U knjizi “Srbija i Arbanija” on kaže: “Pre svega je potrebno raščistiti sa jednom naučnom’ laži, koja nam se od pohoda srpske vojske u Arbaniju na hiljadu načina nameće. Elementi koji čine naciju nacijom i faktore koji određuju uslove zajedničkoga državnoga života nijedan ozbiljan čovek ne nalazi danas merenjem lobanja i proučavanjem rasa, već ih određuju istorija i sociologija. Treba zagledati u život toga naroda i raščlaniti njegove socijalne odnose i ustanove”.
U istom delu on govori o glavnim pobornicima takvog “naučnog” pristupa, koji su u isto vreme i najrevnosniji ideolozi zavojevačke politike srpskih vladajućih krugova. On piše: “Balkanikus i dr Vladan napisali su po jednu čitavu knjigu sa očitom željom da smožde ovaj bedni arbanski narod i da dokažu njegovu nesposobnost za kulturan i nacionalan život.”
I dalje: “U cilju da dokaže da taj narod kao rasa nema smisla za kulturan i samostalan život, oni sve ono što u primilivnosti toga na roda postoji predstavljaju ne kao izraz istorijskog stupnja kroz koji su svi drugi narodi prošli, već kao izraz njegove rasinske nespo sobnosti za kulturan razvitak uopšte.”
O šovinističkoj i rasističkoj zaslepljenosti tih “naučnika” Tucović kaže: “Revnost Đalkanikusova u potcenjivanju arbanskoga naroda kao rase ide dotle da istorljsku ulogu Skender-bega pripisuje njegovu poreklu od Srpkinje Vojislave! A do kakvih kurioznih protivurečnosti dovode te davno preživele teorije, neka pokaže ovaj primer. Jedan od najvaljanijih priznatih predstavnika srpske istorijske nauke. g. Jovan Tomić. iznosi u svojoj knjizi o Arbanasima da je od amautskog plemena Klimenta jedan deo doseljen u naš Rudnik i dao nekoliko vrlo viđenih ličnosti u narodnoj revoluciji 1804. Mi ne znamo na koga g. Tomić misli, ali se mnoga ispitivanja slažu da je vod te revolucije, rodonačelnik dinastije Karadordevića. Kara-Dorde Petrović, arbanaskoga porekla!”
Balkanikus i dr. Vladan na osnovu svojih “naučnih” teorija daju punu podršku zavojevačkoj politici tadašnjih srpskih voda. Tucović o tome kaže: “Ova gospoda (su) ušla u apsurdan položaj: u isto vreme kada se bore protiv zavojevačke politike Austro-Ugarske i Italije, preporučuju i brane zavojevačku politiku Srbije. Njihovo gledište je očajno prosto: Arbaniju hoće da porobe te hoće da porobe, pa kada joj je to suđeno, onda je bolje da taj porobljač bude Srbija nego ove dve velike sile. Drugim rečima: protiv zavojevačke politike mi se bunimo u ime zavojevačke politike; pravo koje dru gome odričemo, prisvajamo sebi u istom trenutku, na istom pi tanju. Još kako su silni razlozi kojima se to pravo Srbije brani! Balkanikus veli: “Otkuda taj izuzetak i ta privilegija za Arbanase, da oni ne mogu i ne smeju doći nijednim delom svojim pod vlast Srba? Zar nije srpski narod razdeljen na nekoliko administracija i državnih uprava? Neka se pogleda samo na Austro-Ugarsku: tu ima Srba u Bosni i Hercegovini, u Madžarskoj, u Hrvatskoj, u Dalmaciji.
Kad može Jedan deo Turaka ostati pod bugarskom i srpskom vlašću, onda mogu to isto i Arbanasi, i to utoliko pre što su oni uvek dosad bili pod tuđom vlašću, i što su oni u onim oblastima, koje sad hoće od Srba da uzmu ili zlikovački uljezi ili su onamo odavno krvno i geografski izmešani sa Srbima, kao, napr., u okolini Skadra i pored crnogorske granice”.
Osioni osvajački gest Srbije
Dimitrije Tucović u svojim radovima nekoliko puta analizira odnose između Srba i Albanaca pre upada srpske vojske 1912. godine i na osnovu raznih izvora daje interesantne podatke. On kaže: “U pogubnoj utakmici da opravda jednu naopaku politiku, buržoaska štampa je stvorila o Arbanasima čitavu kulu neistinitih i tenden cioznih mišljenja, a osvajačka politika Srbije sa svojim varvarskim metodama morala je Arbanase Ispunili dubokom mržnjom prema nama. Ali toga nije nikada bilo. Srpska i arbanaska plemena pod Turskom, kao što se to vidi iz pričanja Marka Miljanova. živela su u bliskim vezama. Njih je spajala vrlo velika društvena srodnost, izražena u mnogim zajedničkim običajima, predanjima i uspomenama. kao i u mnogim zajedničkim akcijama protiv turskih vlasti; često puta postoji i krvno srodstvo. Prema onome što je u narodu zabeležio Miljanov … (oni) nisu predstavljali uvek dve grupe ple mena. arbanasku i crnogorsku, podeljenih u dva neprijateljska lo gora. već su ona često stajala na jednoj strani protiv zajedničkog neprijatelja. Kao prilog tome da su uspomene na te bliske odnose živele u arbanaskom narodu može se uzeti i ona izjava Arbanasa, koju je na svom putu po Arbaniji zabeležio Dositej Obradović: “Mi smo sa Srbi jedan rod i pleme bili”.
Dr. Jovan Hadži-Vasiljević u svojoj knjizi “Arnauti naše krvi”, (Beograd, 1939.), pozivajući se na Jirečeka, navodi:“I na dvoru Stefana Dušana (1331-1355), medu ostalim intemacionalcima, nalazimo i Arbanase”.
I ovo: “Arbanasi, neprijateljski raspoloženi prema Grcima, vrlo rado su služili u srpskoj vojsci…Mnoge ugledne Arbanase nalazimo i na našim kraljevskim dvo rovima… mnogi su bili i upravljači oblasti i na raznim drugim po ložajima u državi…”
Pa čak i ovo:“Bilo je Arbanasa… i u srpskoj vojsci na Kosovu (1389.)” (str. 2.)
Zatim u članku “Rad s Arbanasima”. Tucović konstatuje: “Arbanasi su odavno pokazivali želju za autonomijom… Oni su tu težnju svoju želeli i hteli izvesti u sporazumu sa Srbima i uz njihovu pomoć. Stoga je 1804. godine u našem ustanku za oslobođenje bilo Arbanasa, a na osvojenju Beograda 1806. čuli su se i njihovi borbeni usklici, kao i usklici na svim jezicima Balkanskog poluostrva. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka njihovi plemenski predstavnici pokazivali su puno usrdnosti za zajednički rad i koope raciju sa Srbima. Čak i posle 1878. godine, kada se srpska uprava prema njima pokazala krajnje divljački, čak i posle jedne antisrpske agitacije koju je Austrija medu Arnautima sistematski vodila. Arbanasi su u dva maha, svojom sopstvenom inicijativom pokazali da sa Srbijom žele zajednice…
Pre 9 godina su Arbanasi iz sopstvenih pobuda i bez ikakvog miga iz Beograda, poslali u Beograd jednu svoju delegaciju i tražili tu za jednicu. čak zajednicu koja Srbiju ne bi mnogo angažovala. Ar banasi su na svoju sopstvenu snagu računali za svoje oslobođenje: od Srbije su tražili samo naklonosti, gotovosti za zajednički rad pošlo se oslobode i moralne pomoći oko njihovih napora za konsti- tuisanje nacionalne države.
Koliko su ozbiljno i iskreno oni bili raspoloženi za zajednicu sa Sr bijom utvrđuje taj fakt: da su delegati tražili da im se nameni jedan srpski princ za državnog poglavicu. Oni su mu bili doneli dva para skupocenog i živopisnog odela arbanaškog i oružje arbanaško… Mi nimalo simpatija nemamo za monarhiju ni za prinčeve uopšte, pa nimalo simpatija nemamo ni prema tome što bi jedan srpski princ bio državni poglavica arbanaški… Za nas je ovde najglavnija jedna druga okolnost: da su Arbanasi tražili zajednicu sa Srbijom, da su je tražili iz sopslvenih pobuda, iskreno i bez ikakvih prljavih špekulacija i, najzad, da im je ta zajednica obećana, da su pokloniod njih primljeni i da se jedan princ kao Arbanas slikao, pa su te slike delegaciji date kao dokaz daje sporazum postignut.
Što dalji rad s Arbanasima nije nastavljen? Što se veze s njima nisu održavale? Što su od strane srpske vlade simpatično pozdravljani mladoturski vojni pohodi koji su odašiljani da se arbanaški ustanci u krvi ugušuju?”
Pišući o tome šta je bilo dalje, Tucović konstatuje: “Ali svi izgledi za politiku sporazuma i prijateljstva razlupali su se… mnogo više o jedan osioni osvajački gest Srbije nego o sirovost arbanskih ple mena. Srbija nije ušla u Arbaniju kao brat, nego kao osvajač. Štaviše. ona nije ušla ni kao političar, već kao grub soldat. Iza grube vojničke praklike, političar se nije video. Upravo, on je imao samo jednu misao koja se zadržavala u naređenju: idile i osvojile! Ili pokoriti ili propasti… Sa politikom koja nije računala sa ljudima, sa plemenima, sa narodom i prirodnom težnjom da i Arbanija steče svoju samostalnost. Srbija je izgubila svaki dodir sa predstavnicima arbanskog naroda i njega odgurnula u očajnu mržnju prema svemu srpskom. Ako arbanski narod nije do sada predstavljao jednu nacionalnu celinu koju bi mogla zagrejati i pokrenuli jedna misao, ta misao je danas, nažalost, u opštem nacionalnom revoltu arbanskog naselja protiv varvarskog postupanja njihovih suseda. Srbije, Grčke i Crne Gore, revoltu koji je jedan veliki korak u nacionalnom buđenju Arbanasa”
“… Kao neprijatelj Srbija je ušla u Arbaniju. kao neprijatelj je izašla. Bezgranično neprijateljstvo arbanskog naroda prema Srbiji je prvi pozitivni rezultat arbanaske politike srpske vlade”.
nastavlja se
Razgovor o ovom članaku