Jer istina je jednostavna i bolna: tokom 1990-ih Evropa je znala. Znali su novinari, diplomate, vojni posmatrači, humanitarne organizacije. Znali su da je Sarajevo bilo pretvoreno u arenu smrti, gdje su snajperi mjerili živote prolaznika kao da se radi o divljači. Znali su i da oko Sarajeva kruže stranci – plaćenici, avanturisti i “turisti” željni adrenalina. Znali su, ali nisu htjeli znati.
Danas, kada Italija pokreće istragu, mnogi analitičari je pozdravljaju. Ali treba biti pošten: ovo je korak koji dolazi prekasno, i vjerovatno ne zbog moralnog pritiska, već zato što istina više ne može biti zakopana. Digitalni tragovi, svjedoci, dokumenti – sve je isplivalo. Italija se sada mora praviti da reaguje, jer bi šutnja bila previše kompromitirajuća i za nju, i za čitavu Evropsku uniju.
Šta ustvari znači “ljudski safari”?
To znači da je u srcu Evrope, na samo dva sata leta od Rima, postojala mogućnost da stranac dođe, plati i puca na dijete koje trči da donese hljeb. To znači da je ubijanje Sarajlija bilo pretvoreno u grotesknu igru, u “ponudu” za one koji su htjeli osjetiti “ratni adrenalinski doživljaj”. To znači da su evropske granice prelazili ne samo humanitarci, nego i oni koji su gledali na Bosnu kao na egzotičnu laboratoriju smrti.
Ako se optužbe potvrde – a mnogo indicija već godinama ukazuje na to – onda ćemo morati priznati da je Evropa 1990-ih bila više od pasivnog posmatrača. Bila je saučesnik. Ne zato što su njene institucije direktno pucale, nego zato što se nisu pitale ko sve ulazi u zone sukoba, s kim sarađuje, i kakva se čudovišta rađaju iz kombinacije rata i turističkog adrenalina.
Zašto je istraga Italije važna, ali nedovoljna?
Važna je jer napokon otvara vrata temi koju su mnogi pokušali sakriti pod tepih. Ali je nedovoljna jer:
- kasni tri decenije;
- bavi se samo pojedincima, a ne sistemom koji ih je omogućio;
- ne preispituje šutnju i nečinjenje evropskih institucija;
- ne otvara pitanje odgovornosti država koje su ignorisale prijave svjedoka.
Evropa se dugo ponašala kao da je opsada Sarajeva bila neka tuđa tragedija, neka udaljena barbarija, nešto što se ne tiče evropske civilizacije. Ali snajperi oko Sarajeva bili su evropski snajperi. Stranci koji su dolazili da “pucaju za zabavu” bili su evropski građani. Šutnja je bila evropska šutnja.
Najopasnija reakcija danas: evropska gluma iznenađenja
Danas, kada talijanski tužioci otvaraju istragu, u evropskim medijima pojavljuje se ton lažnog šoka: “Kako je to moguće?”, “Da li je to stvarno bilo tako?”, “Zašto se to tek sada istražuje?”
Ali Sarajlije se ne čude. Oni su živjeli pod snajperima. Gledali su kako padaju ljudi koji nisu učinili nikome ništa. Gledali su izbliza ono što Evropa nije željela vidjeti ni iz daljine.
Najveća sramota evropske savjesti nije u tome što su neki bolesni pojedinci platili da pucaju na civile, nego u tome što je Evropa to godinama ignorisala – možda jer je bilo lakše optužiti “balkansku divljinu” nego priznati evropsku monstruoznost.
Šta će Evropa uraditi sada?
Ako Italija zaista želi biti ozbiljna, mora:
- otvoriti sve arhive,
- saslušati svjedoke iz Sarajeva,
- identifikovati počinioce,
- imenovati i one koji su cijeli sistem omogućili.
A druge države EU će se morati pitati: da li su i njihovi građani bili dio te iste mračne “ponude”? Koliko je “turista smrti” prelazilo njihove granice? Koliko je njihovih institucija zatvaralo oči?
Ova istraga može biti početak istine – ali samo ako Evropa prestane bježati od sebe same.
“Ljudski safari” nije samo optužba – to je slika užasa opsade, zločina koji je 44 mjeseca terorisao Sarajevo. Ako se utvrdi da su državljani Italije učestvovali u takvim praksama, to će otvoriti novo poglavlje međunarodne odgovornosti.
Za preživjele, ovo je prilika da se njihov glas konačno čuje – a za Evropu, test koji će pokazati da li zaista ima snage suočiti se sa vlastitim sjenkama.
redasia: dardaniapress
Discussion about this post