HIDAJET HISENI, Politički Aktivista

I u ovim uslovima, bilo je teško biti van zatvora, a kamoli da budeš u rukama tadašnje specijalne policije. Bolno je to što mi nismo uspeli da opišemo pakao šovinističkog zatvora. Ali je stvarno bio neopisiv! Ja sam proveo jedno četiri, pet, meseci u izolaciji, kako su oni zvali, ‘zadržavanje na posebnom mestu.’ Ponekad nisi znao gde se nalaziš, nisi ni znao koji je dan. Jer, nije bilo ničega! Nije bilo mogućnosti nikakvog kontakta. Bila je potpuna izolacija. Bili su samo inspektori koji su se menjali, sa svojim manifetlucima i trikovima koje su oni usvršavali decenijama… Tek nakon pet, šest meseci, imao sam prvi kontakt sa istražnim sudijom i s advokatom po službenoj dužnosti, za koji nisi znao šta je u stvari, advokat ili sudija, ili šta je?! Na kraju krajeva to nije bilo važno! Nijedan kontakt sa porodicom, ni sa bilo kime. […] Bio je to jedan težak period i za naše porodice. Kazna nije bila pojedinačna, praktički se kažnjavala čitava porodica. Ja sam duže vreme u zatvoru mislio da mi se čitava porodica nalazi u zatvoru. Tako mi je rečeno, u to sam bio ubeđen na razne načine: pisma, i drugo, koje su postavljaji predamnom. Ponekad su iscenirali i dečje glasove, improvizovali su.. i slično… i bio si ubeđen da je čitava porodica … da se nalazi u zatvoru. Bilo je slučajeva kada su i porodice bile uhapšene. Uhapsili su i članove moje porodice, kasnije sam sanzao za to. […] Kako kažu, u svakom ratu, prvo umire istina. I u političkom ratu, više nego u oružanom ratu, istina umire! Nakon događaja ’81. prvo je nastradala istina, ubijena je istina o tome šta se dogodilo ‘81-ve. Ja sam kasnije pronašao, pročitao, da je bilo i srpskih intelektualaca, kao Srđa Popović, još tada, ’81., koji su podigli glas protiv onoga što se dešava na Kosovu. Imali su hrabrosti i viziju da kažu, da je ipak pravo ono što Albanci traže. I u odnosu na politiku prema Kosovu; šteta je nanešena Kosovu, ali je šteta naneta i Srbiji i drugima. Šteta što ovaj glas nije imao veću snagu. Nije bio slučajan. Okupatori vladaju drugim narodima, zbog toga oni se plaše istine i plaše se potčinjenih, jer istina o njima može podići na noge i druge narode koji se nalaze u sličnim situacijama. Zato su činili i inemoguće da istina ne stigne do drugih. Ja sam i danas ubeđen da smo mi uspeli da iznesmo našu istitu i pred….i pred građanima srpske nacionalnosti. Kada smo uspeli da kažemo istinu, efekat je bio iznenađujući i pozitivan.

Hidajet Hiseni je rođen 10 Marta 1954 godine u Prilepnici, Gnjillane. Studirao je novinarstvo i diplomatiju, kao i francusku književnost i jezik na Prištinskom Univerzitetu. Radio je kao novinar u dnevnom listu “Rilindja”. Hiseni je bio clan ilegalnog nacionalističkog albanskog pokreta, I jedan od ideatora protesta 1981 godine. Bio je politički zatvorenik od 1981 do 1991 godine. Bio je poslanik Demokratske Partije Kosova u parlamentu. 2014 godine pridružio se Pokretu Samoopredeljenje. Živi u Prištini sa svojom porodicom.Prvi deo

Hidajet Hiseni: Ja sam Hidajet Hiseni Kaljoši, kako sam sada upisan u Registru… civilnom registru, i… ponekad ovo je prouzrokovalo dileme kod ljudi: „Kakvo je ovo neobično prezime?!“ U stvari, ovo je posledica jedne anomalije, koja je bila i dosta je prisutna i danas u Civilnom registru Kosova. Često i sa ciljem da se promeni zvanična funkcija, institucionalna… Možda i zbog ovoga, ali do kasno, moje prezime je, prema poreklu, bilo Ibrahimi, prema mom dedi. Ali kada sam se upisao u srednju školu shvatio sam da ne mogu imati to prezime pošto u civilnom registru bilo je drugo prezime Iseni. I Iseni znači Hyseni[1], ali pošto srpska administracija, nije koristila slovo „Y“ i bilo im je muka da upotrebljavaju slova, posebno, „Y“ i „ë“ kao tipična slova na albanskog jezika, oni su napisali Iseni. Ali Isen nije postojao u mojoj geneologiji. Hysen, je bio moji stric. Posledično, oni su upisali moga oca sa imenom njegovog brata. Ime moga oca, a ime njegovog brata kao prezime! I tako je bilo do posle rata kada je sproveden novi popis, za nas prvi pravi – to je bila je prilika da popravim moje prezime, i, tako smo odlučili da imamo porodično prezime. Ono je porodično… porodično prezime je Kaljoši (Kaloshi), to je ime moga plemena, mesta gde sam se rodio, gde sam živeo.
Ja sam rođen u jednom Gnjilanskom selu, zove se Prilepnica. Ono je staro selo, srednjovekovno, možda i starije od srednjog veka. Prema hronikama i legendama, tu je postojao jedan gradić ili grad Përlep. Ponekad i sa slovenskim sufiksom, Përlepc, koji prema hronikama i legendama je i rodno mesto Princa Lazara, ili tačnije Princa Laza[2], koji je bio jedan od vojskovođa Boja na Kosovu, glavni vojskovođa Boja na Kosovu, koga je u potpunosti prisvojila srpska istoriografija i smatra se istorijskom i mitskom ličnošću Srbije. Inače, ja sam našao u srpskim izvorima, to je bilo u „Ilustrovanoj politici“, možda negde oko 83-će godine, jedan članak jednog srpskog autora, u kojem je pisalo da ovaj Princ Lazar, do godine… negde u XIX-tom veku, u stvari se zvao Laz i prezivao Hrebelan. Ovo „ar“ i… kod imena Lazar i prezime Herbelan postaje Hrebelanović tek kada, na jedan način, srpski nacionalizam želi i uspeva da prisvoji mnoge ličnosti koje nisu bili Srbi. U ovom članku „Ilustrovane Politike“ kaže se da je Princ Lazar bio po poreklu Vlah ili nekog drugom porekla, neke druge nacije iz ovog područja, ali nije bio Srpske nacionalnosti.
Međutim, to je stara istorija, ali koja se povezuje sa činjenicom da je Prilepnica jedno veoma lepo selo, sa okolnim termalnim izvorima, sa ostacima neke stare tvrđave, sa veoma posebnim livadama, rodnim i lepim, okružena planinama punim zelenila; sa puno ptica. I stvarno je jedno od veoma lepih mesta koje vredi posetiti.
Ja sam odrastao u Prilepnici, i ja sam povezan sa Prilepnicom. Tu sam proveo detinjstvo… i za mene je to nešto nezaboravno. Detinjstvo sa … i sa ličnostima, sada besmrtnim, a za mene mnogo dragim kao: Zija Šemsiju, heroj Zija Šemsiju, jedan od onih koji su preminuli od posledica mučenja u zloglasnom zatvoru, CZ, zvali su ga „Centralni Zatvor“, u Beogradu. I sa Džavit Ahmetijem, jednog intelektualaca i, takođe, poznatog aktivistu koji je nastradao u saobraćajnoj nesreći, krajem… 97 godine, na putu, kada je išao na sastanak sa nekim od diplomata, koji su bili česti u ono vreme, itd.
Moje uspomene sa Prilepnicom uvek su vezane za ova dva mnogo draga i poštovana imena, oni su bili stariji od mene, i na jedan način, bili su deo jedne mlade generacije, tada na kraju užasa 60- tih, posle pada Rankovića kada je vrilo u svakom pogledu. I u vidu nacionalnog, progresivnog duha… ova dvojica su bili učenici Normale [srednja viša škola], i zajedno sa mnogim drugim drugovima, uvek kada smo išli putem… bio je to dugačak put, više od jednog sata u jednom pravcu, …pevali smo uz mandoline, koje bi štelovali kao ćifteliju ili šarkiju i pevali necenzurisane pesme; pesme koje su bile zabranjene i zbog kojih bi mogli da nas drastično kazne.
Prilepnica se ističe i jednim partiotskim duhom i otporom u odnosu prema okupatorima svih vrsta. Bila je i ognjište ranijih pobuna. Mnogi od prilepničana su učestvovali u ratu Idriza Seferija, i u drugim bitkama u tim područijama, na Kačaniku, Karadaku i…a u Drugom svetskom ratu učestvovali su samo u velikim bitkama kao one što su bile u gorama Golaka, i u Hašana… kako su ih zvali, u Kiku, Uše, i na drugim mestima. Ali, većina, takođe, je učestvovala u bitkama za Gnjilane. U Prilepnici je tada bio štab albanskih pobunjenika. Upravo u kući porodice Zija, kod dede Zije Šemsije. A drugi deo u kući jedne druge, takođe, poštovane porodice, u porodici Rešata Eminija, jednog od stegonoše albanskog obrazovanja. Kao posledica ovoga broj poginulih tokom Drugog svetskog rata u Prilepnici je bio oko 24. Nakon toga uvek ih je pratio zulum. Prilepnica… koja je bila i mesto okupljanja pobunjenika pre napada na Gnjilane. Ovo je Prilepnicu koštalo puno poginulih, oko 24 poginula, uglavnom čelnici sela, bili su etiketirani… kako da kažem, kao neprijateljsko selo; etiketiranje je skupo koštalo selo. To je veliko selo koji je imalo mnogo intelektualaca, koji su pokrivali čitavu okolinu. Ali njima je bilo teško da naprave bilo kakvu političku karijeru, jer su dolazili iz sela koje se smatralo neprijateljskim.
Ja sam odrastao u takvom okruženju, čije središte i ljudi su u odnosu na vlasti držali veliku distancu. U okolini u kojoj sam ja živeo, i inače i u tom selu, slobodno se govorilo i protiv vlasti. I za čudo, nije bilo puno špijuniranja i prijava, što je tada bila česta praksa. UDB-a je bila jedna hobotnica koja je širila svuda svoje pipke, stvarajući tako ideju da ne možeš pričati ništa, a da se ne pročuje. Ali selo Prilepnica je na jedan način bilo izuzetak.
U mome detinjstvu, postojala je još jedna linija represije, osim one koja je ostavila mladu generaciju u nemaštini, kako da kažem, bila je jedna mladost bez mladosti. Po liniji majke takođe je nasleđen … taj, jedan, patriotski duh, i duh otpora prema vlastima; bila je to, na neki način, atmosfera u kojoj sam rastao, i bila je… da iskreno kažem i izvor inspiracije i ponosa zajedno sa ostalim okolnostima koji su vladali u mom rodnom selu. Vekovima u mom rodnom selu – koje je veliko selo sa više od 400 kuća, koju čine četiri ili pet plemena; znači, nije to bilo samo jedno pleme, jedna porodica – ali nije bilo međusobno ubistava. I bilo je puno, puno intelektualaca.
U mom detinjstvu bio je i jedan drugi faktor, koji je odredio moj životni pravac – majčina linija. Moja mama potiče iz jedne patriotske porodice iz dela Dardane[3], danas se kaže Kamenica, iz sela Rogane. Ona je unuka jednog od glavnih čelnika tog područija koji je streljan od strane Srpskog okupatora na spektakularan način, na dan vašara u Gnjilanu, kao jedan od vođa albanskog otpora – unuka Murata Kryeziu. Otac moje majke, znači moj deda, Zilfi Kryeziu, bio je jedan od poznatih boraca i vojskovođa sa tog područija; i, jedno vreme, i jedan od kačaka. Mnogo poštovan čovek u okolini. Njegova dva sina, Sejdi Kryeziu i Vehbi Kryeziu, bili su članovi jednog od ranijih organizacija našeg Pokreta – obnovljen nakon ponovne okupacije, posle Drugog svetskog rata. Sejdi Kryeziju je bio tri puta poltički osuđen. Bio je blizak drug i Metuša Krasnićija i njegov zet. A njegov brat, Vehbi, takođe bio je poznati član organizacije, koji je tokom procesa istraživanja premiuo u bolnici u Gnjilanu, pod veoma sumnjivim okolnostima, pod nadzorom i pritiskom represivnih organa tog vremena – ozloglašene UDB-e.
Moja majka bila je verena za mog oca pred početak Drugog svetskog rata. Moj otac je tada bio vojnik Jugoslovenske Kraljevine, i u toj ulozi on je uhapšen u Sloveniji posle rasturanja Jugoslovenske armije. Posle jedne prave golgote po raznim kampovima, njega odvedu u logor u Nemačkoj. Moja majka je čekala šest godina moga oca, a bila je samo verena i nikada nisu sreli jednoga drugog. Mislili su da je poginuo i da da se neće vratiti više.
Ali, ipak, ispovesti ljudi i i ispovest moje majke, ukazuju na jedan poseban slučaj: ona kao 16 godišnjakinja ipak je odlučila da se nikako ne uda za nekoga drugog, nego da po svaku cenu čeka svoga verenika. I, pošto je bio rat, a to područije je bilo pod okupacijom raznih okupatora, uključujući tu i Bugare, koji su bili čuveni po zlu, ne samo zbog brutalnog i divljeg načina ponašanja ali i nemoralnih; kažu da je bila praksa da se devojke što pre udaju da i se na taj način zaštite od mogućih nasrtanja. Moja majka je, kroz ceo rat, držala dve bombe oko struka spremna da, ako dođe do toga, da digne sebe u vazduh, ali nije prihvatila da se uda za nikoga drugoga, već je čekala svog verenika. Sreća je htela, da nakon Drugog svetskog rata, da se moj otac vrati zdrav i živ, da se oženi i da stvori jednu zdravu, toplu porodicu koja je živela u harmoniji, ljubavi i u izuzetnom međusobnom poštovanju.
Moji otac je doneo iz Nemačke jedan liberalan, progresivan, i do neke mere, zapadni duh, koji se ogledao i u odnosu prema deci. Moji otac je bio veoma liberalan i otvorenog uma. Bio je spreman da učini sve za svoju decu, prosto se topio u tome… i pored toga što je njegova porodica dosta pretrpela tokom njegovog ropstva, i pored gubitaka koja je imala: jedan njegov brat, koji je bio u gardi,u tadašnjoj vojsci, bio je visok i vitak , vratio se mrtav iz vojske – uzrok smrti je nejasan.
S druge strane, porodica je zapala u ekonomske teškoće, kako se često i dešavalo. I tako, moji roditelji počinju život ispočetka. Moja majka je bila dosta religiozna, bila je velika vernica. Znala je Kuran napamet. I ona je bila živa enciklopedija: znala puno priča, legendi i istorijskih pesama. Od nje sam naučio ciklus epskih pesama: pesme o Đerđ Elez Aliji, Oso Kuki, Sali Šabaniju, i drugih rapsodija koje su se pevale; odojen sam na majčinim mleku i ovom eposu.
Sve ovo je ostavilo duboke tragove kod mene i mog brata… kako da kažem, u mojoj duši, duši moga brata koji je preminuo mlad i mojih sestara koje su negovane i školovane uz mnogo pažnje mojih roditelja. Moja majka je bila veoma religiozna, velika vernica, ali bila je veoma zainteresovana da školuje svoje ćerke i nije ih ometala u ničemu. Ja sam porastao u jednoj takvoj atmosferi: u siromaštvu, mnogo toga je nedostajalo, ali uz dovoljno ljubavi, poštovanje i pažnje; za mene to je veoma prijatan deo života. Bogatsvo i izobilje ne čine uvek život i porodicu; čini ga pre svega duševna toplina. Ja sam toga imao u izobilju.
Moji ujak je prebacivan iz zatvora u zatvor. Njegova porodica je mnogo patila. Zatvor i politika, u to vreme, sa sobom su nosili i druge brige: bojkot, izolaciju, ekonomsko uništenje; vlast je uništavala sve. I moja pokojna majka, koja se s mukom trudila da nas odgoji, dušom i srcem, i da pomogne porodici njenog brata kojeg je volela mnogo, mnogo, mnogo. Ja vidim mnoge porodice, ali ljubav koja je vladala u toj porodici… možda zato što je bila proganjana, sa puno poginulih, mnogi od njih traženi su od vlasti; jedan deo njih čak je pobegao i u Albaniju. Možda i zbog toga, među njima je vladala izuzetna bliskost. Deo tog duha je prenet i u našu porodicu.
To su nezaboravna sećanja za mene: te noći kada pod svetlošću lampe, moja majka ili bi čitala njenu svetu knjigu Kuran, i pevala bi nam razne ilahije, ili bi sela i… kako smo mi to zvali… ili bi ređala duvan, u zavisnosti od sezone, pošto je to bio posao kojim smo se bavili u selu, živeli smo od duvana. Jedan težak i mnogo dosadan posao. I tako bi ona krila suze od nas dok bi plakala, plakala, plakala… bez glasa, za poginulim bratom, za preminulom sestrom – mladom nevestom, za njene dve preminulih jetrve – obe mlade neveste; plakala zbog porodice koja se rušila zbog političke represije koja je sprovođena tokom vremena Rankovića i posle njega.
Ja sam rastao uz brata koji je bio stariji od mene, koji je na neki način bio i moji prvi učitelj i moja inspiracija, pošto je bio šest godina stariji od mene i već je bio formiran u nacionalnom duhu, progresivnom – gajio je ljubav prema obrazovanju. Mnogo je čitao i što god radio… on bi mi kupovao najnovije nove knjige koje su bile objavljene. Tih godina počele su stizatiti knjige iz Albanije, Tirane… posle 66 godine. Ta legalna literatura koja je dolazila, a počela je i ilegalna literatura – imala je veliki uticaj na obrazovanju tadašnjih generacija u patriotskom duhu. Ne samo na obrazovanju u nacionalnom duhu, već i na sveukupnu kulturnu emancipaciju. Zato su ljudu svojoj deci davali imena protagonista i ličnosti iz knjiga koje su svi čitali.
Mislim da je ovo momenat da odam priznanje i veliku zahvalnost čitavoj generaciji nastavnika, učitelja, koji su napravili ogroman posao na prosvećenju, vaspitavanju, obrazovanju i pripremi generacija koja će posle nastaviti njihovim putem i koji će u drugim okolnostima odigrati značajnu ulogu. Moji pokojni brat, Nezir se zvao, tako mu je bilo ime, bio je mlad učitelj tog vremena. On je sve činio da se ja što više vežem za knjigu i da se vaspitavam u duhu, kako je on rekao „u skladu sa porukom našeg ujaka, i duga koji smo imali prema njemu“. Tako je počela moja mladost… moje detinjstvo, izvinite! Tako je nekako moje detinjstvo.