Govorili smo mu, i govorili, i govorili, i ne Azize, i ne Azize i on nas ne posluša, nego se diže da raskopa grob nekakvog starog Rimljanina. Veli nam da hoće da vidi šta je unutra.

Vas koji ste na zemlji ja vidim. Ali hajde vidi kroza zemlju, i dolje ima ljudi – veli nam.

Uzalud smo mu govorili da su dolje samo kosti; kosti davno umrlih Rimljana i Grka, i još nekih drugih: niko ne zna ko je u davnim vremnima živio u ovim našim Bačevinama; živio i otišao pod zemlju. Rekli smo mu:

Kud će na drugu stranu, nego podzemlju. Pod nebo ne može.

Odgovorio nam je da on to zna, i da zna što mi i ne znamo: da je hiljadu puta više ljudi pod zemljom nego na zemlji: veli nam da će ih od sada dolje biti manje za jednog čovjeka, jer će jednog Rimljanina da izvadi gore. Rekli smo mu da će izvaditi samo kosti, a one će biti kao i svake druge.

Šta će ti kosti, Azize? Razgrnućeš ih pred sobom i u njih gledati: tu ruka, tu noga, tu glava, a ta noga ne hodi, niti glava zbori; ne preturaj, Azize mrtve kosti.

Hoću onoga Rimljanina – odgovorio nam je, za druge veli da ih neće dirati.

Najzad smo ga ostavili neka radi šta god hoće.

Grob toga Rimljanina nalazio se u njegovoj njivi; bila je to neka gomlila kamenja, obrasla granjem i trnjem, i smetala mu pri oranju, (našli smo na kraju da Aziz ima pravo da na svojoj njivi radi šta mu je volja, ali nismo našli da ima pravo da i sa tim Rimljaninom radi šta mu je volja, jer ako je njiva njegova, nije i taj Rimljanin: on je ničiji, on i nije na zemlji nego pod zemljom.

I bilo nam ga je žao, jer ne može ustati da se brani; tako smo i rekli Azizu:

A da je on živ, Azize, pa da te potjera: kako bi ti noge bile kratke!

Odgovorio nam je da su kod Rimljanina noge bile duge, jer mu je dug i grob, i da će nam ih pokazati kad ih izvadi.

Nismo išli da gledamo kako raskopava onu zemlju kamenja, granja i trnja, ali nismo mogli i da ne mislimo na toga živog Aziza i toga mrtvog Rimljanina i od nekud nalazili da su njih dvojica postali bliski jedan drugome i da više i ne znamo ko je od njih Aziz a ko Rimljanin; neki su u svojim mislima išli čak dotle: da Rimljanin iz zemlje iskopava Aziza, i da u tome, kao po kakvom dogovoru, mijenjaju svoje uloge – i čas je jedan, a čas drugi i živ i mrtav.

Aziza smo dobro znali, jer on je bio iz našeg sela Bačevina, bio je naš rođak. Mrk u licu, glave velike, ramena jakih, košulje pod grlom nikad zakopčane, ali nismo znali – niti mogli da znamo – kakav je bio onaj Rimljanin, ni šta je na sebi nosio: od čega mu je bila košulja, kakva mu je bila kapa i na nogama obuća, i to je stalo da nas muči, jer nismo umjeli da ga obučemo, pa smo sa Aziza ponešto skidali i namicali na Rimljanina, kako ne bi bili jedan obučen, a drugi go.

Treba da kopam još jedno dva dana, pa čete ga vidjeti…!

Nismo mu rekli da ga mi već vidimo; i da vidimo kako, kao i on, nosi raskopčanu košulju.

Aziz je, uz to kopanje, ulazio u naše kuće kao da je stigao iz nekakve daleke zemlje, u kojoj su drukčiji ljudi, i drukčije nebo i zemlja; a mi vidjeli kako mu zemlja – ona žuta iz njegove njive – sve više ulazi u lice i kako je sve dalje od nas a sve bliže onom Rimljaninu…

Jednog dana, kad je bio sve završio, ispružio je ruku pred naše oči i pokazao nam na malom prstu prsten.

On ga je nosio! – veli nam. Uzbudio se, glas mu treperi, jabučica pod grlom poigrava; ne možemo da odredimo je li tužan ili je radostan.

Ko ga je nosio? – pitamo ga, a odgovor već naslućujemo.

Rimljanin je nosio ovaj prsten. Izvadio sam ga iz zemlje. Bio mu je na lijevoj ruci, na malom prstu. A sad ga evo na mojoj lijevoj ruci, na malom prstu, kao što ga je i on nosio. Taman mi je, da je manji ne bi mi mogao na prst, a da je veći spadao bi mi; zadovoljan sam.

Nadnijeli smo se nad taj rimski prsten da ga izbliza vidimo.

Velimo Azizu:

Taman ti je. Kao da je taj tvoj prst njegov prst; kako se to kod vas dvojice potrefilo.

Tako – veli Aziz. – Jednaki nam prsti. Pa Rimljanin rekao: kad ja prestanem da ga nosim, uzmi ga ti te ga nosi, i evo ga nosim i nosiću ga dok sam živ, nek je hvala Rimljaninu. Čuvao ga za mene hiljadu godina, i više; nije to šala.

Mi nismo mogli tako nešto da kažemo, jer taj prsten nije gotovo ništa vrijedio; bio je od bronze, sa krunom na kojoj je bila urezana slika kože od vola, sa nekoliko recki oko te kože, i viticom koju je zemlja već bila dobro nagrizla. Rekli smo Azizu da ga zdravo nosi, a u sebi pomislili, da niko pametan takav prsten ne bi nosio. Jednom se od nas ipak omaklo, rekao mu je da sakriva lijevu ruku kako mu taj prsten niko ne bi vidio i nasmijao mu se. To ga nije uvrijedilo, do samo malo rastužilo.

Veli:

Ti ne znaš šta bi ti ovaj prsten rekao kad bi mogao da govori; rekao bi da on duže traje nego mi ljudi. Da on duže putuje od nas ljudi, mi odemo do u Akovo i natrag, a on s prsta na prst putuje otkad je čovjek postao pa dok nas svih nestane sa zemlje. Eto to ti je jedan prsten, a ti pričaj šta god hoćeš.

Uzeli smo da je ta Azizova riječ pametna i stali da zamišljamo kako je taj prsten putovao hiljadu godina dok nije došao na Azizov prst, i da će se, jednoga dana kad Aziz umre, dići na svoj dalji put, sve s prsta na prst – pa prsti odlaziti pod zemlju a on ostajati na zemlji. Puno mudrih riječi izrekosmo oko toga prstena, i najzad sve to odbacismo: i prsten, i Aziza, i Rimljanina, i potvrdismo ono što smo već bili rekli: da ono što je pod zemljom ne treba dirati, nek nam je dovoljno ono što je na zemlji, a na zemlji je sunce koje nas grije.

Neko vrijeme iza toga čusmo kako Aziz sve rjeđe izlazi na sunce; čusmo da mu ona žuta boja zemlje – one kad je iz nje vadio Rimljanina – sve jače ulazi u lice, i da mu onaj prsten sve češće spada s prsta, jer su mu se prsti istanjili.

Odlazili smo da vidimo Aziza.

Sjedio je u sobi, glave sagnute, zamišljen; gledali smo ga u žuto lice i pitali ga šta mu je.

Žut si, Azize.

Jesam, žut sam; onaj Rimljanin mi ne da mira, zato sam žut. I bojim se…

Prođi se, Azize, toga Rimljanina, ne misli na njega; ne misli, Azize, na mrtve kosti – velimo mu. Hrabrimo ga koliko možemo, jer nam ga je žao.

Nisu one kosti mrtve – odgovara nam. – Svake noći ožive.

Živ mi Rimljanin uđe u sobu, stane predame i izgovori: “I ti nosiš taj prsten na malom prstu kao što sam ga ja nosio.” I svake noći tako, braćo moja. Izgovori to i nestane ga. A ja ostanem budan i gledam u ovaj prsten. Na malom mi je prstu, kao što ga je i on nosio na malom prstu. I kad ga od muke skinem, čini mi se da mi je jednako na prstu. Prionuo je za mene kao boljka i ne da mi da ga se oslobodim. Mala stvar – ništa drugo do jedan prsten – a jača od mene. Pitali ste me šta mi je. Što sam žut. I ja vam odgovorih: žut sam od tog prstena. I onoga Rimljanina što mi noću dolazi.

Nismo znali šta da mu na to kažemo, do ono što nam je bilo najlakše:

Ne primamo ti odgovor – velimo mu. – Ti to, Azize, sanjaš, a san je, Azize, laž; ne boj se toga Rimljanina, nemoj na njega misliti pa ga nećeš sanjati.

Ne hita da nam na to išta kaže, gleda nas tužno, ćuti – pa će:

Ne znam jesam li budan ili sam u snu kad mi on dođe, ali ga vidim kao što sad vas gledam i kao što sad vas čujem, braćo. I ne bojim ga se; on i ne dolazi da me prepadne, on dolazi kao da se nas dvojica odavno znamo i ništa mi ne učini, niti išta drugo izgovori do to da je i on nosio ovaj prsten; ne kaže to ni ljuto, ni oštro, ni blago, nego tako… da ja to znam. Pa me ubi što to znam; umrijeću od toga što to znam. I šta činim? Sagnem glavu i gledam u ovaj svoj mali prst i u ovaj prsten. Bacao sam ga kroz prozor. I odmah zatim izlazio te ga opet naticao na prst. Ne mogu bez njega, a ne znam šta ću od njega, braćo. Hvala vam što ste došli da vidite moju muku.

Pokušavali smo da ga okuražimo, ali nismo uspijevali; nismo više ni imali riječi za taj njegov prsten, nego za onoga koji mu se pojavljuje; pitali smo ga kakav je taj pokojnik što mu u snu izlazi pred oči; popravio nas je, veli:

– I na javi, i na javi – i nastavio: – Ne znam kakav je: takav kao što su bili svi oni koji su nekad živjeli a danas su pod zemljom; lice mu od zemlje žuto, to sam vidio, a drugo se na njemu i vidi i ne vidi, do toliko da je to živ čovjek.

Naša radoznalost išla je dalje, pitali smo ga je li velik ili mali, a on nam odgovorio:

Bolovao je nekako mirno. Cio mjesec – dok najzad nije došao čas kad smo morali da se zapitamo gdje da ga zemlji predamo.

Neko je rekao da je ona rupa u njegovoj zemlji iz koje je izvadio onog Rimljanina još otvorena i da bi mu ona odgovarala. I sam je Aziz govorio, da su njih dvojica jednaki – on i onaj Rimljanin – pa bi mogao u njegovu rupu da stane a da se iz nje ni lopata zemlje ne izvadi. Nismo o tome umjeli ništa da kažemo, do toliko da bi bilo dobro da se na svojoj njivi odmara, kao što se na njoj odmarao kad je živ bio.

O prstenu nismo ništa rekli, prsten će otići sa njim.

sandzackaknjizevnost.ne