Sud božje pravde će biti uz nas
U članku “Puštajte ih” pisali su socijaldemokrati srpskim vojnicima, koji svojim životima treba da zaustave talas ogorčenja, “koji su srpski vlasnici izazvali kod arbanskog naroda svirepom zavojevačkom politikom”.
U članku “Šta ćemo s Arnautima?” njihov list “Radničke novine” piše: “Pobunjeni Amautl, bezmalo svi, pobegli su preko crnogorske granice u Albaniju, a ostali koji su osumnjičeni, kratkim postupkom pobijeni su, a njihove kuće zapaljene. Pobijeno Je 200-300 Arnauta. To je istina o poslednjem događaju. On se desio na prostoru od Prizrena do Suve Reke i to su bili Arnauti iz tog kraja, koji su se latili oružja da se brane od srpskih vlasti.
Ni naša vlada ni sve buržoaske opozicione partije se ne upustiše još u objašnjavanje toga fakta, što postoji: nezadovoljstvo medu Arnautima koji su pripali Srbiji. Oni ne traže uzroke tome nezadovoljstvu”. U gornjem lirskom sastavu popa Aleksića iz Čačka ne navodi se ni ime ni mesto gde se odigrao onaj dirljivi događaj, kad je Amautin tužio srpskog sveštenika, koga su onda nove sudije ukorile zbog grubosti. U ovom članku “Radničkih novina” navodi se lačno rajon i broj ubijenih…
Taj članak nastavlja:
“Arnauti su potpali pod tuđu vlast, grubom silom, pravom jačeg nametnutu. Oni su poslali bespravna raja. Njihovi životi i imanja su, uredbom, stavljeni na milost i nemilost žandarma Kraljevine Srbije. Mogu li se onda ti ljudi osećati zadovoljni u Srbiji? Je li čudno njihovo nezadovoljstvo?”
Ali pravoslavni sveštenici ne vide ništa od toga. I sam zvanični organ crkve “Glasnik Pravoslavne Crkve u Kraljevini Srbiji” – Organ Arhijerejskog sabora veliča vlast u “oslobođenim” krajevima:
“Naša pobeda znači mir, sreću, blagostanje. Mi nismo sebe lišili čovečnosti. niti smo povredili ma i jedan osećaj hrišćanstva time, što smo postali pobedioci. Mi smo oslobodili roblje, a mač i oganj upotrebili smo samo zato, što se osioni i samozvani “gospodari” toga robija nisu dali urazumiti, iako se za to nije žalilo ni truda ni volje
ni sviju drugih dopuštenih sredstava. I kao što Je sud islorije na našoj strani, tako će i sud božje pravde
biti uz nas.”162 A socijaldemokrati su u članku “Doslednost u grešenju” 1 dalje ogorčeno žigosali zavojevačku brutalnu politiku vladajućih krugova: To bi bio poslednji akt doslednostl jedne rdave politike, koja je počela trebljenjem Arnauta u novim krajevima – da bi naselje ostalo čisto srpsko, zatim nastavljena uzimanjem krajeva naseljenih Arnautima.
Srbija Je prestala biti čisto nacionalna država. Ona je poput drugih na koje je vikala sve do sada postala zavojevač i ugnjetač”
Primite blagoslov crkve
Zvanični organ najviše crkvene vlasti u Kraljevini u članku “Crkva u službi otadžbine” s ponosom ističe: “Veliki broj sveštenika več je upotrebljen za divizijske i pukovske sveštenike, a sem toga javnost je bila prijatno iznenađena što se u redovima dobrovoljaca, pa čak i na čelu njihovih legija, moglo videti sveštenih lica”.
Ti dobrovoljci su – čelnici, koje je Tucović nazvao “palikuće, kojima je klanje ljudi bez odbrane i haranje bilo glavno zanimanje”. Blagosiljala je crkva te legije. O tome piše i članak “Zakletva dobrovoljaca” u listu Arhijerejskog Sabora: “U nedelju 14. o. m. položilo je 65 dobrovoljaca zakletvu. Pre zakletve g. Porabić pozvao je četnike da dobro procene ozbiljnost obaveza koje primaju na sebe, stupajući u redove dobrovoljnih boraca, napominjajući da je svakom slobodno istupiti. Na ovu opomenu svi odgovoriše da među njima nema nijednog ko se koleba.
Tom prilikom nadležni je sveštenik pozdravio dobrovoljce: ‘U službi Otadžbine, kojoj su dobrovoljci i iz ranijih vojevanja naših ponosno služili, vi ćete poći potlačenoj braći svojoj da im u ime kulture i čovečnosti, u ime Pravde Božje odnesete najlepši dar – slobodu. Neka je blagosloven svaki korak vaš na tome putu. Neka vas tamo prati sam Bog.
Primite blagoslov crkve. Pronesite slavu srpskog oružja da bi se Otadžbina mogla podičiti s vama’ ”. I Crkva se dičila. Članak “Sveštenici na bojnom polju”166 svedoči o tome:
“Radosni smo što možemo konstatovati da je naša štampa puna hvale o pojedinim svešlenicima. koji se nalaze na bojnom polju, bilo kao vojni sveštenici bilo kao borci. Mnogi od njih pokazali su se na bojnom polju kao pravi sveštenici – junaci.” I posle toga sledi nekoliko primera tih “pravih sveštenika”, verovatno najistaknutijih u tom momentu. Članak nastavlja:
“Sveštenik dobrovoljac. Sekula Dobričanin, sveštenik. skupio je 300 dobrovoljaca i stavio ih je na rapoloženje Narodnoj Odbrani. Revnost oca Sekule poznata je, njegov patriotizam ovim aktom dobio je jednu potvrdu više. Beležimo sa zadovoljstvom njegovo ustalaštvo”. Zatim -“Sveštenik – junak. Novine su ovih dana pune hvala o junaštvu prote g. Srećka Ostojića, paroha vrečačkoga iz Kolubare. G. Prota se nalazi na bojnom polju kod Jedrena, gde sa krslom u ruci sokoli našu vojsku, istavljajući svoja prsa neprijateljskoj vatri”. I tako pop Sekula “oslobađa” čak kod Jedrena “porobljenu srpsku braću”. Ima još dva “svetla” primera.__
“Sveštenik – četnik. Saradnik našeg lista g. Josif Cvijović, sveštenik i suplent Bogoslovije Sv. Save otišao je u čelnike. Oduševljenom Srbinu, popa Josifu. želimo da se živ i zdrav vrati u
našu sredinu”. Arhijerejskl Sabor ističe u svom “Glasniku” još jednog svešlenika, koji je dva puta ranije več spomenut u “Vesniku Srpske Crkve” i
piše: “Ranjen sveštenik. G. Jovan Jevtič, sveštenik X pešadijskog
puka ranjen je u Ljumi od zasede arnautske. G. Jevtič se nalazi u
Beogradu na lećenju i na putu je ozdravljenja”.
Čitalac ovih redova se ježi, jer mu pred očima iskrsavaju užasne
scene iz Tucovićevog opisa pokolja u Ljumi…
I srpski mitropolit u Skoplju Vičentije veliča režim i pozdravljajući
kralja Petra I, kaže: “Vojska neče se zaustaviti u pobeđama svojim.
A kad nastane mir, tvoj slobodoumni i pravedni sistem uprave
pokazaće se nadmoćan.
Blagosiljajući tvoje veliko osloboditeljsko delo, hrišćanska crkva
Dušanove prestonice upućuje molitvu nebu da bi Bog svemogući
bio prvi saveznik tvoj”.107
U tim krajevima bio je u sastavu srpske vojske u to vreme i Dimitrije Tucović i kasnije je u članku “Krvna osveta soldateske” pisao:
“Sa padom Kumanova slegao se u Skoplje ceo onaj svet arnautskog
stanovništva koje je srbska vojska, nadirući sa severa, gurala pred
sobom i koje je tu, tražeći utočišta, velikim delom našlo smrt. Kao
da je ustao iz groba srednji vek, kada je onaj despota na Demirkapiji uveseljavao sebe u pijančenju bacanjem ljudi u talase Vardara”. 108
Ali mitropolit Vičentije, očito nije ni video to ni čuo ništa o tome…
Srpstvo još ujedinjeno nije
Srpska pravoslavna crkva u to doba se trudi da i kroz svoju štampu
i kroz propovedi podiže borbeni duh ne samo vojske, nego i celog
naroda, da izaziva mržnju prema Albancima i predočava svojoj
pasivi blistavu viziju Velike Srbije, za koju se treba dalje boriti i
osvajali dalje teritorije.
List “Hriščanin”, Izdanje svešteničkog udruženja. List za narod (kako je naznačeno u zaglavlju) obraća se svojim čitaocima iz broja u
broj ovom porukom: __
“Srbi i Srpkinje! Sećajte se uvek da na zastavi nezavisne Srbije stoji
napisano: Za Kralja i Otadžbinu s verom u Boga. To je zavet vaš.
zakletva vaša. Ispunite je. Kosovo je osvećeno ali Srpstvo još ujedinjeno nije. Ono na vas očekuje”169. Toje stalni poziv, odštampan na
unutrašnjoj strani korica. Inače, za sebe list kaže: “Hriščanin je jedini list u Kraljevini Srbiji, koji pruža narodu verske i moralne
pouke itd.”
Međutim, “Radničke novine” upućuju sasvim drugačiji apel srpskom narodu: “Srbija je postala zavojevač i ugnjetač. Ali je to postala ne po volji naroda. Stoga narod ne treba da dopusti da ta i politika pogodi najviše njega. Neka prekine sa tom politikom i neka
demantuje vladu pred celim svetom da srpski narod hoće da ugnjetava druge narode: neka traži da se tuđim nacionalitetima koji su
potpali pod našu vlast da puna ustavna sloboda i zakonska zaštita,
a vladajućim zabrani produženje današnje nesrećne albanske politike”. i?o __
“Hrišćanin” koristi i poeziju za razvijanje mržnje prema albanskom
stanovništvu. Pesma pod naslovom “San kosovskog čobančeta” – od
starog guslara Klonimira – sadrži i ove stihove:
“Proplakala Miloševa majka:
“‘mali sm o kuću i baštinu,
al udriše Arnauti kleti.
Našu kuću ognjem izgoreše.
Imao si dva rođena brata
Arbanasi oba uhvatiše,
Zaklaše ih kao jagnjad belu’ ”.
Autor sledećih stihova potpisao se ovako: “Peva Pop Tasa Vučićević,
M. Požarevac”. On šalje “Božični pozdrav Velikoj Srbiji”:
“Hristos se rodi! Velika Srbijo!
Prizren grade, glasno podvikni da čuje Adrija!
Hristos se rodi o polje Kosovo,
slavno Kumanovo, Dušanovo Skoplje!
0 Prilepe beli, bogati Bitolju,
Na primorju Draču, dveri srpske sreće!
Hristos se rodi! Srpski sveštenici sad anđeli rata!”
I ti “anđeli rata” trudili su se da što bolje ispunjavaju zadatak, da vrše indoktrinaciju masa srpskog naroda. I neki D. D. u tom “Hrišćaninu” povodom rođendana “Njegovog Veličanstva Kralja Petra I” daje narodu pouk:
“Sudbina Kralja Petra vezana je za sudbinu našeg naroda. Zato će Srpski Narod blagodaran proslaviti ovaj rođendan, jer je pod Njegovom vrhovnom komandom srpska vojska proslavila srpsko ime, uzdigla prestiž Srbije, oslobodila stotinama hiljada porobljene braće i osvojila mnoge zemlje.
Neka naše tople molitve za zdravlje, sreću 1 dug život Kralja Petra budu uslišene. kako bi pod mudrom njegovom vladavinom Srbija obuhvatala sve Srpstvo i izvoj evala sebi mesto u redu kulturnih i velikih država!”
Niski episkop N. Domentijan u svojoj “Reči na dan slave pri osvećenju zastave dobrovoljaca” sokoli čelnike: “Plemeniti dobrovoljci!
Dao bi Bog da ta zastava pronese slavu novih oslobodilaca potlačenog Srpstva od Soluna do Budima i od Sinjeg do Belog mora. preko Vitoša i preko Šare planine”. 0 tom episkopu javlja i “Dopis iz Vranja” u jednim beogradskim novinama:
“Episkop Niša g. Domentijan obišao je u Nišu ranjenike. Ranjenici su sa blagonaklonošću primali iz ruku episkopovih poklone, zarićući se da će po ozdravljenju opet na bojište da kolju Turke i seku Arnaute”.
1 Dimilrije Mitropolit Srbije u svojoj čestici “Njegovom Visočanstvu Prestolonasledniku Kraljeviću Aleksandru” poziva na dalja osvajanja: “Molim Cospoda da vam podari dugi vek i da sve više krepi vašu snagu za velika dela, kojima ćete vodili uvećanju naše otadžbine”
/103/
Razgovor o ovom članaku