Odmah su počele borbe sa kačacima, naročito na širem područja K Mitrovice, gde se sabralo više stotina ljudi iz susednih sela. Nakon arabanaške septembarke ofanzive iz Albanije (1913) u pravcu Prizrena, Skoplja i Velesa, lokalne srpske vlasti, u nastojanju da suzbiju kačačkih pokret, povele su se za lošim priemerom Crnagoraca, te su počele da prevode muslimane u ortodoksiju. Do jeseni 1913, srpska vlada nije pomišlala na pokrštavanje, nego je čak osudila postiupak Crnogoraca u Metohiji. Medjutim, sredinom oktombra 1913, komandant mesta U Djakovici tražio je od katoličkog biskupa da sa svojim vernicima, predje u pravoslavlje, što bi učinili i muslimani. Pritisak za primanje pravoslavlje vere vršen i na makedonske Torbeše (Slovene), koji su do tad blagonaklono tretirali. Akcija prosrbljavanja proširena je i na prizrenske Cincare, kojima od 1. januara 1914, zatvorena škola.
S obzirom arbanaškim svetom srpske vlasti su posle septembarskih dogadjaja postupale loše. Još u toku novembra vršene su premetačine po selima i traganje za skrivenim naoružanjem. Luma, Gornji i Donji Debar (37 sela) su osobito bili izlozeni teškim represaljijama. Masakrirano je 229 meštana, a u selu Blaga svi žitelji do poslednjeg su pobijeni. U Debru je nanesena šteta od milion turskih zlatnih lira. Staništa su masovno spalivana a stoka odvodjena. U K Mitrovici je još 1912 god. masakrirano 150 varošana, u Juniku je ubijeno 400 ljudi. Za vreme pobune Crnogoraca su (3 aprila 1913) ubili 1.300 žitelja, a 6.000 Arbanasa su u Peči primorani da promene veru. Represaljije su izazvale veliko bežanje muslimana, nekad i celih naselja. Posedi i kuće odbegljih ulazile su u fond za kolonizaciju, pošto su najpre čuvani za povratak izbeglih. Iz valone je telegrafski svetskim agensijama je u debarskom kraju dom moralo da napusti 40.000 stanovnika, dok se broj svih izbeglica u posednutim krejevima poveo na 100 000 žitelja./Neue Freie Presse , Wien /
Izvor Hrabak, B. (2003).: Džemijet: organizacija muslimana Makedonije, Kosova, Metohije i Sandžaka:1919-1928
Pripremio Ismet Azizi
Razgovor o ovom članaku