Nekada nezavisna, a sada prorežimska televizija B92 pre nekoliko meseci emitovala je spot pod nazivom „Istina o borbi za Kosovo“. U njemu se navodi da su predstavnici vlasti u Srbiji između 2000. i 2012. godine, na čelu sa Vojislavom Koštunicom, pomilovali aktuelnog predsednika Vlade Kosova Aljbina Kurtija i 1.800 „albanskih zločinaca“.

Autori spota aludiraju na činjenicu da je pre više od dvadeset godina, nakon što su u Srbiji doneta dva zakona o amnestiji, pomilovan veliki broj osuđenika, među njima i Albanaca sa Kosova, koji su bili mahom politički zatvorenici.

Ključna poruka spota je da je politika Aleksandra Vučića suprotnost onoj koju su vodile bivše vlasti i aktuelna opozicija, koje nisu htele da se bore za interese Srbije kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, niti to žele da učine danas. Jačanjem vojske, izgrađivanjem puteva i odlučnošću da nikada ne prizna Kosovo kao nezavisnu državu, aktuelni predsednik Srbije predstavljen je kao posvećeni borac za interese Srbije i sprskog naroda.

Sve što je izrečeno u tom spotu sažetak je izjava u vezi sa amnestijom iz 2001. i 2002. godine koje u poslednjih nekoliko meseci uporno ponavljaju najviši predstavnici vlasti u Srbiji, među njima Aleksandar Vučić, premijerka Srbije Ana Brnabić i ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić.

„Po čijem nalogu ste pustili albanske teroriste iz zatvora? Ko je to tražio od vas? A po čijem nalogu ste primali Havijera Solanu… na crvenom tepihu, da uništite zajedničku državu Srbije i Crne Gore? (…) Pa ste onda doveli do toga da Kosovo bude nezavisno“, pitao se Vučić, tokom obraćanja opoziciji u Skupštini Srbije 2. februara ove godine, kada je govorio o evropskom planu o Kosovu.

Narativ o albanskim „teroristima“ od tada ne prestaje.

„Svi oni koji su danas u opoziciji su na jedan ili drugi način učestvovali u vlasti do 2012. godine i svi oni su se, aktivno i direktno, malo po malo, odricali Kosova i Metohije (KIM) od 2001. godine kada su samoinicijativno pustili sve albanske teroriste i kriminalce iz zatvora, preko 2004. kada su ćutke posmatrali pogrom srpskog naroda na KiM“, izjavila je Brnabić za dnevni list Blic 15. aprila.

Slično je krajem maja u Skupštini Srbije rekao narodni poslanik vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) Nebojša Bakarec.

Navodeći da je predsednik Nove demokratske stranke Srbije, Miloš Jovanović pobegao u Francusku u vreme kada je Srbiju „zbog Kosova i Metohije napao zločinački NATO“, Bakarec je ponovio već poznatu tezu – da su bivše vlasti u Srbiji 2001. godine pustile „Kurtija i 1.800 terorista na slobodu“. Uz to, upravo se Miloš Jovanović našao na meti onih koji su nedavno Beograd izlepili plakatima sa natpisima: „Miloš Francuz“ i „Kurti , oslobođen 7. 12. 2003“.

K2.0 analizira kako je uopšte došlo do oživljavanja ovog narativa i zašto se to iznova dešava. Ko su bili „teroristi“ o kojima danas govore najviši predstavnici vlasti i kako su 1999. godine dospeli u zatvore u Srbiji?

Hapšenja i uslovi u zatvorima

Većina od 1.874 albanskih zatvorenika, koji su posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999. godine prebačeni u Srbiju, bili su optuženi za udruživanje radi neprijateljske delatnosti i za terorizam. Među njima je bilo i maloletnika, a jedan od najstarijih zatvorenika bio je rođen 1925. godine.

Tužilaštva na Kosovu počela su da podižu optužnice protiv njih tokom 1996. i 1997. godine, da bi se suđenja pred sudovima na Kosovu odvijala do 1999. godine. Potom su nastavljena u Srbiji. O tome kako su izgledala njihova hapšenja i na kakav tretman su nailazili, opisale su u svojim izveštajima nevladine organizacije iz Srbije, međunarodne organizacije kao i nezavisni domaći i strani mediji. Među njima je bio i novinar Fahri Musliu.

„Srpske vlasti su ih formalno tretirale kao uhapšene ‘teroriste’, iako je ove ljude raznih uzrasta i pola policija pokupila na ulici, po kućama, prodavnicama, na radnim mestima, bez oružja, bez uniforme. Oni su zapravo bili ratni zarobljenici“, piše Musliu u knjizi Montirani procesi protiv kosovskih Albanaca (1999-2001). „Njihova sudbina bila je užasna: niti su imali kontakt sa porodicama, niti su imali pristup pravnoj pomoći u Srbiji, osim pomoći koju im je pružao Fond za humanitarno pravo.“

O uslovima u kojima su u zatvorima u Srbiji bili albanski zatvorenici izvestila je 2000. godine i Međunarodna krizna grupa koja je tada navela da je veliki broj Albanaca u srpskim zatvorima u „životnoj opasnosti“.

„Svedočenja nedavno puštenih zatvorenika i njihovih porodica nedvosmisleno pokazuju da su uslovi u srpskim ustanovama užasni, da je njihovo zdravlje ozbiljno ugroženo, da su podvrgnuti maltretiranju i torturi i da su procesi koji se vode protiv njih namešteni“, navodi se u izveštaju ove međunarodne krizne grupe.

Fond za humanitarno pravo iz Beograda analizirao je 10.000 strana sudskih spisa sa suđenja albanskim zatvorenicima i 2017. godine objavio izveštaj u kojem se između ostalog navodi da su prilikom izricanja presuda, sudije u Srbiji mahom ignorisale tvrdnje optuženika da su bili izloženi torturi, te da su neki od njih tako naterani da priznaju sve što im se stavljalo na teret.

Navodi o torturi potvrđeni su brojnim svedočenjima među kojima je paradigmatičan iskaz Ekrema Jusufija, koji je pred sudom u Nišu rekao da se ne seća da li je na njemu rađen test „parafinske rukavice“ (kojim se proverava da li kod osumnjičenih ima ostataka baruta) – jednostavno jer se onesvestio kada ga je policija brutalno pretukla.

Prema svedočenjima, neki od zatvorenika su od prebijanja umrli u kosovskim zatvorima, bili su doslovno izgladnjivani i retko su imali pravo na tuširanje. U minijaturnom prostoru, bez minimuma higijenskih uslova, bilo je smešteno više od deset, a nekad i po dvadeset optuženika.

Slučaj Albina Kurtija

Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić izjavio je krajem prošle godine na televiziji Pink, prorežimskom mediju sa nacionalnom frekvencijom, da je Albin Kurti, koji je 1999. godine bio među albanskim zatvorenicima prebačenim u Srbiju, „uhapšen zbog separatističkog i terorističkog delovanja i podrške tom delovanju, iako on govori da je bio politički zatvorenik“.

Dačićeva izjava u skladu je sa presudom koju je Okružni sud u Nišu doneo 13. marta 2000. godine. Međutim, problem je u tome što je presuda, kojom je tada dvadesetšestogodišnji Kurti proglašen krivim za terorizam i osuđen na 15 godina zatvora, prema mišljenju brojnih pravnika bila potpuno neutemeljena.

Presudom su uglavnom potvrđeni navodi iz optužnice – Kurti je, navele su sudije, 1997. godine organizovao demonstracije za nezavisno Kosovo, a godinu dana kasnije priključio se Oslobodilačkoj vojsci Kosova (OVK) i postao predstavnik Adema Demaçija, zaduženog za politički deo delovanja te vojske.

Advokat Husni Bitiqi tada je za Glas Amerike ocenio da je kazna neutemeljena, a njegov ključni argument bio je da je organizovanje demonstracija bez odobrenja prekršajno, a ne krivično delo – za koje se predviđa kazna od šezdeset dana zatvora.

Kurtijeve akcije, koje se navode u obrazloženju presude, još manje deluju kao teroristička akcija. Kurti je, piše između ostalog, „organizovao kurs prve pomoći i dobrovoljnog davanja krvi za pripadnike OVK i učestvovao u organizovanju konferencija na kojima je iznosio ciljeve bande OVK“.

Deo odgovora na pitanje da li su i koliko sudije tada objektivno procenjivale krivicu optuženika može se pronaći i u rečniku presuda. Iako u sudskim spisima inače dominira gotovo birokratski jezik o dokazanim činjenicama, rečju „banda“ koja se u presudi protiv Kurtija ponavlja nekoliko puta, prošarane su i druge sudske odluke u procesima protiv albanskih zatvorenika.

Kurtiju, koji je od početka suđenja ponavljao da ne priznaje sud u Srbiji, pa zato i neće advokata, dodeljen je branilac po službenoj dužnosti koji je, nehotice ili ne – podneo žalbu sa zakašnjenjem, pa je ona odbijena. Kurti je u zatvoru ostao još više od godinu dana, dok nije bio amnestiran.

Koliko je bila utemeljena presuda kojom je Kurti proglašen teroristom govori i pismo Biljane Kovačević Vučo, tadašnje predsednice Komiteta pravnika za ljudska prava YUCOM, koja je u aprilu 2001. godine apelovala na ministra pravde Jugoslavije Momčila Grubača da inicira pomilovanje Kurtija – jednostavno jer navodi iz optužnice nisu baš ničim argumentovani.

Kurtija je u decembru 2001. godine pomilovao Vojislav Koštunica, posle zalaganja predstavnika međunarodne zajednice, nevladinih organizacija i nekoliko političkih stranaka u Srbiji. Ipak, Kurti koga su tada neki nazivali najpoznatijim političkim zatvorenikom u Evropi, nije podržavao nastojanja drugih da bude oslobođen, naglašavajući da ni za šta nije kriv, pa onda nema zbog čega ni da bude amnestiran.

Kada je saznao da je amnestiran, nije hteo da izađe iz zatvora, a pošto se ipak našao na slobodi, ostao je na sličnom stanovištu kao i pre hapšenja – nije priznavao tadašnje jugoslovenske vlasti, samim tim ni pravosudni sistem, bez obzira na to što je režim bio promenjen.

„Svaki Albanac koji se oslobađa iz zatvora, oslobađa se sa određenim političkim ciljem“, rekao je on u intervjuu Fahriju Musliju u maju 2001. godine, dok je još bio u zatvoru. Takav stav nije promenio ni kasnije.

Đakovička grupa

U aprilu 2000. godine na optuženičkoj klupi pred Okružnim sudom u Nišu našlo se 145 Albanaca iz Đakovice za koje se sumnjalo da su kao pripadnici OVK učestvovali u terorističkim napadima na pripadnike MUP-a Srbije i Vojske Jugoslavije i da im je cilj bio da otcepe Kosovo od Srbije. Ranili su jednog policajca, teško povredili jos četiri osobe, a u jednom od njihovih napada stradale su tri osobe, pisalo je u optužnici.

Suđenje sa tolikim brojem optuženika nije bilo zabeleženo na području bivše Jugoslavije u prethodnih pedeset godina. Zbog toga je deo javnosti ovaj proces od samog početka nazvao „spektaklom“ i čisto političkim suđenjem.

Takve teze dobile su potvrdu nezapamćenom presudom kojom je sudsko veće, na čelu sa sudijom Goranom Petronijevićem, danas uglednim advokatom u Beogradu, kolektivno kaznilo optuženike na ukupno 1.632 godine zatvora.

Na presudu je uložena žalba jer je odbrana smatrala da za navode optužnice nije dat praktično nijedan validan dokaz. Proces je svoj nastavak imao pred Vrhovnim sudom Srbije, gde je čak i zamenik Republičkog javnog tužioca Srbije predložio ukidanje presude.

Vrhovni sud Srbije ukinuo je prvostepenu presudu ukazujući na očigledne manjkavosti obrazloženja sudskog veća u Nišu, a jedna od njih bila je i to što nije objašnjeno na osnovu čega je izveden zaključak da su optuženi uopšte bili pripadnici OVK. Osim toga, nijedan od saslušanih svedoka nije direktno ukazao na nekog od optuženika kao na osobu koja je pucala u sukobima na području Đakovice.

Vrhovni sud je u ovom slučaju, po svemu sudeći, ispravno postupio, ali mu to inače izgleda nije bila praksa – Fond za humanitarno pravo je skrenuo pažnju da je isti sud u prethodnim postupcima u kojima je bilo sličnih protivrečnosti ili nedostatka dokaza, ipak potvrđivao jednako neutemeljene osuđujuće presude.

Parafinska rukavica i nekredibilni svedoci

Veliki broj optužnica albanskim zatvorenicima zasnivao se na testu „parafinske rukavice“, za koji su i sami veštaci govorili da ne može biti pouzdan dokaz da je neko pucao iz vatrenog oružja. Osim toga, pošto je utvrđeno da nije pouzdan indikator, parafinski test je kao dokazno sredstvo odbačen još polovinom 20. veka.

Optužnice protiv albanskih zatvorenika često su bile zasnovane na priznanjima okrivljenih u policiji ili pred istražnim sudijama, koje su oni nedvosmisleno povlačili tokom suđenja. Na njihove tvrdnje da su bili prebijeni i izloženi torturi i da su im tako bila iznuđena priznanja, sudovi se u svojim odlukama nisu preterano osvrtali.

Uz to, sudije su često donosile presude uzimajući u obzir izjave svedoka, čija je kredibilnost bila pod znakom pitanja.

Jedan od očiglednih takvih primera je proces pred sudom u Požarevcu u kojem je Sokol Kabashaj oslobođen, jer je njegova odbrana bila neporeciva – pečat u njegovom pasošu pokazao je da se nije ni nalazio na teritoriji SRJ u vreme kada je izvršeno delo terorizma za koje se teretio.

Paradoks je bio u tome što je u istom procesu za terorizam osuđen Shukrija Gashi i to na osam godina zatvora – ali na osnovu svedočenja istih svedoka koji su tvrdili da su na mestu izvršenja krivičnog dela videli ne samo Gashija već i Kabashaja.

Sudije koje su donosile neutemeljene presude, a koje su potom ukinute ili su kasnijim analizama ubedljivo opovrgnute, nastavile su da rade svoj posao u sudovima širom Srbije uključujuči Viši, Apelacioni i Vrhovni kasacioni sud u Beogradu.

Teško je ne primetiti da se ponovno oživljavanje ovakvog narativa poklapa sa sve češćim sukobima na relaciji Beograd – Priština koji prate nastavak pregovora predvođenih Aleksandrom Vučićem i Albinom Kurtijem. Ovaj narativ vlast u Srbiji rado koristi da diskredituje drugu stranu i, pre svega koristeći prorežimske medije, označi kosovsku stranu kao onu koja je sklona terorizmu.

Mantra o albanskim zatvorenicima u Srbiji kao o teroristima, kojom su u delu javnosti zbrisane činjenice utvrđene pre dvadeset godina, logičan je nastavak prećutne podrške nepravičnim suđenjima i sudijama koje su u tome direktno učestvovale.

To mogu da promene samo oni koji se ne prepuste floskulama o teroristima, koje ponavlja aktuelna vlast u Srbiji, već pokušaju da dođu do odgovora na pitanje – ko su zaista bili albanski zatvorenici kojima se u Srbiji sudilo početkom dvehiljaditih godina i kako su se odvijali procesi protiv njih.

Obnavljanje narativa o tome da su svi Albanci, koji su se između 1999. i 2001. godine našli u zatvorima u Srbiji, bili teroristi, pokušaj je da se negiraju činjenice utvrđene pre dvadeset godina, kao i da se opravdaju nepravedna suđenja čije su oni bili očigledne žrtve.

Sudski spisi ne nestaju – svako ko se u budućnosti bude vratio na tih 10.000 stranica zapisa, teško da će moći da pronađe argumente kojima bi izjave Aleksandra Vučića i Ane Brnabić u vezi sa ovom pitanjem mogle da budu opravdane.

Kosovo 2.0, 06.06.2023.

Peščanik.net, 17.06.2023.

KOSOVO