Novi Pazar spada u red retkih gradova kod kojih je moguće utvrditi godinu rađanja naselja. Nastanak našeg trgovišta pored jedne stare pijace (Trgovište) treba vezati za vreme oko 1460. godine. Dubrovački dokumenti dopuštaju istovremeno postojanje tvrđave Ras (sredinom XV veka, svakako bez posade i u ruinama), Trgovišta i novog urbanog središta – Novog Pazara. Grad je osnovao Isa-beg Ishaković, i to na širini kad se izađe iz doline Raške. Izgradnja je počela negde između 1456-1461. godine, kada se on prvi put pominje kao novi turski trg (Jeni Bazar). Verovatno je odmah sagrađeno pored trga utvrđenje, no ono je bilo od drveta i zemlje.[i]

Dubrovčani se u Novom Pazaru pominju već 1461. godine. Tu će osnovati jednu od retkih naseobina, sasvim novu, bez prethodnika u vreme domaćeg feudalizma. Ta će naseobina biti najveća u Srbiji posle Beograda i samo neko vreme će se s njom moći takmičiti kolonija u Smederevu, a kasnije ona u Prokuplju. Dubrovčani će se u Novom Pazaru zadržati više nego u kojem drugom mestu Srbije, uključujući i Beograd. Za razliku od naseobina u drugim varošima Srbije, kolonija u Novom Pazaru više od pola stoleća će se naslanjati na trgovačka naselja u svojoj užoj (Trgovište) ili široj okolini (Gluhavica i druga naselja). Tu će doći, ranije nego u drugim srbijanskim gradovima, do snažne islamizacije domaćeg poslovnog elementa, ali će značajna pijaca na važnoj saobraćajnici privući n trgovce drugih naroda.

U ovom radu će se na osnovu neobjavljene dubrovačke arhivske građe obraditi šezdesetogodišnji period dubrovačke naseobine – od prvih početaka do pada Beograda u turske ruke 1521., kada će se sigurnije i veće mogućnosti za razmenu dobara osetiti i u drugim krajevima središnjeg dela Balkanskog poluostrva. Taj vremenski raspon obuhvatiće dve generacije poslovnih ljudi.

I. Poslovanje Dubrovčana u Novom Pazaru 1461-1521. godine

Prve žitelje iz redova Dubrovčana označile su dve odluke dubrovačkog Malog veća u vezi s imenovanjem sudijskih kolegija po najavljenim tužbama. Kao predsednici tih kolegija imenovani su Franko Mar. Gučetić i Natal (Božo) Da. Sorkočević, a kao sudije Radohna Radovčić, Maroje Milutinović, Vlatko Ostojić, Bogelja Miloševnć i Nikaš St. Nalješković. Ročišta su zahtevali Vlatko Ostojić zvani Žužorina i Radiša Rajičić, a parnice su pokrenute protiv Benka Ratkovog, zvanog Dupetina, i Nikole Sredanovića, odnosno Rada Pribisaljića.[ii] Poslednja trojica su svakako morala biti stalni stanovnici varoši, dok sudije i tužitelji to nisu morali biti posigurno. Mnogi od njih su još samo koju sedmicu pre svog označavanja smatrani žiteljima obližnjeg Trgovišta, kao Natal Da. Sarkočević,[iii] Radohna Radovčić zvani Pučanin,[iv] Maroje Milutinović,[v] Bogelja Milošević,[vi] Dupetina.[vii] Dakle, njih pet od dvanaest pomenutih podanika grada sv. Vlaha. Radohna Radovčić i Bogelja Milošević su 1460. godine pomenuti kao sudije u jednoj sličnoj sudijskoj kolegiji u Novom Brdu.[viii]

Sledeće, 1462. godine kao predsednici sudijskih kolektiva javili su se i Radohna Radovčić, zvani Pučanin, i Vlatko Žužorina (dvaput); kao sudije imenovani su Vlatko Ostojić Žužorina, Radivoj Radosalić, Radohna Radovčić, Milorad Milutinović, Luka St. Nalješković i Dživan Pripčinović (1460. godine još u Trgovištu). Tužitelji su bili Maroje Pribinjić, Petar Radaljević, zvani Volencija, i Maroje Pribinić, a optuženi: Bogelja Milošević, on zajedno sa Jakovom i Petrom Bogavčićem i on sa Božićkom Radomanićem.[ix] Od novih ljudi Luka Nalješković je bio iz porodice koja je počela poslovati u Trgovištu i Novom Brdu, gde mu je 1460. godine živeo brat Nikola.[x]

Prvih nedelja 1463. godine, u vezi s jednim sporom, javili su se u sudu Dživan Pripčinović, Ivan St. Nalješković i Maroje Milupšović. Tužioci su bili Marin i Nikša Iv. Bezantis (koji su se u tom svojstvu pojavili u jednom novobrdskom sporu), dok je tuženi bio Radohna Radovčić.[xi]

Oktobra 1466. gdine u jednoj parnici sudili su Dživan Pripčinović, Radivoj Baljković i Stjepan Radohnić, na tužbu Maroja Milutinovića, a protiv Radmana Pribisaljića.[xii] Tek dve godine kasnije u sudskom časništvu su se nalazili Marin Gabrov, Maroje Milutinović i Burać Pripčinović. Kao tužitelj istupio je Nikša Besantis protiv Nadihne Radosaljića, u isto vreme i u Novom Brdu i Skoplju.[xiii] Marta 1474. godine u jednoj sličnoj situaciji sudili su Radohna Radović, Maroje Milutinović i Cvjetko Miotošević, na zahtev braće Miha i Ivana Luk. Sorkočevića, a protiv Burća Migmagovića.[xiv]

Šezdesetih godina Novi Pazar je bio jedan od centara u obimnom poslovanju Radihne Radovčića, zvanog Pučanin. On je u mestu imao više kuća, poseda i drugih nekretnina; trećinu toga uz nešto novca dao je na ime nagrade jednom svom poslovnom agentu.[xv] Iz poslovne knjige Radohnine koja obuhvata kasniji period njegovog poslovanja, može se videti kad je navraćao u Novi Pazar, s obzirom da on tu nije stalno stanovao.[xvi] Radohna se, pored ostalog, bavio i pozajmljivanem novca zarobljenicima – hrišćanima, da bi se mogli osloboditi sužanjstva; to je maja 1475. učinio jednom Ličaninu sa poseda Ivana Kurjakovića, kad je ovaj oslobađao svoju ženu. U tom oslobađanju učestvovao je i jedan poslovni čovek iz Dubrovnika, s obzirom da Ličanin nije dolazio u Novi Pazar, nego je akciju vodio iz Dubrovnika.[xvii] Radohna je 80-tih godina već za stalno prešao u Dubrovnik, a njegove razgranate poslove u jugozapadnoj Srbiji preuzeo je sin mu Stjepan. Ovaj je, pored ostalog, krijumčario srebro iz zemlje, stavljajući plemeniti metal u svitke voska, jer su Turci strogo branili izvoz srebra. U Foči je postojao poseban turski službenik zadužen za sprečavanje iznošenja metala. Pre godine 1483-6. to je bio neki Mustafa Suljičić. Vosak Pava Nikšića, koji je primo od Stjepana srebro, on je dao preneti u jednu kuću a trgovca je izložio strogom ispitivanju, uz pretnju da će krijumčari izgubiti ne samo robu nego i život. Stvari su u takvim situacijama rešavane mitom od više desetina dukata.[xviii]

Radohna je poslove u Novom Pazaru vodio ne samo preko sina i momaka nego i preko kompanjona. Jedan od njih bio je Cvjetko Miotošević, koji je u leto 1483. godine naplatio neku dugovanu svotu od Turčina Jusufa, koji se za 2.540 akči zadužio kod Radohninog sina Stjepana (Stjepan nije bio među živima jula 1483. godine).[xix] U to vreme radio je u Novom Pazaru još jedan Radohnić – Martin, koji je preuzeo Radohnine poslove sa domaćim poslovnim ljudima u mestu. Poslove je nadgledao Radohnin zet iz Dubrovnika.[xx] Sa domaćim poslovnim elementima povezao se i bivši Radohnin poslovni agent Vukašin Radovinović, koji je i jemčio za Radivoja Vlahnidića iz Trgovišta, obaveznog nekim Dubrovčanima po poslovnom dokumentu iz 1477. godine.[xxi]

Jedan znatno kasnije registrovan akt upućuje na stanje iz 60-tih i 70-tih godina. Tada su Radohna Radovčić i njegov sin Stjepan najviše bili vezani za (užičku) Požegu (pa su ih u Dubrovniku i označavali da su „iz Požege“). Kao i neki drugi dubrovački trgovci dugovali su porodičnoj kompaniji koju su sačinjavali osam sinova Marina B. Gučetića. Od braće su u jugozapadnoj Srbiji i jugoistočnoj Bosni poslovali Bernard, administrator poslova u turskoj državi, i Pavle, kod koga su se zadužili i Radohnići (na 2.650 akči) a deset drugih iz Novog Brda (Kristifor), Cernice, Srebrenice i Trebinja i drugih mesta. Druge obligacije su potpisali domaći trgovci iz Mostara, Srebrenice, Foče (Radoje Hrebeljanović), Goražda, Rogatice i drugde iz Bosne, ali i jedan trgovac iz Sofije, a postoje beleške i o putovanju u Tunis i Berbersku i o poslovnim dodirima s nekim Benovljaninom. U Novom Pazaru je dužnik kompanije bio Nikola Radiše Gojičić. Društvo je iz Srbije izvlačilo i olovni oksid (tera gleta), a jedan zapis govori da su braća u Srbiji raspolagala i većim količinama čoje.[xxii]

Više imena dubrovačkih trgovaca daje odluka dubrovačkog Malog veća od 31. marta 1497. o imenovanju sudijske kolegije. Na zahtev Martola Antunovog Burćevića (de Georgio), a protiv Cvjetka Stjepanova Radohnića izabrani su za sudije u Novom Pazaru i drugde Vukašin Radonjić, Rado (Allegrettus) Jak. Gološjić, Antun Nika Pribisaljić i Nikola Gološijić.[xxiii] U optuženom Radohniću treba gledati unuka Radohninog, tj. predstavnika treće generacije porodice koja je svoje poslovanje vezala za unosno trgovinsko središte u Novom Pazaru. Mogućnost da se suđenje obavi „i drugde”, tj. van sedišta naseobine, ukazivala bi na to da je unuk preuzeo način poslovanja svog dede – da se uvek tamo nađe gde se para lako i sigurno pravi.

Jedna obveznica sastavljena u Novom Pazaru marta 1491. godine pruža svedočanstvo još o nekim dubrovačkim trgovcima u mestu. Već pomenuti Vukašin Radovanović i Radosav Hreljanović primili su svakako robe za vrednost od 9.200 akči od Marina Radonjića; kao svedoci potpisali su se Šimun Il. Bunić i Paskoje Mar. Paskojev.[xxiv] Ovaj Bunić nije bio bastard dubrovačke patricijske porodice (Bunića), kao već citiranog Burćevića. Vanbračnih sinova dubrovačke vlastele je bilo tada i u Smederevu i uopšte u jačim poslovnim centrima balkanskih zemalja. Jedna druga obveznica (od sredine decembra 1493.) spominje u Novom Pazaru još jednog neplemenitog Burćevića, Dominika, koji je Radohninom unuku prodao na kredit 36.000 igala (aghi de cavo) po niskoj ceni od 25 i 24 akče od miljara, s rokom plaćanja od tri meseca. Zanimljivo je da je obveznicu morao napisati treći Dubrovčanin, Paskoje Mar. Paskojev, jer je Cvjetko bio nepismen. Možda bi se mogao izvesti zaključak da je Cvjetko roćen u Novom Pazaru, jer su muška deca većih trgovaca u Dubrovniku obavezno učila školu i bila pismena. Kao svedoci su — Stjepan Sorkčević, četvrti nobilski bastard i Burać Banić.[xxv]

Šimun Š. Bunić prvih godina XVI veka bio je već duže u Dubrovniku. Odatle je slao tkanine drugom jednom Buniću u Skoplju i to iz Novog Pazara, preko nobila Jera Ni. Ranjine. Jedna pošiljka od 15 bala raznovrsnih tkanina vredela je čak 1.500 dukata. Skopski Bunić je imao poruku da tkanine sačuva do Šimunovog dolaska u Skoplje. Poslovnu dužnost nije mogao ispuniti, jer je požar uništio čitavu imovinu pa i pomenuti depozit.[xxvi] Šimun nije potpuno napustio Novi Pazar, već zato što je imao tako veliku zalihu tkanina; a odlazak u Skoplje značio je širenje poslova iz Novog Pazara, kao poslovne baze.

Dvojica trgovaca (Bartol Radičević i Frano Radosava Burašević) ugovorili su prenos 23 tovara tkanina u Novi Pazar.[xxvii] To je bila nesumnjivo velika pošiljka, međutim nije sigurno da li su tkanine ostale u mestu ili je ekspedicija trasirana do Novog Pazara kao prve velike stanice u karavanskom saobraćaju.

Kćeri novopazarskih Dubrovčana bile su dobre miraždžike. ćerka Radiše Gojičića, 1501. godine već pokojnog, donela je svom mužu, drvodelji u Dubrovniku, miraz od preko 234 perpera (prema bračnom ugovoru iz 1494. godine).[xxviii] Mnogo je bio manji miraz koji je novopazarski trgovac Vukota Radojković isplatio za Mihaljnu Grubačevu (15 dukata), svakako dete kakvog trgovca iz naseobine.[xxix]

U drugoj deceniji XVI veka izumrla je generacija dubrovačkih trgovaca i zanatlija koji su u Novi Pazar došli, svakako posle 1480. godine. To su bili: krojač Dominiko Milatović (1513.),[xxx] Marin Vlatković Palikuća (1514.), koji se oženio i kretao u krugovima obućara,[xxxi] trgovac Ilija Nikolić Rađenković, rodom iz dubrovačke Župe (1514.),[xxxii] njegov sinovac Andrija Nik. Rađenković (1520.),[xxxiii] Ivan Radonić (1522.).[xxxiv] Svi su oni umrli u Novom Pazaru. Kao svedoci na testamentu Ivana Radonjića, sastavljenog u varoši novembra 1522., javljaju se fratar Mato iz Zadra, mesni kapelan naseobine, i Niko Štarkov Arbanasin, koji se potpisao ćirilicom.[xxxv] U vezi s kupljenjem zaostavštine Ilije Raćenkovića pomenuti su u mestu neki Stjepan, takođe na samrti i neki Mirko, a pismo je iz Novog Pazara (avgusta 1514.) uputio Vice Božidarović.[xxxvi]

Prilikom sakupljanja dobara od nekih pomenutih umrlih trgovaca jasno se pokazalo šta je predstavljalo glavni vid njihove trgovine. Bile su različite vrste stranih, firentinskih i drugih tkanina. Ilija Nikolić držao je ne samo svoje nego i tkanine Stjepana Alegretova, zvanog Kiverica,[xxxvii]svakako u komisionoj prodaji. Ivan Radonjić takođe je primao tkanine u rekomandaciju, na primer od brata Kristifora 16 tovara (suma) firentinskih supramana i 18 karizeja (uz pismo od 27. avgusta 1522.).[xxxviii] Podatak od 16 tovara sukna predstavlja veliku količinu, jer je tovar obuhvatao veći broj truba, komada sukna određene metraže. I drugi arhivski podaci svedoče o velikom dovozu tkanina u Novi Pazar, druge decenije XVI stoleća, ne računajući dopremanje u tranzitu u ovaj grad, kao istovarnu stanicu pri putovanju u udaljenije krajeve. Verovatno su i 13 tovara tkanina, koje je kramar Nikola Rad. Kalućerović iz Bileća dopremio Andriji Milatoviću u Novi Pazar, tu i ostale.[xxxix] Milatović je živeo u Dubrovnnku, ali je bio kompanjon novopazarskih trgovaca. I obuća, pre svega čizme,[xl] takođe su bili uvozni artikal rado viđen u gradu na reci Raški.

razvijenom poslovanju dubrovačkih trgovaca druge dekade XI veka svedoče i neki drugi tipovi dokumenata. Za Petra, sin Marina Ratkovića, uziman je momak (famul) na rok od tri godine.[xli] Punomoćnike u Dubrovniku imenovali su: poslovno jači trgovac Kristifor Radonjić, zvani Jozef (1520.), Marko Radonjić (1521.), Marko Radičević (1523.), i Petar Mata Pribisaljić. Kako je većina imenovanih punomoćnika imala da sabere potraživanja trgovaca iz Novog Pazara, treba zaključiti da su tada dubrovački trgovci iz značajnog trgovačkog centra u staroj Raškoj imali pozitivan poslovni bilans prema partnerima u zavičajnom gradu. Novembra 1520. Kristifor i Vice Božidarović obrazovali su jednogodišnje trgovačko društvo u koje su uneli preko 2.707 dukata u tkaninama, koje su se već nalazile u Novom Pazaru, a koje su na kredit primili od grosista u Dubrovniku. Zanimljivo je da su kompanjoni uzeli u samom Novom Pazaru pozajmicu u gotovom novcu u iznosu od 47.386 akči; bilo je predviđeno poslovanje u Novom Pazaru, Dubrovniku i drugde, pa i preko mora.[xlii] Treba odmah konstatovati da je 1520. godine u Novom Pazaru, i to iz redova domaćeg sveta, bilo bogatih ljudi koji su mogli davati veća novčana sredstva dubrovačkim trgovcima za obrtni kapital. Takve pojave nisu bile retke ni u drugim balkanskim gradovima, ali iz nešto kasnijeg vremena. Uobičajena kamata iznosila je 10%.[xliii]

O dubrovačkim trgovcima u to doba govore i neke turske isprave. Džemal, emin „majdana“ Drine (Foče) i Novog Pazara izdao je više teskera dubrovačkim trgovci0ma koji su živeli i poslovali u Novom Pazaru, tj. potvrda da je od njih naplaćena carina. Nekom Mihoču naplaćeno je 22. februara 50 akči, a 17. januara 1515. 352 akče; Latininu Iliji, nastanjenom u Novom Pazaru, uzeto je 17. januara 1515. na ime carine 40 akči, a Krstiću za prodatu čohu 1.765 akči. Istoga meseca i iste godine data je teskera Nikoli Božiću da je predao za carinu 697 akči. Ako su Dubrovčani plaćali 2^% carine ad valorem carinjena roba prema tim iskaznicama vredela je 34.850 akči. Živan (ili pre Dživan), dubrovački trgovac iz Novog Pazara, platio je 15. marta 1515. 320 akči za robu koju je unovčio.[xliv]

Carinjeni trgovci nisu svi uvek stanovali u mestima u kojima su vodili trgovačke poslove, nego bi, boraveći u Dubrovniku, s vremena na vreme polazili u Tursku sa robom, tu je prodali kao putujući trgovci, vraćali se u matični grad, donoseći novac i ređe robu za koju su bili zainteresovani. Nekad bi, opet, stalno boravili u nekom bližem mestu Srbije, ali im je krug poslovnih akcija obuhvatao različita naselja, te bi kao putujući trgovci, ali sada sa bazom na primer u Novom Pazaru, odlazili u druga mesta sa robom. U Novom Pazaru je takvih trgovaca početkom XVI veka bilo više nego u drugim varošima Srbije, iz razloga što je Novi Pazar bio bliže Dubrovniku i nalazio se na značajnom saobraćajnom položaju. Odatle se polazilo u oblast rudnika Trepče, Novog Brda, Janjeva, kopaoničkih rudnika, u pećki i prizrenski kraj, ili preko Toplice prema Sofiji, odnosno Kruševcu i Vidinu.

Takva, često od carinika neuhvatljiva poslovanja, izazivala su podozrivost prema tim preduzimljivim stranim trgovcima kod predstavnika osmanlijske vlasti. Kad se, primerice, emin iz Novog Pazara digao da na Porti referiše o zloupotrebama Dubrovčana, dubrovačka vlada je (1523.) rešila da potroši do 1.500 akči na podmićivanje kadije u Novom Pazaru ili Herceg-Novome, u nastojanju da se protiv nezgodnog emina dobije korisno svedočenje.[xlv] Dvaput više trebalo je potrošiti na podmazivanje novopazarskog kadije i Portinog sklava kad su doneli sultanov hoćum da Dubrovčani treba da pri izvozu voska plaćaju 5°/o, a ne 2% carine.[xlvi]

Mogućnost intervencije turskih organa izazivali su i pokušaji dubrovačkih trgovaca da izvoze zabranjenu robu iz Turske. U korist Dubrovčana to su ponekad, kao 1523. godine činili i neki Turci, na primer neki Mustafa iz Novog Pazara, koji je izvezao olovo i olovni oksid (gletu), oko čega se 1524. godine digla velika prašina.[xlvii] Najčešći artikal izvoza iz Novog Pazara u to doba bio je vosak. Tek od 1515. godine pridružiće mu se obrađena koža, kordovan (sahtijan) i montonine. Godine 1462. u redu artikala zabranjenih za izvoz, pored olova i bakra, potrebnih za vojne pohode, nalazila se i roba od kože.[xlviii]

I u samoj dubrovačkoj naseobini bilo je ponekad nemilih izgreda. U proleće 1520. Jakob, zvani Masongroso, upao je u stan u kome je živeo trgovac Nikola Pavla Šiljković i ranio ga nožem.[xlix] Kad je 1520. jedan sandžak-begov čovek ranio i onesposobio Dubrovčanina da transportuje kože, platio je 1.000 akči odštete koje je neki famul na putu za Novi Pazar prisvojio.[l]

Pored Dubrovčana, u Novom Pazaru je prvih decenija bilo i drugih predstavnika tadašnjih trgovačkih „nacija“. U prolazu, uvek je bilo Firentinaca koji su tu ugovarali nove ponosnike za putovanje u pravcu Jedrena. Bernard Kandijana iz Verone, ali naseljen u Dubrovniku (umro pre 1516.), imao je dužnika u Novom Pazaru i u kopaoničkom rudniku Zaplaninama, te je jednom poslovnom agentu ponuđeno 25°/o provizije ako naplati preostapih 8.000 akči.[li] Svakako, nešto kasnije u Novom Pazaru je bilo i Mlečana.[lii] Februara 1521. došao je iz Novog Pazara u Dubrovnik i Lazar Jevrejin.[liii] Jevreja je, dakle, oko 1520. godine, takođe već moralo biti u Novom Pazaru. Lazar, svakako, nije pripadao onim nepggo kaonijim jevrejskim naseljenncima koji su u Novi Pazar došli iz Sarajeva.[liv]

U vreme kad je postojala sumnja od kuge u pojedinim oblastima Balkanskog poluostrva, vođena je evidencija o dolasku ljudi iz odnosnih varoši. Prvog aprila 1512. zabeležen je dolazak iz Novog Pazara Cvjetka Radonjića, 24. marta 1517., Petra Vukovića, 20. aprila 1517., Bartola Mart. Jakobova, 1. juna 1518., Petra Vukovića, 23. januara 1520. i kožuhara Antuna Mihičevića, 23. jula 1521. Cvjetka Banjanina i 26. jula Maroja Ostojića i Dragiše Šišatovića (u društvu pomenutog Jevrejina).[lv]

Broj stalno naseljenih dubrovačkih trgovaca u Novom Pazaru od 1461-1521. godine može se rezimirati sledećom tabelom:

60-tih godina XV veka 29

70-tih              „              S

80-tih              „              5

90-tih              „              15

1500-1510                      6

1511-1521                      24

Za tabelu su uzeti samo izričiti navodi, odnosno za prvu deceniju XVI veka, i tri trgovca koji su umrli 1513-14. godine, a koji su morali biti u mestu i koju godinu ranije. Stvarni broj dubrovačkih trgovaca i zanatlija bio je veći, a broj svih Dubrovčana još veći, s obzirom da se momci i poslovni agenti obično ne spominju. Tabela, iako relativne vrednosti, nesumnjivo pokazuju dinamiku kretanja i uspona dubrovačke naseobine u Novom Pazaru.

II. Domaći poslovni ljudi iz Novog Pazara, Gluhavice i okolnih mesta

Najrazvijenije privredno središte stare Raške, pre uzdizanja Novog Pazara kao grada, bilo je susedno Trgovište. Tu je pored Dubrovčana bilo i domaćeg poslovnog sveta. (O Trgovištu će se posebno pisati, te se ti podaci ovom prilikom neće navoditi).

Treba konstatovati da je novopazarski kraj i pre konačnog pada pod tursku vlast bilo razvijeno trgovinsko područje, sa dosta domaćih poslovnih ljudi. Dubrovački kolonisti u Novom Pazaru upravo prvih decenija svoga rada u staroj Raškoj koristili su se tom činjenicom. Za uzvrat, i domaći trgovci poslužili su se dubrovačkim poslovnim kanalima. Na primer, Radič Dmitrović, zvani Petrevac, iz novopazarskog sela Siprević (?) januara 1469. odredio je u Dubrovniku za svog pomoćnika Dobrijena Radovčića da od Burijena Petrćevića (iz Srebrnice) primi neke vrednosti.[lvi] Septembra 1477. zadužio se u Dubrovniku na omanju svotu od 20 dukata.[lvii] Domaći trgovci su u poslovnoj mreži dubrovačkih trgovaca predstavljali dopunsku radnu snagu, koji su se od pravih poslovnih agenata Dubrovčana razlikovali samo time što su ubirali neku veću poslovnu proviziju.[lviii]

Iz sela Izbica kod Novog Pazara bio je Dabiživ Vlatković, koji se takođe orijentisao na robne kredite u Dubrovniku.[lix] Iz Ljeskove Glave, kraj varoši, takođe je bilo ljudi koji su se zaduživali na trgovačku robu. Raljuk (Raliuh) Božidarović obećao je novembra 1512. 6.000 dobrih srebrnih akči u roku od pola godine.[lx] Neki Ivan Aratović iz Konštana, preko Cvjetka podstigivača, izvezao je 1515. više tovara kordovana u Dubrovnik.[lxi]

Od mesnih Muslimana, pored pomenutih Jusufa (1484.) i Mustafe (1523-4.), treba registrovati Mehmeda Kasumovića i Aliju Raćevića koji su se 1521. zadužili na 23, odnosno 108 dukata za robu u Dubrovniku.[lxii]

Od trgovaca Srba, Kojčin Nikolić se 1505. zadužio u Dubrovniku kod Jakuba Julijanovog na 50 dukata.[lxiii] Početkom iste godine Kojčin je u Dubrovniku zaključio neki pazar sa Lazarom iz Bara, ali je taj posao anuliralo dubrovačko Vijeće umoljenih,[lxiv] svakako zato što nije bio usaglašen sa dubrovačkim propisima. Iz prvih godina XVI veka treba pomenuti Radmana Berišića. On je zajedno sa Petrom, vojvodom Rudana, i sa Dautom, Turčinom iz Carigrada, 15. juna 1502. zaključio ugovor sa Isakom Latone, portugalskim Jevrejinom u Dubrovniku o isporuci konja za transport; do 22. avgusta iste godine trebalo je da u Dubrovnik dovedu 80 konja, a ostale bi kasnije slali njemu i drugim jevrejskim trgovcima za prenos u Solun. Ta kompanija sa središtem u Novom Pazaru bila je izuzetna po svom sastavu, jer ako je neki Novopazarac mogao poznavati Rudine, pa i tamošnjeg vojvodu, Carigrad je ipak bio vrlo daleko. U kompaniji je morala biti izvršena i podela rada.[lxv]

Gluhavica, koja je još 1392. godine došla u ruke Osmanlija, bila je značajno središte domaćih poslovnih ljuda. Gluhavičani su se, zajedno sa Trgovištanima i nekima sa Kosova zaduživali kod dubrovačkih trgovaca još 1426. godine, na primer neki Radoslav.[lxvi] Na sličan način je preuzeo robni kredit novembra 1931. i Bjeladin.[lxvii] Godine 1451. neki Gluhavičani došli su u Dubrovnik sa robom i nekim Turcima, noseći pašino pismo.[lxviii] Neki Vučihna je septembra 1455. odveo u svoju službu jednog dubrovačkog momka na tri godane.[lxix] Dvojica dubrovačkih kompanjona imali su (pre 1457. godane) 37 i po dukata nenaplaćenih potraživanja od Gluhavičana za prodate tkanine.[lxx] Živko Ivanković tražio je maja 1466. na dubrovačkom sudu 7.123 akče i 8 dukata od jednog Stonjanina, kao namirenja iz mnogobrojnih računa u vezi s poslovima koje su obavili.[lxxi] Dejan Bjeladinović je s jednim Dubrovčaninom, avgusta 1470., podagao robni kredit u Dubrovniku kao i Vukalj, sin Radoslava Grubačevića, s jednim drugim Dubrovčaninom aprila 1471. godine.[lxxii]

Od 80-tih godina XV veka trgovina Gluhavičana pokazuje nešto veće poslove. Radosav Vuković dovukao je 1483. u Herceg Novi olovo i tu ga je ukrcao na brodić Peraštanina Radača Gojsaljića za prevoz u Dubrovnik.[lxxiii] Njegov rođak Radenko Vuković primio je 1486. od jednog Veronjanina u Dubrovniku. 156 dukata na menicu, s tim da isplata bude u Veneciji; na ime jemstva Radenko je predao 20 miljara olova koje se nalazilo na barci jednog Kotoranina i koje je trebalo da bude prevezeno u Veneciju. Olovo je trebalo da bude isporučeno poslovnom prijatelju pomenutog Veronjanina.[lxxiv] Samostalni transport i lični odlazak u Veneciju nesumnjivo pokazuju trgovca većeg formata. Pomenuti Radenko, u sporu s jednim Dubrovčaninom, januara 1495. zaključio je poslovanje pomoću arbitara.[lxxv]

Izvoznik tkanina iz Dubrovnika, Živko Božidarović, molio je 1513. da carinu, u iznosu od 20 dukata, naplati dubrovačkim poklisarima u Turskoj,[lxxvi] bez sumnje u Novom Pazaru, kako je ranije svakako postojao običaj. Na Radošina Nenčića (Opegšić) iz Gluhavice, zeta Trgovištanina Vuksana Grlatovića, žalio se avgusta 1516. Dubrovčanin Pavle Radonjić, u, vezi s prometom robe za Sofiju, tri i po godine ranije.[lxxvii] Pomenuti Vuksan Grlatović saobraćao je kako sa Dubrovnikom tako i sa Sofijom.[lxxviii] Jakov Popović i Petar Radosaljić poslali su četiri tovara voska u Dubrovnik, koji je tamošnji verovnik Jakov Vukašinović iz Višegrada zadržao za manji iznos dukata, upućujući Gluhovičane radi naplate na Višegraćane. Oni, međutim, nisu prihvatili takvo poslovanje, te su se naplatili svom dubrovačkom komitentu.[lxxix]

Od 1511. godine počinje intenzivnije preuzimanje robnih kredita u Dubrovniku od strane Gluhavičana. Živko Radosaljić zadužio se te godine šest puta na svotu od 350 dukata i 5.020 akči.[lxxx] Njegov rođak Petar Radosaljić sledeće godine u 13 robnih kredita primio je vrednosti za preko 914 dukata.[lxxxi] Godine 1513. i 1514. Petar je preuzeo robe na veresiju po osam ugovora na iznos od preko 1.064 dukata,[lxxxii] a Živko u četiri ugovora za 520 i po.[lxxxiii] U toku od februara do jula 1515. godine Petar je primio robnih kredita (u pet ugovora) za 347 i po dukata, isplaćujući neke dubrovačkim poklisarima koji su išli na Portu,[lxxxiv] a Živko u deset poslovnih pozajmica preko 422 dukata.[lxxxv] Godine 1520. robu na kredit preuzimali su dva Radosaljića mlaće generacije: Marko Ivanov po dva ugovora za preko 640 dukata³⁵ i Marko Živković po dva ugovora za 142 i po dukata.[lxxxvi]

U pogledu zaduživanja takođe se zapaža napredak, čak i nezavisno od povećanih iznosa: zaduživanje se vrši kod grosista u Dubrovniku, a ne kod naseobinskih trgovaca, kao ranije.

Od Jelečana najistaknutiji je bio Milivoj Radosalić. On je novembra 1466. dobio na kredit 500 modija soli.[lxxxvii] Sredinom aprila 1471. bio je ubijen na Bregu, u konfuziji koja je nastala na dubrovačkoj teritoriji zbog pljačke koju je sprovodio Hamza-beg. U jednoj odluci to se konkretizuje: zbog vlaških koža, zadržavanih u Konavlima.[lxxxviii] No, već sredinom oktobra 1471. Milivojev sin Vuk preuzeo je očev posao, dobivši na veresiju 500 modija soli.[lxxxix] Jedan drugi Milivoj, Nemilović sproveo je u Dubrovnik 700 litara olovnog oksida (gletu) Vukića Stanojevića iz jednog mesta jugozapadne Srbije.[xc]

Sjeničani, koji će doći do pune poslovne snage tek u drugoj trećini XVIII veka, javljaju se u drugoj polovini XV stoleća samo sporadično. Pokrajac Vukšić iz sjeničke Kamenice, zajedno sa Dživanom Pripčinovićem, zadužio se oktobra 1472. u Dubrovniku na 62, a januara 1473. na 68 dukata. [xci] Na sličan način su se zaduživali i susedni Pešterci — Radovan Radovanović, zvani Vukovičić, oktobra 1470. na preko 18 dukata i Brajan Sokovčić, oktobra 1483. na 60 dukata.[xcii] Brajan je nastavio da trguje, te je toliko preuzeo kredita da je postao insolventan. Septembra 1505. dubrovačka vlada mu je na 14 dana dozvolila da dođe u grad i da se sporazume sa svojim poslovnim parterima.[xciii]

Novom Pazaru gravitirali su poslovni ljudi i iz susednih regiona. Šesnaest tovara Novopazarca Petra Klobučarevića predao je kramaru Hasanu Popoviću, Vuja Baljenovac iz Toplice.[xciv] Poslovni kontakti dubrovačkih zanatlija sa Topličanima, na primer Stevanom Kenzakom,[xcv] verovatno su održavani preko Novog Pazara.

Postoji mišljenje da su se na sličan način trgovci iz Prijepolja 1446-1449. godine povezivali sa poslovnim ljudima iz Gluhavice.[xcvi] Čak i Dubrovčani, naseljeni u Prijepolju, kao Vukić Radašinović (1467.) su bili povezani sa ortacima svojih verovnika koji su poslovali u Novom Pazaru. Jedan od njih je Vukića izveo pred kadiju, tražeći da mu preda tkanine primljene u komisionu prodaju.[xcvii]

Novi Pazar je bio atraktivan i za ljude iz Sjenice. Dragić Vukanović, zajedno sa Dubrovčaninom Cvjetkom Radosaljićem, zvanim Milješa, dao je 1477. u Belim Crkvama, putujući iz Sjenice, Vlatku iz Lemetića 11 komasa srebra za transport u Novi Pazar. Pet njegovih komada od 25 litara i 5 aksaća srebra, bili su, međutim, zagubljeni na putu.[xcviii] Tako je Novi Pazar, ne samo sa kosovske strane, bio centar gde se slivao plemeniti metal za izvoz u Dubrovnik.[xcix]

III. Novi Pazar kao tranzitna stanica i ponosnici Novopazarci

Novi Pazar bio je značajna karavanska stanica na tzv. Dubrovačkom drumu, koji se u Nišu nastavljao na poznati Carigradski drum. Hercegovački ponosnici su retko nosili robu sve do, na primer, Sofije, nego su je po pravilu dopremali do Novog Pazara, gde je ugovaran novi transport za Sofiju i Jedrene. Prevoznici tkanina do Novog Pazara bili su obično iz Maleševaca i Bileća.[c] Zatim su se javili na toj relaciji i Trebinjci,[ci] a potom i oni iz Trgovišta.[cii] Cena za prenos po tovaru je varirala, što je zavisilo od ponude i potražnje, opasnosti na putu, da li su trgovci platili i osiguranje u ceni ili su samo platili svoje tkanine, kao i od poznavanja cena od strane trgovaca, naročito stranih. Uz redovne letnje cene od 80-90 ili 110 akči,[ciii] sreću se i dvostruko veće zimske od 197 akči od salme (tovara).[civ] Postoje samo retki slučajevi da su hercegovački ponosnici preuzimali transport i za relacije dalje od Novog Pazara – na primer Maleševac Hasan Popović do Sofije i Vidina.[cv]

Radič Maršić Žunjović zadužio se 1514. godine triput, a 1519. triput u Dubrovniku na ukupno 511 dukata.[cvi] Mihailo Cvjetković iz Novog Pazara služio je Marina Tonka Lukačića,[cvii] verovatno u samom Novom Pazaru. Radič Radosalić sporio se s jednim Dubrovčaninom u gradu pod Srđem.[cviii]

Najznačajniji tranzit preko Novog Pazara ticao se prenosa tkanina Firentinaca u pravcu Jedrena.[cix] Upravo na deonici Novi Pazar – Sofija (Jedrene) počeli su se u Novom Pazaru javljati kramari (preduzimači prenosa), koji su nastavljali prenos hercegovačkih ponosnika do Novog Pazara. Ipak, ima slučajeva da su kramari Novopazarci, svakako u nedostatku posla, preuzimali terete i za Dubrovnik, na kojoj je deonici tranzit bio pod većim pritiskom konkurencije. U transportere Novog Pazara treba ubrajati: Radosava Mrkngića,[cx] Đurđa Arapovića,[cxi] Vuksana Grlatovića, Trgovištanca (koji je 1522. već bio stalno nastanjen u Novom Pazaru).[cxii] On je sa jednim dubrovačkim nobilom ugovorio prenos na celoj liniji Dubrovnik-Jedrene za cenu od 216 akči za teret.¹¹

Petar Vitković koji je iz Dubrovnika odlazio na poslovanje u Novi Pazar izuzetno je kao gost dočekan u gradu sv. Vlaha: bio je za mesec i po dana smešten u poznatoj „Sandaljevoj kući“.[cxiii]

Već je saopšten početak i o lokalnim tranšama, na primer Sjenica-Novi Pazar. U lokalne relacije spadale su i one za kosovske varoši, naročito rudničke.

Tranzitna stanica u Novom Pazaru je dalje doprinosila trgovinskom značaju mesta.

***

Tom značaju je doprineo i rad domaćih tkača. Godine 1516. zabeležena je grupa od 19 tkača hrišćana u Novom Pazaru; njih petorica su došla sa sela i plaćala su posebnu taksu, za boravak u gradu. Dvanaest godina kasnije zapisano je 20 kuća tkača hrišćana, za koje je u dokumentu rečeno da su svi došli sa sela.[cxiv]

Na osnovu svega što je rečeno, nije bilo nimalo slučajno što je u bosanskom sandžaku, kome je Novi Pazar tada pripadao, uz Sarajevo Novi Pazar predstavljao jedino naselje gradskog tipa, tj. mesto koje je dobilo status kasabe. Tome su, dakle, doprineli opšti privredni razvitak i komunikacije, na kojima se naselje nalazilo. Treba znati da se Novi Pazar od svog postanka nalazio na poznatom drumu koji je povezivao Skoplje sa bosanskim krajištem u Vrhbosni. Štaviše, 1489. godine Novi Pazar je imao više mahala i domaćinstava, nego i Sarajevo, tj. ukupno 221 kuću (Sarajevo je imalo svega 199). Promena u razvijenosti ova dva grada može se konstatovati tek 1528. godine, kad je Novi Pazar stekao zaobljeni urbani raspon za duže vreme, sa 16 muslimanskih i 4 hrišćanske mahale i sa svega 582 doma poreskih obveznika, dok je tada u Sarajevu bilo već 1.050 takvih kuća.[cxv]

• Bogumil Hrabak: Trgovačke i saobraćajne veze Novog Pazara 1461-1520, Novopazarski zbornik, 1980.

—————————————————————————————————————————–

[i] O oslobođenju ljudi vidi: I. Božić, Dubrovnik i Turska u XIV i XV veku, Dubrovnik 1952, 332 i 334.

[ii] Tek posle Pikolominijevog pohoda 1689-90., u proleće 1722. godine počela je izgradnja utvrđenja od kamena (R. Grujić, Kada su građena kamena utvrđenja Novog Pazara, Glasnik Skopskog naučnog društva XV 1935., 240).

[iii] Histarijski arhiv Duorovnika (u daljem tekstu: HAD), Cons. min. XV, 157 (8. II 1461.), 187 (27. VI 1461.

[iv] Isto, 174 (20. IV 1461.).

[v] Isto, 85’ (23. II 1460.).

[vi] Isto.

[vii] Isto, 85’ (23. II 1460.), 124’ (3. IX 1460.). – U Trgovištu je živeo i brat mu Miljko (Isto, 61).

[viii] HAD, Cons min. XV, 124’ (3. IX 1460.). — U Trgovištu je 1460-61. godine živeo i njegov brat Dživulin (Isto, 123, 174).

[ix] HAD, Cons min. XV, 133.

[x] HAD, Sop5, ti. XVI, 30 (13 IX 1462), 39’ (3. XI 1462), 51 (30. XII 1463-62).

[xi] HAD, Cons min. XV, 123 (28. VIII 1460.), 124 (2. IX 1460, predsednik ouda), 133′ 24. X 1460, predsednik suda).

[xii] HAD, Cons min. XVI, 59.

[xiii] HAD, Cons min. XII. 37’ (20. X 1466).

[xiv] Isto, 188’ (22. X 1468).

[xv] HAD, Cons min. XIX, 105 (16. III 1474).

[xvi] HAD, Div. no. C, 47 od 9. VI 1467 (Vukašin Radovinović).

[xvii] HAD, Privata, Knjiga Radohne Radričića, f. 18 od 25. X 1470.

[xviii] HAD, Deb. XLII, 158 od 24. V 1475. Istim se poslom tada često bavio u Novom Pazaru i Civan Pripčinović, koji je 1470. godine posredovao da se jedan Turčin oslobodi u Hrvatskoj (HAD), Div. not. CV, 155 od 24. VIII 1470).

[xix] HAD, Mob. VIII, 39’-40 od 2. III 1486 (situacija se odnosi na stanje pre 1489, s obzirom da je Stjepan slao vosak ocu u Dubrovnik, a ovaj je umro pre septembra 1484.

[xx] HAD. Div. canc. LXXXIII, 124′ od 23. IX 1484.

[xxi] HAD, Div. canc. LXXX, 159 od 11. XII 1484.

[xxii] HAD, Div. nop. LXV, 38 od 16. X 1480.

[xxiii] HAD Div. nop. 1.HHUN, 135-42 od 15. VI 1497.

[xxiv] HAD Cons. min. XXVI, 1G od 31. III 1497. U popisu stanovništva Novoga Pazara 1489. godine zabeležena je naseobina Dubrovčana u mestu (Istorija naroda Jugostavije, knj. II, Beograd 1960, 122)

[xxv] HAD, Div. canc. LXXXVIII, 114 od 2. VI 1491.

[xxvi] HAD, Div. canc. Hc, 11 ob 12. IX 1495.

[xxvii] HAD, Mob. XVII, 164′ ob 20. X 1502.

[xxviii] HAD, Div. canc. HCVII, 160

[xxix] HAD, Liber datium, X, 38 od 19. III 1501.

[xxx] Isto, XI, 81’ od 8. I 1516.

[xxxi] HAD, Cons. min. XXXI, 205 od 24. X 1513.

[xxxii] Isto, 244’, 248; XXXII, 10’.

[xxxiii] Isto, 282’ (punomoć za izlaženje na sud u Novom Pazaru i drugde u Turskoj), 294.

[xxxiv] HAD, Cons. min. XXXIII, 209 od 27. I 1520.

[xxxv] HAD, Div. not. XCVIII, 69 od 7. I 1523. (testament pisan u Novom Pazaru 5. XI 1522).

[xxxvi] Isto. Možda je Štarkov poreklom Sas (Stark, jak), poarbašen kao katolik.

[xxxvii] HAD, Div. canc CV. 151’. 2 od 8. I 1515.

[xxxviii] HAD, Cons. min. XXXII, 32’ od 29. I 1515.

[xxxix] HAD, Sent. canc. LXXXVII, 227-7’ od 29. XII 1524. Za osam supromana prodatih u Tursko j tražio je naplatu od 12.640 akči od 26. X 1523.

[xl] HAD, Div, not. XCIV, 120 od 2. XI 1518. Prevoznina je iznosila 135 akči po tovaru tkanina na relaciji Dubrovnik – Novi Pazar.

[xli] HAD, Div. canc. CV, 151-2.

[xlii] HAD, Div, not. XCII, 161’ od 13. I 1516 (Nikola Uglješić).

[xliii] HAD, Proc. not., 127’ (bankijer, sakupljanje potraživanja), 143’-44, (dvojica, za sud), 229 (sakupljanje potraživanja), 244-4’ (kopmanjon Andrija Milatović, da sakupi potraživanja).

[xliv] HAD, Deb. LXXIV, 107-7’ od 17. XI 1520.

[xlv] HAD, Mob. VIII, 57 at (pred kadijom u Foči 1486).

[xlvi] Gl. Elezović, Turski spomenici, knj. I, Beogprad 1940, 813-15 i 899; 898-9 i 900-2; 903.

[xlvii] HAD, Cons. rog. XXVII, 197) takođe je bio vid mita.

[xlviii] HAD, Cons. rog. XXXVII, 97′ od 20. IX 1523.

[xlix] HAD, Cons. rog. XXXVII, 154, 155’, 172; Cons. min. XXXV, 8; Lett. Lev XIX, 227’.

[l] F. Babinger, Mehmed der Eroberer und seine Zeit, Munhen 1953, 223.

[li] HAD, Lam. for. LXXXIV, 85’ od 2. IV 1520.

[lii] HAD, Cons. rog. XXXVI, 23’ od 21. II 1521 (famul Benka Đ. Krislija iz Dubrovnika Radiša Vukmirović).

[liii] HAD, Div. not.XCII, 173 od 9. II 1516.

[liv] Heyd, Histoire du commerce du Levant and Moyen Age, vol II, Leipcig 1923, 333.

[lv] HAD, Libro delli signori chazamorti, 1500-1530. f. 53.

[lvi] H. Kreševljaković, Esnafi i obrti u starom Sarajevu, Sarajevo 1958; E. Mušović, Novopazarski Jevreji, Novopazarski zbornik III (1979), 23.

[lvii] HAD, Libro dell signori czazamorti 1500-1530, fol 36′, 49, 49, 50’, 51, 52’, 53. 53

[lviii] HAD, Proc. not. IV, 121 od 27. I 1469.

[lix] HAD, Deb. XLVI, 48’ od 5. IX 1477.

[lx] B. Hrabak, Domaći trgovci u Novom Pazaru u XVI veku, Istorijski glasnik br. 3-4/1951, 100.

[lxi] HAD, Div. canc.

[lxii] HAD. Deb. LXIX, 133 od 4. XI 1512.

[lxiii] HAD, Mob, XXIV. 145 ob 9. VI 1515.

[lxiv] HAD, Deb. LXXIV, 125’ (5. I 1521.); LXXV, 17 (7. XI 1521.).

[lxv] HAD, Deb. LXIV 24. – Godina 1505. pogrešno je označena kao 1503. u podatku dobijenom 1951. od pok. Mire Popović (B. Hrabak, n.n. 103).

[lxvi] HAD. Cons. min. XXVIII, 128 od 20. II 1505.

[lxvii] HAD. Div. canc. XCIV 30’; B. Hrabak n.n., 103.

[lxviii] HAD. Deb. LXX, 135, 138, 138; LXVIII, 137, 137’, 137’.

[lxix] HAD. Div. not. XCIII, 26’ od 6. VIII 1516.

[lxx] HAD. Mob. XXIV, 200 od 6. IX 1517.

[lxxi] HAD. Cons. min. XXXII, 181 od 20. IX 1516.

[lxxii] HAD. Div. not. XV, 40.

[lxxiii] HAD. Div. not. 31’-2 od 12. V 1433.

[lxxiv] HAD. Canc. rog. XII, 78′. Tada su nekoliko puta Nikola Vukov sa ortacima, ali i drugi Gluhavičani, bili predmet raspravljanja na sednicama Veća umoljenih u Dubrovniku, posebno zbog njihove molbe da im se dozvoli izvoz tkanina i drugog espapa sa tranzitom preko Hercegove zemlje, bez obzira na ranije odluke senata o takvom prenošenju (Isto, 82; XI, 268’ i odluka od 11. avgusta 1450).

[lxxv] HAD. Div. not. XL 44’ od 24. IX 1455 (10 dukata naknade).

[lxxvi] HAD. Div. not. XLI, 97 od 28. I 1457.

[lxxvii] HAD. Div. not. LXXIII, 61 od 17. V 1466.

[lxxviii] HAD. Deb. XXXIX, 37’ 1 142.

[lxxix] HAD. Div. canc. LXXXII, 178 od 28. IX 1483.

[lxxx] HAD. Div. not. LXVII, 7’ od 20. IX 1486.

[lxxxi] HAD. Div. not. LXXIV, 128 od 13. I 1495.

[lxxxii] HAD, Cons. rog. XXXII, 296 od 29. XI 1513.

[lxxxiii] HAD. Mob. XXIV, 116’ od 14. VIII 1516.

[lxxxiv] Isto, 166 od 20. V 1516.

[lxxxv] HAD. Sent. canc. LXXXVIII, 44’ od 31. III 1525.

[lxxxvi] HAD. Deb. LXVIII, 125’, 130’, 130’, 211’, 214’, 215′.

[lxxxvii] HAD. Deb. LXIX, 79’, 80’, 80’, 82, 84, 84, 84, 162, 164, 164, 164, 164, 166.

[lxxxviii] HAD. Deb. LXX, 7, 9, 183’, 183’, 186’, 187, 188.

[lxxxix] Isto, 94, 100, 102’, 104’.

[xc] HAD. Deb. LXXI, 86’, 87’, 87’, 88, 89’.

[xci] Isto, 27′, 28, 29’, 34’, 35, 35, 35’, 35’, 36.

[xcii] HAD. Deb. LXXIV 76’, 108’.

[xciii] Isto, 109, 109’. Jedna od tih obligacija, kao nenaplaćena registrovana je 3. januara 1524. (Div. canc. CXII, 114).

[xciv] HAD. Cons. XVII, 40’ (de Subje1ez).

[xcv] HAD. Cons. rog XXI, 74, 75’.

[xcvi] HAD. Cons. min. XVIII, 133’.

[xcvii] HAD Div. canc. LXXI, 102’ od 19. VII 1470. O Šainu Žunjeviću iz Podjeleča (1438) postoje različita mišljenja. K. Jireček misli da je iz bosanskog Jeleča, I. Božić da je iz despotovine a S. Ćirković se nije izjašnjavao.

[xcviii] HAD. Deb. XLI 31 184.

[xcix] HAD. Deb.  XXXIX, 79; XLIX, 79′.

[c] HAD. Cons. min. XXVIII, 205’ (12. IX 1505.).

[ci] HAD. Mob. XXIV, 109 od 23. V 1514.

[cii] I. Voje, Prilog proučavanju domaćih trgovaca Srbije u XIV i XV veku, kao i trgovačkih veza sa Dubrovnikom, Zbornik radova „Oslobođenje gradova u Srbiji od Turaka 1962-1867“, Beograd 1970, 92, 94, 96.

[ciii] B. Hrabak, Poslovni ljudi Polimlja (1350-1700), Simpozijum: Seoski dani Sretena Vukosavljevića III, 1 at od 5. I 1478.

[civ] HAD. Mob. III, 1 at od 5. I 1478.

[cv] HAD. Mob. III, 1 at od 5. I 1478.

[cvi] Ivan Mirosavljević iz Maleševaca (HAD, Div. not, LXXVII, 184′ od 1. IX 1497); Hasan Popović iz Maleševaca (Deb. LXX, 164 od 24. V 1514); Radivoj Radosaljić iz Maleševaca (Div. not, LXXXVII, 99’ od 14. XII 1519); Vukas Lukačević i Vitomir Stjepković iz Bileća (Dov. canc.  XCVII, 160’ od 31. VII 1504); Radič Kaluđerović iz Bileća (Div. not, XCI, 34′ od 4. VIII 1513).

Radič Radonje Kapičić (Div. not, XCIV 54 od 12. VI 1512; Div. not, XCIV, 129 od 28. XI 1518).

Vuksan Grlatović (Div. not. HCI, 109 od 8. II 1514; Deb. LXXXIII, 117 od 9. III 1519).

[cvii] HAD, Div. canc, 160’ (31. VII 1504.); SŠ, 84’ (9. IV 1513.); Šu po! HS, 54 (12. VI 1512.).

[cviii] HAD, Div. not. XCIV 129 od 28. XI 1518.

[cix] HAD, Mob. XXIV, 146—58; Deb.  LXX, 164 (1514.).

[cx] HAD, Div. not. LXXXVIII, 99’ (1509.); HCI, 34’ (1513.), 109 (1514.); Mob. XXVI, 215 (1513.).

[cxi] HAD, Mob. XXIV, 198’ od 26. VIII 1517.

[cxii] Isto, 107 (9. VI 1516, za Sofiju).

[cxiii] Had, Div. not. XCVI, 160 od 12. V 1522.

[cxiv] Isto.

Istorija naroda Jugoslavije, knj. II, 141.

[cxv] A. Handžić, Značaj muafijeta u razvitku gradskih naselja u Bosni XVI vijeku, Jugoslovenski istorijski časopis, br. 1-2/974., str. 64.