao jedan njihov zemljak, pok. Marko Miljanov”.
Posle ovoga sledi opis, koji je ostavio u svojim zapisima Marko Milj anov, o pokolju crnogorskog plemena Kuća, koji je početkom druge polovine prošlog veka izvršen po naređenju kneza Danila, jer su Kući prestali da mu plaćaju danak. Marko Miljanov kaže: “Ne biše pošteđena ni deca u kolijevkama… Tako je bilo posječeno 243 glave: svega 17 od vojnika, sposobnih za pušku, a ostalo od staraca i dece…”is Tucović dalje piše: “Ni danas, posle 50-60 godina niti su drukčija naređenja niti su drukčiji oni koji ih izvršavaju… I kada je ova var- varska najezda osetila svoju nadmoćnost prema nemoćnom ar- banaškom selu iz koga su svi ljudi izbegli, iz nje je provrela stara krv… Tako je sada sravnjeno sa zemljom i potamanjeno ćelo pleme Krasnići, koje je spadalo u oblast operacija crnogorske vojske. Crnogorska varvarstva u Krasnićima mogu dostojno stati pored varvarstva srpske vojske u Ljumi: isti metodi, ista bezobzirnost, ista krvožednost”.
U članku “Iz jednog graničnog garnizona” spominje se takode stra hovita pljačka koju su naši po lim selima vršili.
Narod ovog kraja pamtiće s kolena na koleno nekoga ‘komandira Tomu’ koji je bio udario namet na vilajet i oteo od svake kuće koliko je gde našao… Po đakovačkim ulicama naši četnici javno prodaju đerdane opljačkanih Amauta, i te palikuće, kojima je u oba rata klanje ljudi bez odbrane i haranje bilo glavno zanimanje, poslate su da umiruju granicu! Ali Crnogorci u pljački prevazilaze sve!’’
Srbijo, kuda ćeš s njima i gde ćeš se zaustaviti?
0 genocidu koji je srpska vojska vršila nad albanskim stanovništvom u toku balkanskih ratova i za vreme okupacije Tu cović govori na mnogo mesta u svojim delima.
U članku “Krvna osveta soldateske” piše: “Baš ovih dana navršila se godina otkako žalosna arbanaska plemena nose svoj krst na Gol gotu. To je godina dana sistematskog istrebljivanja arnautskog stanovništva u svima oblastima, koje je srpska vojska zauzela”.18 Govoreći o patnjama svih balkanskih naroda u ratu, on kaže: “Sudbina arbanaskih plemena… u jednom pogledu (je) bila izuzetno teška, teža od sudbina ostalih balkanskih stradalnika, naime: ar banaska plemena su padala ne samo bez branioca, već tako reći bez 1 jednoga glasa zaštite i protesta u njihovu korist. Glas srpskog proletarijata, glas naše partije to je bio jedini znak čovečanskog saućešća u tragičnoj sudbini ovih nesrećnih gorštaka, pa ni taj glas nije, na žalost, mogao do njih dopreti”.19
“… Prvih nedelja rata sa Turcima mi noći nismo imali, jer smo se kretali, logorovali i tukli prema svetlosti amautskih sela koja su gorela. Vatre zapaljenih sela bile su Jedini signal kojim su pojedine kolone srpske vojske javljale jedna drugoj dokle su stigle. A amaut- sko stanovništvo ukoliko nije poubijano i koje je moglo bežati – gu rali smo pred sobom i nagnali ga da nam, kao očajnik koji gleda kako mu kuća gori, dade upornog otpora na Bujanovcu. a potom da uz tursku vojsku na Kumanovu lavovski bori. Ovu varvarsku politiku srpske vlade i vrhovne komande platio je srpski narod živo tima mnogih svojih vojnika. Sa padom Kumanova slegao se u Sko- plje ceo onaj svet arnautskog stanovništva koje je srpska vojska, nadirući sa severa. gurala pred sobom i koje je tu, tražeći utočište, velikim delom našlo smrt.
Pošlo su ratne operacije prestale, moglo je izgledati da će se stati i sa tamanjenjem arnautskog stanovništva. Ali daje sistem tamanj enja prestao raditi samo je moglo izgledati. On nije prestajao raditi, kao što ne prestaje ni danas. I ono, druže uredniče, što je taj sistem počinio pred ovaj arnautski upad i pri odbijanju Arnauta prevazilazi sve grozote, koje su prema tome narodu za ovu godinu dana počinjene. Čim se oselilo nemirnije kretanje medu Amaulima prema srpskoj granici, pogranični komandanti pristupili su klanju. Nad arnautskim žiteljstvom Peći, Dakoviee i Prizrena lebdela je avet smrti dan i noć. Ko bi živ zamrkao. nije bio siguran da će živ os vanuti. Jer su ih baš po noći. vreme koje je uvek birano za izvršenje najgorih ljudskih zločina, kupili iz postelja i apsana i odvodili na gubilište. Ne čuje se ni šuma. a još manje puščanog pucnja, ‘mir i ‘red’ vladaju svuda, a Amaula svake noči nekuda nestaje, kao da se šakali i hijene iz ovih krajeva izvlače, prikradaju njihovim kućama i ove jadne ljude kupe, odvode i dave. Ta i hijene bi ih na čovećiji način podavile!
Kada sam saznao za ove poslednje podvige srpske vojne i građanske vlasti u novim krajevima, pomislio sam: Zar je zločinačka komitska psihologija ovladala ćelom vlasničkom hijerarhijom: od prvog mini stra do poslednjeg žandanna, a ti, Srbijo, kuda ćeš s njima i gde ćeš se zaustaviti?” i
“Predajući ovo pismo javnosti, Vi ćete, druže uredniče, postupili u duhu rada socijalne demokralije i vladu javno staviti u položaj: ili da za vinovnicima ovih zločina učini poleru ili da se sa zločinima solidariše. Ako se odluči na prvo, to neće biti samo slaba satisfak
cija uvredenom osećanju svakoga kulturnoga čoveka ijedan akt koji ona duguje uniženom ugledu srpskog naroda, već i javna zaloga da će jedanput prestali da radi sistem istrebljenja jednoga celoga naro da…”
nastavlja se
Razgovor o ovom članaku