U članku “Rad s Arbanasima” piše: “Pošto je presečen svaki spo razum s Arbanasima i pošto je prema njima preduzet jedan bezobziran zavojevački pohod, onda se nizalo ono što je prirodna posledica zavojevanja: Arbanasi su se sporadično svetili za palu krv, a njima se na to odgovaralo uništenjem sela i ubijanjem u masi!
U prvom Ai’banskom pismu on navodi da postoji “krvna osveta koju danas Srbija prema Arbanasima propoveda i vrši”. U članku “Crnogorski bes” spominju se “varvarskl podvizi nekulturnih crnogorskih plemena i besne srpske soldateske”. Na pokolj u Ljumi, o kome je napisao poseban članak, on se vraća i u članku “Krvna osveta soldateske” i užasnut piše uredniku “Radničkih novina “Stigle su vesti o pokolju u Ljumi, vesti u koje se ne može da veruje; iako su sušta istina, koje se teško mogu saslušati do kraja kada ih drugi priča, a još teže ispisivati da ih drugi čita. Vama je poznato, druže uredniče, da nije jedna žena ili jedno dete izdahnulo od srpskog noža ili kuršuma; nije zapaljena Jedna amautska kuća i nije se nad glavama jedne amautske porodice uz strašan prasak skrhao progoreli krov kućni; kroz guste oblake dima nije se čuo jedan cvrkut dece na majčinoj sisi, poslednji cvrkut tih opasnih stvorova što, za ime boga, rovu protiv srpskih vlasti i dižu bunu! Ali u Ljumi uništeno je tim merama za nepuna dva sata ćelo jedno selo, selo bez seljana, bez ljudi, selo u kome su bile ostale samo žene sa decom na krilu, devojke, bolesni i ostareli i deca svih uzrasta. Rečeno im je da slobodno ostanu kod kuća, jer kada Amauti zarobljene srpske vojnike razoružaju i puste, zašto da ne savetuju svojim ženama da slobodno ostanu kod kuće?
Ali su se one uzaman molile, dižući decu uvis i govoreći: Aman, komandare, šta smo mi krive? Kazujete li vi vašim ženama kada što radite?’
Ako vlada pokuša da preko ove javne optužbe pređe, onda će bar ogromne posledice ovoga sistema pred istorijom i srpskim narodom biti nepobitno stavljeni njoj u odgovornost. A one će se pamtiti s kolena na koleno”.
U svom ratnom dnevniku on je zapisao i ovo: “A sada vredno je zabeležiti da su ovaj rat Turci poštenije vodili od nas. Ja sam pos- matrao mrcvarenje ljudi, ubijanje ranjenih, čak čuo sam kako se oficiri hvale da nisu primali ni one koji se predaju. Bilo je tu strašnih scena. S one strane neki hrišćani dižu ruke i viču: braća! braća!, a oficiri komanduju paljbu. Kako bi se držali ti ljudi da je neprijatelj na njihovoj teritoriji?” . O postupcima prema Turcima on piše i u članku “Kamo računi?’ i navodi: “U ovom ratu popljačkani su Turci: sa zarobljenicima je vršena odvratna trgovina; ljudi, povedeni na gubilišta, ucenjivani su hajdučki; razoružavanje sela bilo se pretvorilo ne samo u kupljenje oružja već i u kupljenje lira; svaki je pljačkao svakoga, ali najviše Je pljačkala vojska kao celina”. U diskusiji na zajedničkoj sednici sindikalnog i partijskog veća on napominje kako se “valja setiti da su vojske koje su u oblasti stare Turske upale sa četiri strane počinile tamo više zla za godinu dana nego što bi sultanova vojska učinila za sto godina. One palile, klale, otimale i pustošile”. U članku “Trajan rat” pominje “granične sukobe koji su prirodna posledica postupanja naše vojske prema amautskim plemenima”. U članku “Strategijske tačke u
Arbaniji’ piše: “Na snežnim planinama zapadne Stare Srbije i u Arbaniji borbe se vode, kuće su u plamenu, sela se uništavaju. Koljemo se sa susedom, čija polovina stanovništva ostaje u našim novim granicama”.
U članku “Nikad kraja”, govoreći o pobunama okupiranog alban skog stanovništva, on konstatuje: “Nikada ona metafora iz Je- vandelja o glasu vapijućeg u pustinji nije imala tačnije primene ne goli za našu Partiju, koja je kričala protiv varvarske politike koja se vodi prema arbanskome narodu.
Ali mi nismo samo kritikovali. Mi smo rekli da ćemo imati svakog proleća po jednu arbansku pobunu dokle god se naš odnos prema Arnaulima bude regulisavao po metodima Džavid-paše. Naše se proročanstvo ispunilo.
U Drenici, leglu kosovskih Amauta, buknula je pobuna. Buržoasku javnost interesovaće jedino tok ove pobune i brzina kojom će ona biti ugušena. Sa poslednjim zapaljenim selom i sa poslednjim ubi jenim detetom u Drenici za našu javnost skinuće se sa dnevnog reda i samo arbansko pitanje. Filistar će opet spokojno zahrkati. Ali radni svet ne može biti ravnodušan prema ovim pobunama: on im mora tražiti već jednom kraja. A njihov kraj nije u razoravanju njiva, u paljenju sela, u tamanjenju stanovništva. Ta će pobuna prestati kad se preslane prema Arba nasima voditi ova politika koja se danas vodi. Izvor lim pobunama nije medu Arbanasima, nego medu našim vlasnicima.”.
“Tucović u “Srbiji i Arbaniji” s gorčinom govori o rezultatima te zavo jevačke politike: “Zavojevačko držanje Srbije prema arbanskom na rodu specijalno… pokazalo je kako se politikom unosi mržnja medu narode”.
“Mnogi događaji vodili su tome da se, namesto dobrih susednih od nosa i osećanja srodnosti počinje širiti netrpeljivost i neprijateljstvo. U tom pravcu najviše su doprineli politika razdora iz Carigrada i postupanje Srbije i Crne Gore prema arbanskom stanovništvu za vreme ratova s Turskom.
“Ako je iko imao uslova za sporazuman rad sa Arbanasima, to su ga imale Srbija i Cma Gora. Ne samo izmešanost naselja i srodnost susednih plemena već i uzajamnost interesa upućivale su ova dva naroda na sporazum i prijateljske odnose.”
“Oslanjajući se isključivo na soldatesku, srpska vlada, zanesena osvajačkom žudnjom, nije čak umela iskoristiti svoju polugodišnju vlast u severnoj Arbaniji ni za jedan akt koji bi ostavio traga i ublažio rane.” Tamo gde je prijateljstvo potreba i jedne i druge strane zavladalo je strasno neprijateljstvo”.
Eto, takvi su rezultati te zavojevačke politike, kada se, kako kaže Tucović “naš vlasnički svet mašio tuđe zemlje i tuđe slobode, kada su nekadašnji heroldi nacionalnoga oslobođenja poneli zastavu na cionalnoga porobljavanja”.36 (Jedan od tih herolda bio je i neka dašnji Petar Mrkonjić, u to vreme već kralj Srbije, Petar I Karađorđević, koji je pod tim pseudonimom – kao pretendent, svrgnute tada dinastije, na srpski prešlo – sudelovao u bosansko hercegovačkom ustanku 1875-76, boreći se za oslobođenje od Turaka…)
Tucović ne žigoše samo zlodela srpske vojske prema albanskom stanovništvu. On piše i o tome da su zločini vojski svih balkanskih država podjednako strašni. U članku “Krvna osveta soldateske” on razobličava “nacionalnu” politiku balkanskih država: “Za to godinu dana proliveno je mnogo ljudske krvi po klancima i poljima pro stranog balkanskoga razbojišta. Ali ono što balkanskim ratovima udara pečat najvarvarskijih i najkrvožednijih ratova mračnoga srednjega veka, to nisu potoci krvi s jedne i s druge strane popadalih naoružanih ljudi, koji su u rat krenuli, ne, već su to reke krvi poubijanog neboračkoga stanovništva, nevine dece, žena i mirnih ljudi, radnoga sveta Stare Srbije. Arbanije, Makedonije i Trakije, čija je jedina krivica što se drukčije bogu moli. što drugim jezikom govori, drugo ime nosi i što je na svom vekovnom ognjištu naivno sačekao četiri divlje najezde.
Ta zločinstva nisu dela pojedinaca ni ličnoga raspoloženja več sa stavni deo “nacionalne” politike balkanskih država.
Srpska vojska je istrebljivala Arnaute po Staroj Srbiji i Arbaniji, a bugarska Turke po Trakiji i grčka Turke i Arnaute na Devolu, sa zločinačkim uverenjem da time vrše jedno “nacionalno” delo, da, skidajući taj nevini svet s lica zemlje, skidaju s vrata neprijatelja sa kojim će u budućnosti biti teško izaći na kraj.”
Ali kao Srbinu najteže mu padaju zlodela vojske njegove zemlje: “Još i sada posle velike šetnje po zgarištima od Ristovca do Lerina i od Drača do Careva Sela. Ja ne mogu da zaboravim utisak koji je na mene činilo crvenilo neba od prvoga popaljenoga sela. Vatre zapal jenih sela bile su jedini signal kojim su pojedine kolone srpske vo jske javljale jedna drugoj dokle su stigle”.
nastavclja se
Žalosna “demokratska” Srbija
Razgovor o ovom članaku