Istina, na II zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Ju- goslavije (AVNOJ), 29. novembra 1943. u Jajcu, ne pominju pokrajine u aktu „o izgradnji Jugoslavije na federativnom principu, ali se zato u stavu 4. ističe na- čelni stav nacionalnim manjinama obezbediće se sva nacionalna prava”, što u ustavno-pravnom smislu, po mišljenju Janka Pleterskog, podrazumeva „i pravo na samoodređenje”. (O odlukama AVNOJ-a, komunisti i antifašisti na Kosovu doznali su znatno kasnije, pa zato one nisu pomenute u Rezoluciji u Bujanu.)
Na sastanku Narodnooslobodilačkog fronta Srbije, krajem decembra 1944, Sreten Žujović je prisutnim delegatima rekao: „Što se tiče Kosova, ono je naše i nema nikakve diskusije o tome. Ako bi se Albanija organizovala na istim princi- pima na kojima i mi, ne bismo imali ništa protiv da se naši Arnauti otcepe i pridu njoj. Druga bi stvar bila ako bi ona bila reakcionarna”. U februaru 1945, u uskom krugu najviših funkcionera nove Jugoslavije, Edvard Kardelj je istakao: „Najpra- vilnije bi bilo da se Kosovo i Metohija prisajedine Albaniji, a da Albanija uđe u federaciju s Jugoslavijom. Na III konferenciji KPJ na Kosovu i Metohiji, mar- ta 1945, dr Blagoje Nešković je izneo: „Pitanje odnosa gde će pripasti Kosovo i Metohija, Albaniji ili Jugoslaviji, treba posmatrati tako da je danas demokratska i federativna Jugoslavija najjača demokratska sila na Balkanu koja je jedina u sta- nju da omogući bolji život i zadovolji sve težnje šiptarskom narodu kao i ostalim narodima. A kada se u Albaniji postigne potpuna pobeda, pod rukovodstvom narodnooslobodilačkog pokreta i izmene međunarodne politike, onda se neće postavljati pitanje granica između Jugoslavije i Albanije.”
Kada je predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito primio delegaciju „Šiptarskog komiteta” s Kosova i Metohije u aprilu 1945. godine, rekao im je „da će šiptar- skom narodu biti svejedno da li se nalazi u granicama Albanije ili Jugoslavije. Čla- novi delegacije Albanaca izrazili su želju da pored državne zastave „imaju i smeju upotrebljavati i svoju zasebnu šiptarsku zastavu”, što im je odmah i udovoljeno. U to vreme, albanska nacionalna zastava izazivala je nesporazume i negodovanja. Za vreme NOB-a, Privremeni glavni štab za Kosovo i Metohiju izdao je naredbu 1. novembra 1942, na osnovu naredbe Vrhovnog štaba NOP-a Jugoslavije: „Za- stava Glavnog štaba za Kosovo i Metohiju je: šiptarska i srpska nacionalna zasta- va sa antifašističkim znakom petokrakom zvezdom u sredini, preko čitave širine zastave. Centralni komitet KPJ u pismu Oblasnom komitetu, napominje sledeće: „Albanci mogu nositi albansku zastavu, ali s petokrakom zvezdom”. Kada je oslo- bođena Peć, u naredbi Komande NOVJ od 1. decembra 1944. stajalo je: „Šiptari imaju pravo isticati svoju nacionalnu zastavu (crvenu sa šiponjem /alb. orao/i petokrakom crvenom zvezdom iznad šiponje). Crnogorci i Srbi zastavu Nar. osl. pokreta (jugoslovensku trobojku sa crvenom petokrakom na sredini belog po- lja). Zabranjuje se isticanje drugih zastava.” To je odmah izazvalo negodovanje kod srpskog i crnogorskog stanovništva. Oni su „crnog dvoglavog orla vezivali za okupaciju. (Nije se pri tome razmišljalo da je i srpska trobojka isticana u vreme kvislinške Nedićeve Srbije.) Prilikom formiranja bataljona „Bora Vukmirović i „Ramiz Sadiku” u Debru 1943, po sećanju Petra Brajevića, Svetozar Vukmanović je rekao o albanskoj i makedonskoj zastavi Goce Delčeva: „šta smeta da ove dve zastave idu zajedno u borbu protiv zajedničkog neprijatelja”.
U jugoslovenskom NOB-u, pored albanskih partizana, svoje nacionalne zastave sa petokrakom zvezdom isticale su i druge manjine: madarski bataljon „Šandor Petefi”, čehoslovačka brigada „Jan Žiška”, bugarska brigada „Georgi Di- mitrov”, poljski bataljon u Bosni, italijanski bataljon u Istri „Pino Budicini, ne- mačka partizanska četa „Ernest Telman”, koja je nosila nemačku trobojku od pre Hitlera.
Po oslobođenju, političko rukovodstvo Kosova, medu njima i Miladin Popo- vić, sekretar KPJ za Kosovsko-metohijsku oblast, zauzeli su stav da se ne ističu nacionalne nego samo državne zastave. U januaru 1946. i u Albaniji je odluče- no da se na nacionalnoj i državnoj zastavi, iznad dvoglavog orla, stavi petokraka. Nešto kasnije, u vidu preporuke, traženo je od Albanaca na Kosovu da više ne ističu albansku nacionalnu zastavu, uz obrazloženje da zastave imaju državna a ne nacionalna obeležja.
Dva člana delegacije koja je posetila Tita, predsednik NOO Prizrena Halim Spahiu i predsednik NOO Đakovice Čamilj Ljuža, tada su posetili vojnog izasla- nika Albanije u Beogradu Vasilja Konomija da ga pitaju o budućnosti Kosova. On im je rekao da će Albanija vrlo brzo ući u federaciju s Jugoslavijom, pa stoga nema razloga za zabrinutost što se Kosovo nalazi u sastavu Jugoslavije. Na to su ova dvojica odgovorila da bi bolje bilo da Kosovo prethodno bude priključeno Albaniji, pa onda da se pristupi federaciji s Jugoslavijom. (Po usmenom kaziva- nju Ćamilja Ljuže autoru knjige.) Halim Spahiu je ubrzo osuden na smrt zbog neprijateljske delatnosti, a Ćamilj Ljuža je 1947. poslat u izolaciju u Osečini kod Valjeva. Kada mu se rodila ćerka, dao joj je ime Mergime, što na albanskom znači
„izgnanica”. Ćazim Ljuža je završio Veliku medresu u Skoplju, a u mladosti bliske su mu bile socijalističke ideje Hadži-Imera Lutfije Pačarizija iz Prizrena. Kada je emigri- rao u Albaniju, bio je na strani demokratskog političara Fan Nolija. U Drugom svetskom ratu pripadnik je antifašističke borbe na Kosovu i učesnik na Osni- vačkoj konferenciji NOO za Kosovo i Metohiju. Njegov brat Asim Ljuža, koji je posredovao izmedu partizana i pobunjenih Albanaca u Drenici, ubijen je 30. januara 1945. na podmukao način ispred samog štaba jedinice NOVJ, što znači da je to delo učinio neko iz redova tamošnje partizanske jedinice.
Ideja o federativnom ujedinjenju Jugoslavije i Albanije izneta je najpre u jed- noj nepotpisanoj depeši krajem januara 1944, poslatoj II korpusu NOVJ staci- oniranom u Crnoj Gori, najverovatnije ju je poslao Tito. Trebalo ju je preneti delegatu NOV Albanije Vasilu Šantu, koji se tada tu nalazio, koji je neposredno pri povratku (1. februara), poginuo blizu Skadra. U njoj se, između ostalog, kaže: „Po našem mišljenju, naši drugovi u Albaniji, trebaju raditi na čim tešnjem pove- zivanju njihove borbe sa našom. Treba popularisati odluke AVNOJ-a i federalno uređenje Jugoslavije, zatim mogućnost pristupanja ostalih balkanskih naroda ovoj federaciji, stvaranju jedne jake i velike balkanske države ravnopravnih na- roda koja bi bila snažan faktor u Evropi i pružala velike mogućnosti za svestrani razvitak svakog naroda posebice, u toj federaciji.” Na Drugom zasedanju Oblasnog NOO u Prizrenu jula 1945. godine odbornici Kosova i Metohije su jednoglasno izrazili volju da se to područje priključi Srbiji. Kako navodi Fadilj Hodža u svojim sećanjima, sa tim su se složili svi učesnici konferencije u Bujanu koji su bili učesnici i ovog zasedanja. „Bili smo duboko ubeđeni da se nikada neće poremetiti odnosi izmedu Albanije i Jugo- slavije, naprotiv.” (Fadilj Hodža: U prvom licu, Priština, 2010, na albanskom.) U svom pozdravnom govoru, Milentije Popović je tom prilikom naglasio: „Pitanje kakav će status Kosovo i Metohija imati danas, u ovoj fazi narodnog pokreta, jeste administrativno, a ne političko pitanje”. Na kraju zasedanja je usvojena rezolucija koja daje izraza želji celokupnog stanovništva oblasti da ova bude priključena federalnoj Srbiji kao njen sastavni deo”. Problem Kosova je usko bio povezan sa položajem albanske nacije u Jugoslaviji, koja je većinom naseljavala to područje. Stručnjak za ustavno pravo Koča Jončić objasnio je da je istorijska geneza pokrajine Kosova ponikla,kao rezultat sveukupne narodnooslobodilačke borbe naroda Jugoslavije za oslobođenje Jugoslavije od okupatora, za ponovno stvara- nje Jugoslavije kao jedinstvene zemlje, za uspostavljanje Jugoslavije kao federa- tivne države. Da je taj proces započet još pre rata kao sastavni deo ostvarivanja nacionalnog programa KPJ, koji se nastavio u toku rata i posle njega. „Naša jav- nost malo zna… da je Srbija kao federativna jedinica Jugoslavije do aprila 1945. godine postojala bez autonomnih jedinica u svome sastavu. Koča Jončić je podsetio da na Prvom zasedanju Antifašističke skupštine na- rodnog oslobodenja Srbije, novembra 1944, nisu učestvovali predstavnici Vojvo- dine i Kosova i Metohije, a na Drugom zasedanju, aprila 1945, njihovi predstav nici izrazili su volju stanovnika tih područja da udu u sastav federalne Srbije kao autonomne jedinice. Tek avgusta 1945. odlukom III zasedanja AVNOJ-a (Narod- ne skupštine Jugoslavije) regulisano je ovakvo uspostavljanje Srbije. „Znači, radi- lo se o trostepenom aktu pri utvrđivanju položaja pokrajine Vojvodine i tadašnje oblasti Kosova i Metohije u jugoslovenskom federativnom sistemu.” (Zbornik seminara Medunacionalni odnosi i Savez komunista Srbije, Beograd, 1969.) U periodu 1944-1948, nikada nije od strane rukovodstva u Albaniji postavljeno pitanje o eventualnom pripajanju Kosova toj zemlji. Na vanrednom ple numu CK Komunističke partije Albanije, održanom 18-20. decembra 1946, generalni sekretar Enver Hodža napomenuo je sledeće: „Da li je u našem inte resu da tražimo Kosovo? To nije progresivno. U ovoj situaciji, naprotiv, treba da učinimo sve da se Kosovari pobratime sa Jugoslovenima… Kad mi stignemo u socijalizam, odnosno kada se budu tamo i ovde ostaci kapitalizma počistili, onda, u takvoj situaciji, Kosovo će se pripojiti sa Socijalističkom Republikom Albani jom.” (Citirano prema Zborniku dokumenata o albansko-jugoslovenskim odnosima 1945-1948, koje je 1996. objavila u Tirani Centralna direkcija arhiva Albanije.)
Po sećanju jugoslovenskog ambasadora u Albaniji Josipa Derde, predsednik KP Albanije Enver Hodža je prilikom posete Jugoslaviji u junu 1946. rekao Titu: da su oni u Albaniji potpuno svjesni da je federacija izmedu naših zemalja, od. nosno ulazak Albanije u jugoslovensku federaciju, prirodna stvar, i stvar nepo- sredne budućnosti, jer to traži obostrani sadašnji i budući interes”. Posebno se interesovao kakva će u toj federaciji biti sudbina, odnosno, položaj kosovskih Albanaca”. (Milenko Babić: Enver Hodžina Albanija, 1981)
Otpravnik poslova Sovjetskog Saveza u Albaniji D. S. Čuvahin je zabeležio u svom dnevniku 3. jula 1946. kako mu je Enver Hodža preneo šta je Tito rekao o Kosovu: „Po njegovom mišljenju, nije sada ni za albansku ni za jugoslovensku vladu povoljno da se pokrene pitanje ujedinjenja te pokrajine sa Albanijom. On je mišljenja da ova oblast, naseljena velikom većinom Albancima, bez sumnje, u svoje vreme, ujediniće se sa Albanijom, ali da će to biti moguće samo onda kada i Albanija i Jugoslavija budu bile socijalističke zemlje”. Sa svoje strane, Enver Hodža mu je istakao da se tog stanovišta držao tokom čitavog Narodnooslobodi- lačkog rata i da o tom pitanju tog stava se držalo čitavo rukovodstvo Komunistič ke partije Albanije”. Takode mu je Tito rekao da je neophodno da se preduzmu sve mere za zbližavanje stanovništva Kosova i Metohije sa stanovništvom Albani- je, a jedna od tih mera može da bude otvaranje albansko-jugoslovenske granice i ukidanje carinskih taksi na tom sektoru granice”. (Albanija u dokumentima ruskiharhiva, Tirana, 2006, /Shqipëria në dokumentet e arkivave ruse/) Čuvahin je 5. jula razgovarao i s jugoslovenskim otpravnikom poslova u Alba- niji Josipom Derdom, koji mu je referisao šta su Tito i Enver Hodža razgovarali u Beogradu. Rekao mu je da je E. Hodža bio odlučio da otvori temu o budućnosti Kosova pošto mu je ambasador Albanije u SSSR-u Kočo Taško javio da je prili kom posete Moskvi, Staljin zatražio od Tita da reši pitanje Kosova i Metohije u predstojećem susretu sa Enverom Hodžom u Beogradu”. Derda mu je zatim naveo da je Titov stav o budućnosti Kosova i Metohije da, ni unutrašnja situacija u Jugoslaviji, ni medunarodna situacija u celini nisu povoljne za pokretanje pita nja ujedinjenja tih oblasti sa Albanijom”. Tito je mišljenja da time „Albanija neće ojačati, dok Jugoslavija može mnogo da izgubi, naročito u Srbiji, kojoj je ovaj problem od posebnog značaja”. U pomenutom feljtonu u Borbi (24.7.1989) Mita Miljković navodi da je posle posete Envera Hodže, predsednik CK KP Srbije Blagoje Nešković pričao članovima Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju šta bi moglo da bude ako dođe do ujedinjenja Albanije i Jugoslavije. „Pomenuo je i mogućnost da se tada Metohija pripoji Albaniji, sedmoj republici, a Kosovo ostane u Srbiji a u tom slučaju bi srednjovekovni manastiri u Metohiji, Dečani, Pećka patrijaršija i drugi, dobili neki posebni status pod upravom NR Srbije. Blagoje Nešković je tada re- kao i to da je albanska strana molila da, kada Albanija pristupi Jugoslaviji, dobije i Uroševac, kako bi izbila na železničku prugu Beograd – Skoplje.”
U pismu koje je Enver Hodža poslao CK KPSS, koje je razdeljeno članovima Politbiroa 25. septembra 1949. godine, govori o predistoriji nastajanja kosovskog pitanja i o metodama njegovog rešavanja. On navodi da je pred potpisivanje ugo- vora s Jugoslavijom (verovatno Ugovor o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći, u julu 1946) predložio da se o tom pitanju razgovara. Tito mu je tada na to odgovorio: „Kosovo pripada Albaniji i treba da se ujedini sa Albanijom. Mi ovo želimo svim srcem, ali u ovom trenutku mi to ne možemo da dozvolimo tako nešto jer reago- vanje velikosrba još uvek je vrlo snažno, tako da ovaj pravilan čin može samo da nam nanese štete”. Posle ovog citata Enver Hodža je prokomentarisao: „Kasnije se potvrdilo da su te Titove reči bile samo demagogija”. Međutim, pada u oči da Enver Hodža u razgovoru sa sovjetskim otpravnikom poslova u Tirani, po po- vratku iz Jugoslavije, nije tim rečima naveo ono što mu je Tito rekao o Kosovu. (U vezi sa ovim pismom posebno je zanimljivo da je s njegovim sadržajem bilo upoznato najviše rukovodstvo Sovjetskog Saveza, što navodi na to da je Moskva tada planirala destabilizaciju Jugoslavije preko Kosova.)
Izvor :
Petrit Imami: Srbi i Albancu kriz vekove
Razgovor o ovom članaku