U svojoj knjizi “Srbija i Arbanija” Tucović optužuje vladu i Vrhovnu komandu i za zločine prema sopstvenom narodu, koga su zbog svojih megalomanskih zavojevačkih prohteva gurnuli u teške patnje. U odeljku “Vojna okupacija Arbanije” on piše: ‘Taj vojni i politički korak će u islorlji srpskoga naroda ostati kao najluvaviji spomenik jednogodišnjega ratnoga režima i najbolji svedok njegove bezobzir nosti prema životima ljudi”.
“Od samoga početka primorski odred srpske vojskepočeo je obeležavati svoj trag čestim grobovima pomrlih od gladi i umora, izmrzlih od mraza bez šinjela i šatorskih krila. Čije su to žrtve?… Najveći deo naših vojnika u Arbaniji stradao je od bolesti, poglavito iznemoglosti i dizenterije. koja je morala nastupiti kao prirodna posledica gladi i rdave opreme. To su stradanja prežaljenih, upućenih na božju veresiju, o čijem najnužnijem opremanju i snabdevanju politički i vojni upravljači nisu ništa mislili.
A njihovi komandanti se nisu ustezali da ubiju od gladi i izne moglosti pala vojnika. Na ćelom maršu radile su naizmenično i sva ka u svom pravcu slepe sile: glad i iznemoglost, batine i revolver!”‘
“I još bogzna gde bi se završila ova niska ludosti i žrtava da se Skadar nije predao i da pitanje Albanije nije dočepala Evropa u ruke. I posle pola godine gladovanja, stradanja, propadanja i ludoga harčenja ljudskih života, žalosni ostaci primorskoga odreda vraćeni su natrag, ostavljajući iza sebe kao jedini trag preko 5.000 vojničkih grobova i opštu omrznulosl kod stanovništva”.
O stradanju običnih ljudi u ratno vreme i nemoralu i korupciji u vladajućim političkim i vojnim krugovima u Srbiji u to vreme on govori u članku “Jedna krupna laž’: “Mnogo boije od ranijih ovi ratovi su pokazali daje opšta vojna obaveza jedna krupna laž. Uko liko je vojna obaveza uopšte zahvatila po nekoga činovnika, trgovca, bogata rentijera ili kapitalista, oni su monopolisali neboračke služ be. koje se najčešće svode na haranje države i pijančenje. Njih ćele naći pri štabovima, u komesarijatima, u kujni ili komori, ili kod komandanata kao posilne koji opet imaju svoje posilne!
Tu praksu Je država javno priznala. Ko ima da slavi vojsci na ras polaganje jednu zapregu, jednoga konja, kola ili automobil, oslobo- dava se borbenog lanca. Taj je svet provodio vreme u patriotskim opkladama ili u patriotskom pijančenju, dokle su užasi rala desel- kovali mase siromašnog naroda”.
U svom ratnom dnevniku (s Turcima) on govori takode o nemoralu koji caruje u srpskoj vojsci: “Napomenuto je da imućne klase nadu velikom delu svoje dece zavetrinu pri štabovima i na stanicama dokle proleteri ginu u prvom borbenom redu. Ima u ratu još jasnijih pojava. Kad opljačka vojnik koje opanke da se obuje, kažnjava se i preti mu se smrtnom kaznom, a kada to isto čine oficiri, svega im se može desiti svađa oko plena koji stariji otima od mlađega. Redovski ranac se pretresa i iz njega otima najbeznačajnija nađena krpa za zavijanje od mraza nadutih nogu. a oficirski kuferi puni najdragocenijih stvari. Za isto delo za koje se redovi streljaju, ofi cirima ne poleti ni dlaka s glave; a ako u deobi pljačke učestvuje i komandant, onda za to delo ima i avanzman”.
U članku “Režim u novim krajevima” mračnim bojama opisuje stanje naroda i zemlje posle balkanskih ratova: “Srpski narod izašao je iz balkanskih ratova osakaćen, posrnuo i osiromašen, buržoaziji je udvojena otadžbina za pljačku, a militarizam je iz rata izašao osnažen i sve se više isprsava. Sistem ratnih mera posle rata, to je sistem bezobzirne i brutalne pljačke. To je pljačkanje, pritisak i reakcija u novim krajevima, koje mora plaćati stara teritorija, i to ne samo krvlju i novcem, nego spokojstvom i kulturnim zastojem. Srbija je u balkanskim ratovima udvojila ne samo teritoriju nego i broj spoljašnjih neprijatelja. Ona se iznurila ratom, a svojim reži mom u novim krajevima stvara nezadovoljstvo protivu sebe. Mirno privredno i kulturno razvijanje u novim krajevima neće biti mogu ćno pod današnjim režimom. Mi moramo protiv ovog režima povesti odlučnu borbu. A režim, koji bi u novim krajevima otklonio sve opasnosti unutrašnjega trenja, jeste jedino demokratski režim sa potpunom i jednakom slobodom za sve stanovnike ma koje vere i ma koje narodnosti”.
Tako Dimitrije Tucović vidi i opisuje posledice “oslobodilačkog” rata i “nacionalne” politike vlade i krune, koje trpi ne samo pokoreno albansko stanovništvo, nego i običan građanin Kraljevine Srbije srpske nacionalnosti.
U članku “Jedan ekonomski osvrt na 1913′ on piše: “Naša vlada nije još uvek u stanju da nam pruži račun o broju poginulih, umr lih, ranjenih i onesposobljenih, a kamoli da nam dade obaveštenja o opštoj bedi koja je nastala narodu kao posledica ratnog pustoša. Šta je sa porodicama izginulih, pomrlih i onesposobljenih? Imaju li krova čitavi krajevi starih i novih oblasti? Imaju li hleba deca onih koje su vojska i država opljačkali? Koliko je radnika o ovim teškim zimskim danima bez rada, bez hleba i krova? Koliko je njih gurnuto posle rata u neizdržljive uslove rada, sa nenormalnim produženjem radnoga vremena i manjim zaradama? Kako će opstati taj svet?”
Vladu i Narodnu skupštinu on okrivljuje i u članku “Kamo računi” i kaže: “Narod ima prava da sazna koliko je Srbiju rat koštao i na šta su ogromne sume ratnih troškova otišle. U ratnim troškovima leži ogromna suma državnoga novca koja je godinama otkidata od na rodne privrede 1 narodne prosvete, zbog koje je mnogi građanin Srbije ostao nepismen, mnogi bolesnik bolovao u bataljenoj komori mesto u moderno uređenoj bolnici: zbog njih je mnoga porodica ostala bez kapi mleka za decu. mnogo seosko gazdinstvo bez njive ili stoke.”
I u ovom članku on razotkriva i žigoše korupciju u vladajućim krugovima: “…istraga o utrošku ratnih kredita kao mutna Marica odnela (bi) mnogoga ljubimca, zasenila sjaj Karadordeve zvezde s mačevima na grudima mnogoga ‘heroja’. Znaju li vlada i Skupština da stoje pred dilemom: ili da se solidarišu sa krađama koje su u najmanju ruku ratne troškove udvostručile ili da podu putem istrage i hvatanja lopova.
… Zar može srpski vojnik zaboraviti daje primao po pola hleba. po četvrt hleba dnevno, a često nije dobijao po 5-6 dana ni trunke hleba. a kada mu se podnose računi na isplatu, oni su toliki da se nije gladovalo već pirovalo. Da, računi će pokazati da se začelo pirovalo, ali ko je pirovao? Vojska je gladovala, bila bosa i gola, bez ikakve sanitetske spreme: ona se spašavala od gladi pljačkom turskih dobara i meštana.”
Bespoštedno razotkrivajući istinu o teškom položaju tog nesrećnog srpskog naroda, on napada vladu i zbog “političkog obespravljivanja
i zarobljavanja narodnih masa”. U članku “Ko treba da vlada?“ on razobličava “demokratiju” u tadašnjoj Kraljevini Srbiji: “U Srbiji ne postoji opšte pravo glasa, nego pravo da bira ima samo onaj ko plaća državi najmanje 15 dinara neposrednoga poreza”. “Kada se sve uzme u obzir može se reći da u žalosnoj demokratskoj’ Srbiji čitava jedna trećina punoletnih muških građana nema osnovno političko pravo: pravo glasat’
“U Srbiji postoji podela građana na tri klase: prva klasa, to su oni koji imaju pravo da biraju i da budu birani; druga klasa, to su oni koji imaju samo pravo da biraju, i. najzad, treća klasa, to su oni koji nemaju pravo ni da biraju ni da budu birani. Tu sramnu podelu na građane prvoga, drugoga i trećeg ranga treba već jednom ukinuti. Cenzus je glupa i varvarska ustanova. Ako bi se gledalo na cenzus . onda. ni sam Isus Hristos ne bi imao pravo glasa. Kada bi božji sin opet sišao s neba na zemlju, njega bi Nikola Pašić uvrstio u građane trećeg ranga”.
“Da već ne govorimo o kulturnoj i civilizovanoj Evropi, i Austrija i Bugarska imaju opšte pravo glasa, a Srbija ga. na svoju veliku sramotu nema. Srbija i Turska to su gotovo dve jedine zemlje u Evropi koje nemaju opšte pravo glasat”
Pravu sliku o bednom položaju siromašnih građana Kraljevine Srbije upotpunjuju i stravični podaci, koje Tucović daje u članku “Mali mučenici iz leskovačkih fabrika”, gde ispod fotografije grupe dece piše: “Ovo su deca iz tekstilnih fabrika u Leskovcu. Od četrdeset sedmoro, šestoro ih je stupilo u fabriku od sedam godina, četrnaestom od osam, dvanaestoro od devet, osmoro od deset, sedmoro od jedanaest. Rade u fabrici po 12 sati. Njihova starost Je: četvoro od osam, pet oro od devet, sedmoro od deset, desetoro od Jedanest, šesnaestoro od dvanaest, petoro od trinaest, jedno od četrnaest godina.
Ovu decu fabrikanti Ilič, Teokarević i Petrović upropašćuju u svojim preduzećima, tamo ih tuku, pa kad polumrtva od rada i tortura popadaju, dolaze im noču roditelji te ih nose kuči”. U takvoj situaciji u zemlji vladajući militantni političari gurali su narod iz rata u rat, u zavojevačke pohode, huškajući ga protiv al banskog stanovništva, a veliku pomoć u tome imali su sa strane jednog dela srpske inteligencije.
nastavlja se:
Merenje lobanja i proučavanje rasa, V deo
Razgovor o ovom članaku