Okupis nas, godisnje na ovaj dan. Tezak, gorak. Okupis nas, iako ti nisi tu. I glupo je da kazem da sam te isplakala, stotinu puta, kada je proslo 1.095 dana od kako nisi tu. A ja ne mogu da te zaboravim, i ne treba i ne smijem. Kilometrima sam daleko od porodice, ali lakse je kada ne gledam mamu koja glumi celicnog covjeka, da je suza ne izda. Sestre koje tisinom isplacu godisnje nakupljane boli. Znam da nece biti bolje, ne moze biti. I samo cutimo…
Vracam se u srednju skolu, 2. ili 3. godina.
Cas Srpskog jezika i knjizevnosti.
Zadatak:”Cekajuci Godoa”
Drama, dva cina.
Dosada u najavi.
Vidno nezainteresovana citam par strana, prekidam i procitam sazetak na internetu.
11.10.2020. 23:42 minuta, pitam se da li mi vise pristaje lik Vladimira ili Estagona, jer babo, jos uvijek te cekam.
Rekao bi mi da sam guska, da me sada vidis. (Iz razloga samo nama poznatih.) Cak bi izasao iz sobe, da ne bi video da nam suze poteku.
Nije ovo jedini dan kada uspomjene naviru, ovo je samo jedan od tih dana.
Dan kada prestane, bice dan koji zapocinje zatvorenih ociju a tako se i zavrsava.
Dok sam tu, zagrlim uspomjene i punih ruku nastavim u zivot. Teske su, ali ne mogu da ih pustim.
Cekajuci mog Godoa, shvatila sam koliko odlazak jedne osobe moze da nam promjeni zivot.
Natera nas da uvidimo nase nedostatke.
Razlika izmedju mene, Vladimira i Estagona je sto sam ja bez tebe sama.
Tvoja smrt toliko nerealno izgleda, da imam jos jedan zivot, opet bih te cekala. Psiholozi to nazivaju “obrambeni mehanizam”, a ja jednostavno ne zelim da priznam sebi da mi je moj Stvoritelj dao iskusenje s kojim ne mogu da se izborim.
Da mi je pet minuta? Da mi je pet sekundi, koliko ono traje san 3-7 sekundi, eh da mi je tih 3-7 sekundi, sve bih, sve bih a znam da bih samo gledala u tebe, sledjene krvi u venama. Verovatno i da te vidim, ne bih burno odreagovala, jer toliko dugo zamisljam tu scenu gde dolazis da mi kazes da ostajes. Ali sada zauvijek. Ne desio se nikom, nas “Oktobar”.
Razgovor o ovom članaku