SONJA BISERKO Sandzak: identitet i nedavna proslost

Helsinški odbor za ljudska prava pitanje identiteta političke zajednice smatra ključnim za proﬁlisanje budućnosti Srbije. U želji da postane sastavni deo eu, Srbija mora pronaći i produktivan odgovor na višedecenijsku krizu identiteta. Sadašnje, veoma naglašeno etničko proﬁlisanje identiteta zajed- nice nosi sa sobom niz izazova i problema. Ono, pre svega, otežava inte- graciju, jer sužava polje multikulturalnosti i svo bogatstvo različitosti koje je bivša Jugoslavija, na primer, isticala kao ključ vlastitog opstanka. Jugo- slovenski model je bio, treba skrenuti pažnju na tu činjenicu, jedna vrsta preteče Evropske unije i u njemu je Srbija, kao sastavni deo Jugoslavije, i sama imala veoma složen identitet i bogatu kulturnu baštinu. Kasnije suža- vanje i svođenje identiteta na etnički temelj pocepalo je tanke niti veoma osetljivog socijalnog i kulturnog tkiva, ne samo bivše Jugoslavije, nego i same Srbije. Stoga Srbija, ukoliko doista želi da postane sastavni deo uje- dinjene Evrope i aktivno učestvuje u savremenim procesima mora na dru- gačiji način od sadašnjeg učestvovati u proizvodnji identiteta. Nasuprot hijerarhiji identiteta, gde nacionalni identitet zauzima visoko i privilego- vano mesto, potrebno je aﬁrmisati pluralizam identiteta. U Evropi se, uz to, decenijama ulažu napori i u promociju regionalnih identiteta. U Srbiji se, nažalost, svaki pokušaj regionalizacije još uvek doživljava kao, više ili manje, prikriveni separatizam, a ideja regionalnog identiteta kao podrivanje i fra- gmentacija nacionalnog identiteta i pretnja zamišljenom jedinstvu nacije.
Brutalni raspad Jugoslavije učinio je pitanje identiteta veoma osetljivim i značajnim. Osim ovog, i pitanje odgovornosti za rat i počinjene zločine postalo je ništa manje važno u deﬁnisanju budućnosti Srbije. O odgovor- nosti za nasilno razbijanje Jugoslavije u Srbiji danas svesno minimizira i relativizuje. Brojne presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugo- slaviju, uključujući i onu Međunarodnog suda pravde o genocidu u Bosni, srpska elita ne uzima u obzir, već smatra da, kako kaže profesor Slobodan Antonić, “istinu o Srebrenici tek treba da utvrdi nauka”.² U novoj konstruk- ciji sećanja taj deo nedavne prošlosti se svesno potiskuje i zanemaruje, dok se, u cilju stvaranja novog sistema vrednosti, iz prošlosti izvlače i kao novi identiﬁkacijski obrasci nude ličnosti poput Milana Nedića, Dimitrija Ljo- tića, Dragoslava Mihajlovića i drugih. Posebno se gloriﬁkuje uloga Rado- vana Karadžića, za koga Dobrica Ćosić tvrdi da je najznačajniji tvorac Republike Srpske koja je stvorena uz ogromne žrtve. Isti autor, Dobrica Ćosić, Sarajevo vidi kao grad masovnog muslimanskog zločina,³ a rat u Bosni kao odbrambeno-oslobodilački rat i povod za satanizaciju Srbije i Srba. On negira i pokolj u Srebrenici i postavlja sebi (zanimljivo) pitanje: s kakvim to identitetom mi možemo usvojiti “evropske vrednosti”.
Na ovakvim i sličnim interpretacijama nedavne prošlosti u Srbiji se stvara nov sistem vrednosti. Pošto se preko tog sistema vrednosti nastoji, s jedne strane, veriﬁkovati poželjna slika prošlosti i, s druge strane, reinte- grisati zajednica, postavlja se pitanje njegovih integrativnih moći. Naime, može li se i kako izvesti integracija zajednice kada se u percepciji pripad- nika brojnih manjina, ali ne samo manjina, novi društveno poželjni uzori vezuju za zločin, teror, represiju i nasilje?
Balkanom, kada je reč o konstituisanju nacije, dominiraju dva među- sobno povezena koncepta, dve snažne i veoma uticajne sile – religija i naci- onalizam. Nacionalizam je kohezivna ideologija koja se istorijski pojavila posle religije i neretko se naziva svetovnom religijom ili pseudoreligijom. S obzirom da se na Balkanu nacije shvataju u etnokulturalnom smislu, reli- gija kao integrativni element nacije igra veoma važnu ulogu. Udružena s nacionalizmom, ona značajno doprinosi kako kulturno-političkom homo- genizovanju, tako i diferenciranju u odnosu na pripadnike drugih konfe- sija i etnija.
Bošnjaci u Srbiji su dvostruka manjina, etnička i verska. Status nacio- nalne manjine priznat im je, kao i ostalim pripadnicima naroda nekadašnje Jugoslavije – Hrvatima ili, recimo, Makedoncima, tek nakon 5. oktobra (2000). Kao novonastala manjina suočili su se sa brojnim problemima, a jedan od najznačajnijih je nepostojanje identitetske infrastrukture. Posve je razumljivo da, kada jedna zajednica ne raspolaže sa institucijama koje služe očuvanju i unapređenju njene kulture i identiteta, vera postaje sna- žan oslonac i važan identitetski resurs.
Tokom raspada Jugoslavije nacionalni identitet Muslimana/Bošnjaka je negiran, a oni sami prisvajani kao Srbi, odnosno Hrvati islamske vere. Sandžak, gde živi najveći broj Bošnjaka u Srbiji, u poslednjih 20 godina tretiran je kao neuralgična tačka i prostor na kome, navodno, deluju islam- ski fundamentalisti. Teza o islamskom fundamentalizmu plasirana je u srpskoj javnosti još osamdesetih godina, kada je počela kampanja protiv islama i Muslimana kao, u to vreme, glavne opasnosti za opstanak Jugo- slavije. Nedugo, zatim, označeni su najodgovornijim za raspad Jugoslavije. Tu tezu je formulisao istoričar i akademik Milorad Ekmečić, koji na njoj i sada insistira. U intervjuu datom Politici on je izjavio: “U raspadu Jugosla- vije 1992. godine muslimanski fundamentalizam ima ključni značaj”, odno- sno, slom Jugoslavije 1992. godine bio je “istorijski trijumf uloge religije kao vododelnice nacije.”⁴
Teroristički napad na sad 11. septembra 2001. godine išao je na ruku srpskoj tezi o islamskom fundamentalizmu, o kome se sada govori kao o “novom balkanskom islamu”. Darko Tanasković, islamolog, svakako spada u one koji su krajem osamdesetih učestvovali u stvaranju atmosfere o islam- skoj opasnosti, a nakon 11. septembra i kao neko ko je iznosio “blaga upo- zorenja u vezi s metamorfozama islamskog fenomena na Balkanu”. Željko Cvijanović, novinar, napisao je, nakon 11. septembra, da “Beograd stiče poene u ratu protiv terorizma“, te da se “Srbija nada sticanju političkog kapitala zahvaljujući američkoj kampanji protiv terorizma”. On smatra da Srbija “može prevazići nasleđe iz Miloševićevog doba redeﬁnisanjem svoje samoproklamovane uloge branioca zapadne civilizacije od muslimanskih hordi sa istoka na jedan moderniji način”⁵.
U čitavoj novijoj istoriji Sandžak je slovio kao opasna tačka preko koje ide “islamska transverzala” (Istambul, Kosovo, Sandžak, Sarajevo) i tokom pripreme rata u Bosni ta je teza imala presudan značaj u planiranju geno- cida u toj nekadašnjoj jugoslovenskoj republici. Sandžak je bio deo šireg plana, a jedan od planiranih ciljeva je bio da se što veći broj Muslimana iseli

iz tog regiona.⁶ Dešavanja u Sandžaku, naročito u periodu od 1992-1995. godine, uklapala su se u politiku etničkog čišćenja bošnjačkog stanovniš- tva. U izveštaju Sandžačkog odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda (za 1994. godinu) stoji: “U Sandžaku, prepunom prijeteće vojne tehnike, dugo se već širi psihoza straha i neizvjesnosti. Iz sandžačkih gradova koji su se u proljeće 1992. našli u okruženju topovskih i tenkovskih cijevi krenule su hiljade zaplašenih bošnjačko-muslimanskih porodica put evropskih izbje- gličkih logora. Nakon dugotrajne medijske kampanje protiv Bošnjaka-Mu- slimana i smišljenog lansiranja dezinformacija o njihovom pripremanju za otcjepljenje i džihad, usljedili su učestali policijski pretresi, progoni i hapšenja. Sinhronizirane akcije u prisustvu tv- kamera i prateći publici- tet trebali su argumentovano dočarati javnosti sve opasnosti od još jednog pravovremeno otkrivenog neprijatelja. Slične akcije policije izvođene u bli- skoj prošlosti, praćene i drugim oblicima represije, rezultirale su masov- nim iseljavanjem u Tursku. Brojni događaji po Sandžaku, etnička čišćenja u sjeni bosnaskih zbivanja, nerazjašnjenih ubistava, otmica, paljevina, hap- šenja i privođenja i politika legalizirane brutalnosti, preventivne represije i dvostrukih kriterija dostigli su želejeni efekat (…) Izjave da se više ne može živjeti zajedno u Bosni i Hercegovini imaju veliki eho i u Sandžaku, kao i 14 strah od širenja ratnog požara”.
Rat u Bosni se interpretira i kao posledica vekovnog sukobljavanja muslimana, pravoslavaca i katolika, čak i kao “sukob civilizacija”. Darko Tanasković ističe da je verska dimenzija sukoba u Bosni prećutkivana, jer bi njeno otvaranje silno komplikovalo uverljivost ﬁkcije o “četničkoj agre- siji” i dovelo u pitanje utemeljenost čitave koncepcije pristupa jugoslo- venskoj krizi i sličnim pojavama u drugim delovima uzburkanog sveta. Za njega je rat u Bosni verski rat, što znači da ga mnogi muslimani doživljavaju kao džihad.⁸ Dominatna teza na srpskoj strani je, a nju je Milorad Ekmečić prvi artikulisao, da muslimanska inteligencija nije izvršila istorijski zada- tak, “da od jedne zajednice koja je istinski odvojena od Srba i Hrvata u Jugoslaviji zaista napravi nacionalnu zajednicu, svetovnu zajednicu koju ne pokreće religija”⁹. Učešće mudžahedina u ratu u Bosni se, takođe, koristi kao krunski dokaz za iznetu tezu, a pojava vehabija u Sandžaku za stva- ranje opasnosti od islamskog fundamentalizma, ali sada po bezbednost Srbije. Spinovanje histerije preko srbijanskih medija, uglavnom kroz izjave bivših radnika db i kos dovelo je do hapšenja grupe vehabija optuženih za podrivanje integriteta Srbije. Suđenje se, zbog nedostatka dokaza, nije pri- velo kraju. Mediji više i ne prate taj slučaj, ali je šteta već napravljena.
Druga faza radikalizacije Sandžaka se sprovodi kroz cepanje Islamske zajednice. Tenzije i sukobe koji su se u proteklom periodu dešavali u vezi s Islamskom zajednicom treba posmatrati u širem kontekstu, jer je tu, s jedne strane, reč je o ugrožavanju slobode veroispovesti građana Srbije a, s druge strane, reč je o periodičnim talasima antimuslimanskog i antiislam- skog delovanja, bez adekvatne reakcije državnih institucija. Nije reč samo o unutarmuslimanskoj podeli u Sandžaku, nego i o smišljenoj državnoj politici koja opstruira konstituisanja bošnjačke zajednice, u čemu Islamska zajednica ima ključnu ulogu.
Redukcionistički pristup islamu kroz optiku fundametalizma nije samo saznajno manjkav, jer gubi iz vida potrebu isključenih grupa da budu integrisane i uključene u maticu društva,¹⁰ nego je i politički opasan, jer 16 Bošnjaci, a time i region u kome najvećim svojim delom žive, dobijaju izra- zito negativnu konotaciju. Kada se devedesetih godina, nakon što je pokre- nuta ratna propaganda iz Beograda, Alija Izetbegović obratio Turskoj za pomoć, već pominjani Darko Tanasković je zapisao: “Bosnaskom Srbinu po mnogo čemu bitnom niko objektivno nije bliži i ne nalikuje mu više od bosanskog Muslimana, a njegove političke gazde prizivaju, eto, Turke da im se u nevolji nađu. A Srbinu pretiti Turčinom, iako Srbi sa savreme-
nim Turcima odavno imaju odlične odnose, arhetipski je čak teže i zloslut- nije no pretiti mu Nemcima. Ako Turci za Srbe ponovo treba da postanu oni Turci iz kosovskog ciklusa epskih pesama, kako će im onda Muslimani i dalje ostati južnoslovenska, balkanska i evropska braća, sa kojima im je zadato da mirno, konstruktivno i demokratski traže izlaz iz zajedničkih muka i uspostavljaju novu formulu skladne koegzistenicje.“¹¹ Tome treba dodati sledeće: ako su bosanski Muslimani ponovo „postali Turci iz kosov- skog ciklusa“, onda odgovornost za to ne snosi obraćanje Alije Izetbego-vića za pomoć, nego odgovornost snose oni koji u Muslimanima nisu videli
„južnoslovensku, balkansku i evropsku braću“, nego Turke.
Nasilje kome su Bošnjaci u Sandžaku u poslednjih 20 godina bili izlo- ženi nije ostalo bez uticaja na njihovo nacionalno samopoimanju, a, isto tako, i njihovo razumevanje karaktera regije u kojoj najvećim delom žive. Nažalost, ni tzv. demokratska vlast, nakon 5. oktobra 2000. godine, nije uspela da promeni politiku prema Sandžaku. To se posebno odnosi na teror koji je nad Bošnjacima prethodno sprovođen dugi niz godina, što znači da nije napravljen diskontinuitet sa Miloševićevom politikom, odno- sno da je strateška orijentacija prema Bošnjacima kao neprijatelju ostala nepromenjena. Od novih vlasti pripadnici bošnjačke zajednice su očekivali radikalan otklon od politike nasilja, osudu zločina i zločinitelja (suđenja ubicama za Sjeverin ili, pak, za Štrpce bila su nedorečena), poštovanje nji- hovih prava, uvažavanje njihove tradicije, kulture i identiteta, te rešavanje nagomilanih ekonomskih i socijalnih problema.
U poslednjih nekoliko meseci tenzije u Sandžaku su splasnule. To je, možda, rezultat konstituisanja proevropske vlade u Beogradu. Među- tim, ostaje otvoreno pitanje odnosa države prema manjinskim zajed- nicama, uključujući u to i bošnjačku. Državna politika mora da uključi i
18 pripadnike manjinskih zajednica u donošenje ili menjanje nekih ključnih dokumenata, poput Ustava. Tom politikom se mora inaugurisati moder- niji i savremeniji pristup složenim pitanjima kakvo je, na primer, pitanje manjina ili pitanje regionalizacije. Sandžak zadovoljava sve kriterije da se konstituiše kao posebna regija, jer poseduje, kao i Vojvodina, niz osobeno- sti – istorijskih, kulturnih, verskih, ekonomskih i drugih. Osim toga, krei- ranje regionalnog identiteta moglo bi da doprinese prevazilaženju tenzija na indetitskom nivou, koje su poslednjih godina bile itekako prisutne u regionu Sandžaka.
Snažno privržen ideji ljudskih prava i veoma zainteresovan da se Srbija uredi kao emokratska zajednica, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji je tokom (juni 2008) meseca organizovao u Novom Pazaru panel o San- džačkom identitetu. Učesnici panela, (njih preko stotinu) su tokom dvod- nevne rasprave ukazali na sledeće probleme:
• Manipulacija tradicijom i stalno izmišljanje tradicije proizvodi štetne posledice po stanje duha, kako većinskog naroda, tako i manjinskih zajednica. Bez jasne predstave ovlastitom identitetu, otežano je razu- mevanja identiteta Drugog. Ako se drugi percipira kao neprijatelj, onda se ionako mukotrpan i složen proces izgradnje demokratskih institu- cija još više usporava, otežava i dovodi u pitanje. Poseban problem je što se ideja regionalnih identiteta još uvek doživljava kao pretnja opstanku zamišljenog jedinstva nacije.
• Obrazovni sistem ne obuhvata kulturu Bošnjaka i regionalne speciﬁč- nosti, tradiciju i istoriju Sandžaka. Odnosi na relaciji Beograd – San- džak su se u tom pogledu toliko zaoštrili da su učesnici panela iskazali bojazan da će, u jednom trenutku, i sam naziv regije biti zabranjen.
• Vrši se asimlacija bošnjačkog naroda, u čemu obrazovni sistem ima ključnu ulogu. Mnogi učesnici su istakli da bošnjačka deca u osnovnim i srednjim školama uče isključivo srpsku kulturu, srpski jezik, istoriju, muziku, tradiciju, dok je njihova istorija, kultura i tradicija potpuno zapostavljena. Bošnjački jezik je uveden samo fakultativno.
• Svi učesnici su se zalagali za pluralitet identiteta, odnosno za potrebu
20 traženja nove formule multikulturnog društva, koje bi na adekvatniji način odslikavala hetorogenu prirodu srbijanskog društva.
• Konstatovano je da se svaki zahtev za regionalizacijom politički krimi- nalizuje i tretira kao iredentistički, separatistički i subverzivan. Izneto je mišljenje da je važeći Ustav kondenzovao ksenofobičnu i arhaičnu politiku, te da onemogućuje integraciju Srbije na modernim osno- vama. Konstatovano je da su na političkoj sceni još uvek snažno pri- sutne antievropske snage, one snage koje su prouzrokovale raspad Jugoslavije.
• Svojim zakonodavstvom i materijalnim resursima Srbija treba da po- mogne razvoj infrastrukture u Sandžaku, kako bi se i na taj način stimulisale strane investicije i obezbedilo prisustvo stranog kapi- tala u regionu. U tom smislu, ukazano je i na značajnu ulogu lokalne samouprave.
• Učesnici u panelu su istakli da je negiranje Sandžaka učestalo nakon Osme sednice ck sk Srbije 1987. godine. U sredstvima javnog infor- misanja, u udžbenicima, raznim publikacijama i knjigama izbegava se naziv Sandžak koji se zamjenjuje terminom Raška oblast. Sandžak i Bošnjaci se predstavljaju kao velika opasnost za Srbiju i garancija za ostvarivanje famozne „zelene transverzale“.
• Sandžak spada u nerazvijene delove Srbije za izrazitim problemima koji prate takva područja: visokom stopom nezaposlenosti, nepo- voljnim migracionim kretanjima, niskom akumulativnošću privrede, naturalnom poljoprivredom, nerazvijenom tercijalnom delatnošću i, uopšte, infrastrukturom, zastarelom tehnologijom, niskim dohotkom, društvenim i ličnim standardom, visokim natalitetom, nerazvijenom mrežom prosvetnih, kulturnih, zdravstvenih, umetničkih i naučnih institucija. U vremenu tranzicije stanje se još i pogoršalo.
• Dve dominatne etničke zajednice u Sandžaku funkcionišu paralelno, sa nedovoljnom interakciom, te je potrebno insistirati na dijalogu, saradnji i međusobnom prožimanju.
• Interreligijski dijalog treba, pre svega, da pokrenu predstavnici verskih
22 zajednica, teolozi i crkvena hijerarhija, ali i sami vernici. U pokretanju tog dijaloga važna je i uloga građana i organizacija civilnog društva. Te organizacije su i do sada bile aktivne kao medijatori i posrednici u dija- logu, sa čime bi trebalo nastaviti, uprkos nedovoljnoj aktivnosti samih veskih zajednica.
• Odnos države, naročito Koštuničine vlade u periodu od 2004. do 2008, prema verskim zajednicama bio je krajnje problematičan i radikalan. Reč je, po mišljenju učesnika, o udaru države na verske slobode, jer je država, preko određenih aparata i struktura, uključujući i bezbed- nosne, involvirana u prostor religijskih sloboda. Islamska zajednica je pod pritiskom spolja i podeljena je iznutra.
• Istaknuto je, takođe, da je prenaglašavnje nacionalnog identiteta veli- kim delom posledica krize identiteta. Kao iznimno važno postavljeno je pitanje kako će se na identitet Bošnjaka odraziti sve ono što se deša- valo od 1992 do 1995. godine, jer je istorijsko pamćenje pripadnika ove zajednice opterećeno i zločinima koji su se dešavali i u drugim istorij- skim periodima.