Drugi deo
Rođen sam ’54-te godine. Upisao sam se u prvi razred godinu dana pre vremena, zahvaljujući atmosferi koja je vladala u našoj kući… moja mama je sve vreme držala njene svete knjige u rukama, te je i od nas zatražila da mi na isti način držimo naše knjige. I, naučili smo slova… naučio sam slova, pre nego što sam napunio godine da idem u školu, i zato sam pošao u školu godinu dana pre vremena. I imao sam sreću da za učitelje imam intelektualce iz sela koji su bili poznati i u okolini i to, ne samo u ulozi učitelja i vaspitača, kao što je bio Rešat… Rešat Emini, koji je bio jedan od najpoznatijih ličnosti tog područija…, i drugi učitelji koji su bili elita sela. Slučaj je hteo da tokom mog detinjstva doživim traume vezane za zatvaranjem škola …ali tada sam bio veoma mali. Pričalo se kako će škola u selu može biti zatvorena. Ipak to se nije desilo, jer su se desile promene koje su očekivane. Pala je Rankovićeva klika, Rankovićeva grupa i drugi, i došlo je neko opuštenije vereme, neka sloboda. Stigla je i literatura; postepeno je počela da se uči nacionalna istorija; bio sam deo generacije koja je imala sreću da živi u takvim okolnostima zajedno sa mojim vršnjacima i vršnjakinjama.
Nastavio sam srednju školu u Gnjilanu. Gnjilane je bio oko sedam, osam kilometara udaljeno od sela i trebali smo putovati zajedno, ali kako sam rekao na početku, bila je to dobra prilika da se tokom putovanja družimo, upoznamo i zbližimo jedni sa drugima, da slobodno pričamo, da pevamo zabranjenje pesme, da razmenimo knjige. Ali pevali smo i legalne pesme, čiji je sadržaj bio patriotski, ali tada smo došli u kontakt i sa zabranjenom literaturom. Nju smo naprosto upijali, kako da kažem, sa nesvakidanjom strašću. Ne samo što je bila zabranjena, već što je bila san mnogih generacija, mojih roditelja i kasnijih generacija: da, generacija koje su dolazile.
U tadašnjoj gimnaziji u Gnjilanu, kao i u drugim školama, postojala je tradicija delovanja. Gnjilane je bio ognjište nacionalnog otpora tokom celog perioda. Poznate ličnosti našeg nacionalnog pokreta su poreklom iz ovih krajeva. I, ponavljam, čitavo vreme. I plejada otpora Demokratskog nacionalnog pokreta Albanaca. Zatim, tu su i druge poznate ličnosti kao: Halim Orana, Haki Efendija, Hamdi Beriša, i drugi. Onda, u kasnijem periodu, i nacionalne ličnosti kao: Metuš Krasnići, Sejdi Kryeziu, Mark Gaši, idrugi. Ovi, zajedno sa generacijom Kadri Halimija i Ramadan Halimija, i drugima…tu su bili sinovi porodice Ramiza Crnice, koji je bio jedan on najpoštovanijih ličnosti tokom i posle rata, kada je onog istorijskog govora tokom zasedanja Prizrenske Lige „Ne sa Srbijom, nego sa Albanijom!“, cela porodica bila progonjena, i on lično. Proveo je dekade u zatvoru, a i njegov sin je bio osuđen na streljanje. Ali, ipak, to područje je ostalo ognjište otpora i inspiracije.
Imao sam tu sreću da jedno vreme njegov sin bude moj i nastavnik ,kao i mnoge ličnosti koji su bile angažovane u tadašnjem nacionalnom pokretu, koji su imali dalje ili bliske porodične veze sa značajnim ličnostima , bili su naši nastavnici; sve ovo je stvaralo uzavrelu atmosferu. Bilo je i aktivista koji su bili malo stariji od mene, kao na primer: Redžep Mala, Isa Kastrati, Zija Šemsiu, i drugi koji su bili angažovanina u raznim vidovima da bi, kasnije, postali protagonisti jesenjeg proleća, oktobarskog proljeća 68’. Ja sam te godine bio učenik prve godine srednje škole – samo što sam se upisao. I na demonstracijama 68’ ja sam doživeo jedno posebno duhovno oslobodjenje. Ali bili smo veoma mladi; blokirali su nas, tako da kad smo izašli kroz prozor ili na neki drugi način, demostracije su bile pri kraju. Osetili smo neku ushićenost, neku… kako da kažem…, među mladima koji se razilaze… i tako dalje.
Ovo je bilo dovoljno da se nadahnujemo duhom buntovnika, da se podignemo… kako da kažem, bio je to mini-ustanak svoje vrste, ali koji je kod mladih generacija ostavio duboke tragove, i često puta, stvarala se jedna nezadržljiva želja da što brže rastemo, da jačamo što brže, da se junačimo što brže, kako bi i mi onda postali deo takvog pokreta. Ovom osećaju je snažno doprinela i literatura koju smo čitali i koja je išla od ruke do ruke. Takođe, tome je doprinelo i slušanje Radio Tirane, čije smo pesme pisali o delili od ruke do ruke. Kasnije, emisije koje su emitovane preko Radio Tirane, Radio Kuksa, koje smo, nakon što smo stvorili osnovne tehničke uslove – tada nije bilo kasetofona i drugih stvari, snimali i delili. Tako su radili i mnogi nastavnici u mnogim školama i na taj način je i znikao taj patriotski duh, koji je Jugoslovenska vlada decenijama nastojala da ga potisne, da ga rasparča i da ga sahrani duboko pod zemljom.
Ja sam imao sreću da sam bio u kontaktu sa Redžep Malom, Iljmi Ramadanijem, i drugim drugovima i na taj način tada smo počeli jednu vrstu redovnog političkog organizovanja i aktiviranja. Zajedno sa Redžep Malom, Kadri Zekom, Iljmi Ramadanijem napravili smo prvu grupu… radi se o našoj prvoj ćeliji. Znači, mi smo se organizovali… ja sam se prvo organizovao u ovoj grupi sa Kadri Zekom, koji je bio moj školski drug, drug sa klupe, porodični drug, i sa ostalima, i tako smo delovali tada…uglavnom u trojkama. Zbog činjenice da smo u ovom slučaju poznavali, odnosno, kako da kažem, vezani jedni sa drugima, neki put smo bili u grupi po četiri, ili više, i tako po redu. Zatim, ovo se nekako pretvorilo u nešto veće, tako smo širili grupe, stvarali druge ćelije, jer jedna ćelija je stvarala drugu ćeliju, ili jedan aktivista stvara jednu ili dve ćelije koje, zatim, su se tako širile i na taj način se širio naš pokret.
Tu i tamo, mi smo sretali i drugove iz drugih ćelija, koje su bile ranije formirane, ili koje su bile procesu formiranja, koje su imale razna imena, ali mi smo sve njih zvali Pokretom, odnosno Oslobodilački Pokret Kosova. Zbog toga, i aktivnosti koje smo izvodili, izvodili smo ih pod tim imenom. To znači da prve letke koje smo distribuirali, bile su u ovom smislu, pod nazivom „Nacionalno-oslobodilački pokret Kosova“ , zatim, osim ostalih poziva dolje je stajao i poziv „Živeo Nacionalni-Oslobodilaški Pokret Kosova“! Pod Nacional-oslobodilačkim pokretom Kosova, mi smo podrazumevali ne samo deo u kojem smo mi učestvovali, već smo bili svesni da postoje i druge organizacije na Kosovu sa kojima nismo bili u kontaktu, nismo se poznavali, ali smo znali da one postoje i verovali smo da ćemo se jednoga dana upoznati, da ćemo se povezati, da ćemo se udružiti, tako da će pokret biti jači i efektivniji. Na neki način, tako se i dogodilo.
Kasnije, tokom studiranja… ja sam na početku bio upisao tehnički fakultet, građevinu, ali pošto sam voleo da upišem novinarstvo, jer tada nije bilo novinarstva na Kosovu, bilo je van Kosova, i nismo imali materialne mogučnosti da odemo van Kosova. I otvorilo se novinarstvo… prešao sam na novinarstvo i studirao sam diplomatsko novinarstvo. Kako je tada bilo u modi, upisao sam i drugi fakultet, jedan strani jezik, francuski jezik. Francuski jezik sam učio u osnovnoj školi od jednog vrlo dobrog nastavnika, što je meni dosta olakšalo posao.
Kao studenti, mi smo nastavljali patriotsko delovanje koje je bilo usredsređeno… kako da kažem, na čitanje različite literature, na diskusije oko istih, na teoretsko, profesionalno, praktično uzdizanje, i na druga … organizovanja. Širenje krugova, što znači sa novim članovima i novim aktivnostima. Različite aktivnosti kao što su bile deljenje literature i različite akcije koje su uglavnom bile propagandističkog karaktera. Pisane su parole, uništavne su državne parole, cepane su fotografije ličnosti koje su oni poštovali, postavljali i delili smo slike ličnosti koje smo mi poštovali i idealizovani. Tako, prolazkom vremena, pisali smo različite članke… zatim smo ih štampali u vidu letaka, koje smo tada počeli da štampamo, pod nazivom „Glas Kosova“. Kako je vreme teklo, tako su leci deljeni, kako se dešavalo i u ranijem periodu… kako da kažem, ranijim slučajevi deljenja letaka… takođe, tih 70-tih godina, sada su se pretvorili u akcije koje su obuhvatale celo područje Kosova, kao na primer, studentske domove.
Od sobe do sobe, pisane su parole u svim hodnicima, ali nisu uspeli da otkriju nijednog od počinioca. Mogu da kažem da se ovaj fenomen javlja po prvi put kao takav, što je uslovljen i činjenicom da je naš pokret, koji je već izrastao u Organizaciju organizaciono jačao. Ovo je bilo i rezultat pažljivog delovanja rukovodstva koji je imao više iskustva od nas, koji su koristili iskustva iz drugih organizacij i koji su pripremali instrukcije i praksu i koje su se dokazle uspešnim, i pored toga što je UDB-a bila zaista jaka, i nalazila se svugde, i imala mnogo saradnika, koja je pruižala svoje pipke svugde i puno mikrofona u ustima ljudi… kako se kaže, koji su prisluškivali i prenosil sve i svašta, i sa jednim jakim tehnološkom aparatom koju su imali, uz neograničenu finansijsku podršku države, stvorili su ubeđenje da Patriotski pokret ne može izdržati pritisak UDB-e, i ako se udruže više od tri četiri člana, oni se odmah uhapse i s time sve završava.
U svari, naše iskustvo nam pokazuje da se i ovo događalo, između ostalog, i zbog naših organizacionih slabosti. Ali kada se posao obavljao pažljivo, uz potrebnu diskreciju, uz potrebnu disciplinu, i… kako smo mi zvali, pravu konspiraciju, značni poštovanje procedura tajnog delovanja, prema kojima i ljudi koji su bili braća… nije brat bratu pričao šta je radio, nije nikome iz porodice pričao o čemu se radi. Moja porodica nije znala za moje veze, a tako su se ponašali i moji drugovi. Sa svojim najboljim drugovima mi smo se tajno sastajali noću na određenim mestima, ali danju smo se ponašali kao da se ne poznajemo. Na taj način se dogodilo da i nakon uzastopnih hapšenja… i kada bi jedna karika bila uhapsena, ostale bi nastavile da rade.
Ovome je išlo u prilog i kriza koja se produbljivala u tadašnjoj Jugoslaviji. Opšta ekonomska kriza. Represivna politika koja se sprovodila usporenijim tempom i nakon pada Rankovića; i u različitim periodima, se… kako da kažem, ponovo se, revnosno, manifestovala anti Albanska represija. Ovome je išao u prilog i jak uticaj koji je imala Republika Albanija, njeni mediji, Radio Tirana, njena štampa, koji su, ipak, putem različitih kanala, naročito preko naših emigranata, prodirali do nas.
Jugoslavija u tim godinama je dosta radila na tome da otvori vrata našim ljudima, pogotovo onim bez obrazovanja, bez ikakvog drugog intelektualnog formiranja, koji su pohađali neki profesionalni kurs, a zatim poslani u Nemačku, Švajcarsku, i slično. Njima su lako izdavali pasoše, dok to nije bio slučaj sa intelektualcima. Bilo je jasno, da je cilj bio da se Kosovo na elegantan način isprazni i na taj način da se realizuje Čubrilovićev plan za izmenu etničke strukture Kosova i albanskih teritorija i njihovu srbizaciju.
Moždo bi se ovo i desilo, kada ne bi postojala činjenica da onda tamo – kao što se već dešavalo tokom naše istorije, kada su naše kolonije u inostranstvu imale izvanrednu ulogu za razvoj Preporoda… za razvoj duha nacionalnog preporoda. Obnavljao se ovaj duh zahvaljujući i pažnji tadašnje Tirane, koja je na različite načine snadbevala naše radnike literaturom, štampom, filmovima, dokumentarnim emisijama, slajdovima, slično. I postepeno, klubovi koje je Jugoslavija formirala svuda kao jugoslovenske klubove radi jugoslovenizacije i njihove instrumentalizacije, u stvari, počeli su da se pretvaraju u nacionalne klubove, što je praktično značilo oslobođenje dijaspore. Tamo je bilo lakše, i pored toga što je UDB-a bila prisutna i pretila… dovoljno je bilo da ti oduzmu pasoš i i time ti oduzmu… kako da kažem, osnovi izvor za život i onemoguće kontakt sa porodicom i time rizikuju porodicu. Ipak, oni koji su živeli na zapadu, koliko- toliko, imali su veći prostor, i mogli su da… kako da kažem, da osete slobodu duha; uz to, ugledajući se na svoje drugove radnike, koji su isto bili nezadovoljni, i oni su manifestovali jedan otvoreniji i slobodnoji duh. Isto tako, dijaspora je igrala jednu izvanrednu ulogu u onemogućavanju planova srbizacije Kosova i njegovu dealbanizaciju.
Našem nacionalnom Pokretu, to je davalo jednu izvanrednu snagu. Naš Pokret je uspostavio jake veze sa diasporom i tamo su formirane razne organizacije, često bez ikakve veze između njih, ali oko zajedničkog cilja; često su se sretali tokom njihovog rada, njihovih pokušaja, i otpora. Ja sam u to vreme delovao ilegalno, ali i studirao; pošto smo imali i ekonomske poteškoće počeo sam da radim kao mlad novinar, tada u jedinom dnevnom listu na Kosovu, u novini „Rilindija“. I za mene je to bila jedna izvanredna prilika da se upoznam sa poznatim ljudima naše inteligencije: piscima, poznatim novinarima različih generacija, sa različitim orijentacijama, različitim školama, koja je bila, takođe, veoma važna škola za mene, sem studentskog i univerzitetskog života. Tako je i bilo i sa mojim vršnjacima.
U međuvremenu su se desila mnoga hapšenja, i… desilo se ono što pre nije. Drugovi kao Rexhep Mala, Ilmi Ramadani i drugi, bili su uhapšeni dok su drugi bili su izloženi neljudskim mučenjima. Nije bilo planskog hapšenja, nakon akcija koje su sprovođene… Ondaašnje vlasti i istražna mašina UDB-e nije mnogo marila ko su pravi krivci, već su se ponašali u skladu sa generalima kolonijalnih zemalja koji u smislu: “Ukoliko ne možeš uhvatiti ribu, onda zahvati vodu…” što narod kaže “…i unutra ćeš naći ribu.”
U to vreme UDB-a je sprovodila masovna hapšenja poznatih ličnosti, patriota, koji su bili skoro izašli iz zatvora, u nadi da će među njima pronaći i prave krivce, koji bi ispričali sve i i odali svoje saradnike. U stvari, po prvi put se događalo da se i nakon hapšenja, aktivnosti nastave. Mi koji smo ostali na slobodi zahvaljujući njihovom otporu, nastavljali smo sa aktivnostima kako bismo dokazali da uhapšeni nisu odgovorni za inkriminisanu delatnost, kako bi, eventualno, bili oslobođeni. Ali tadašni represivni režim nije mnogo mario…, nastavljao je da progoni i ostale i da ih zatvara tu i tamo, dok većinu uhapšenih je držao u zatvorima, iako se konstatovalo da su oni nevini. Na takav način je zadnji put bio uhapšen i Adem Demaći sa drugovima, kao i ostali
Jeta Redža: Koja je to godina?
Hidajet Hiseni: ’75. Mi koji smo ostali – ponekad nas je malo ostao nakon brojnih hapšenja… u to vreme nije nas mnogo bilo koji smo bili aktivni, ali ukupno nas nije bilo toliko mnogo, maslim onih koji su delovali na našoj liniji, ali bilo je i drugih linija, kojih, opet, nije bilo mnogo – koji su delovali na drugim linijama, a ukupno nas nije bio mnogo – smatrali smo da je od velike važnosti i da je naš zadatak, naš sveti zadatak, da budemo još odaniji našim stremlenjima, jer osim našeg pitanja koji su nam u amanet ostavili preci, kao što je slučaj samnom, kao što je generacija mog ujaka – koji je izdržavao kaznu zatvora po treći put, sada u Makedoniji i koji je osuđen po treći put,…a ja sam…mi smo bili dužni i prema drugovima koji bili tamo. Tako da je pitanje slobode bilo je za nas- sve! Naš moto je tada bio: “ Sve za našu stvar, našu stvar za ništa, ništa osim naše stvari!” Danas to izgleda pretenciozno, ali je stvarno tako bilo! I ovo, naravno, je koštalo našim porodicama, koštalo je i pojedincu, i njegovoj karijeri, itd…
Znači, ja pričam o vremenu kada sam bio student; u to doba je postojalo nezadovoljstvo među studentima zbog stanja u kome se nalazilo Kosovo, njenog političkog stanja, uprkos poboljšanjima koje su došle nakon pada Rankovića i ustavnih promena 1974, i očekivanja da će Kosovo biti izjednačeno, da će biti Republika. I u slučaju da ova i postane Republika, Albanci su smatrali da to nije pravično rešenje. Kosovo i ostale teritorije na kojima su živeli Albanci su neopravdano otkinuti od nacionalne matice, od Albanije i smatralo se da je pravo rešenje, održivo, jedino, prisajedinjenje tih teritorija, poštovanje njihove volje. Ovo je izgleda bilo i obećano od strane rukovodstva Komunističke partije Jugoslavije pre i nakon Drugog svetskog rata. I činjenica da je ovaj zahtev bio krvlju ugušen, hapšenjem najboljih članova Pokreta, antifašista, ali i onog drugog krila koji je često puta i bio blizak sa fašismom, ili je pak bi prozapadno orijetisan, ili pro engleski ili proamerički, da tako kažem. Ipak, za tadašnju vlast Jugoslavije, oni koji su tražili pravedno rešenje bili su isti. Zbog toga, istovremeno su streljani Gjon Serreçi i Marie Shllaku, i Xheladin Hana koji je bi direktor… prvi glavni urednik “Rilinđe.” Takođe, i Bedri Pejani, koji je bio jedan od protagonista Nacional- revolucionarnog pokreta tridesetih godina, i Nacionalnog komiteta za odbranu Kosova i jedan od protagonista Treće prizrenske lige. Takođe, uhapšeni su i streljani Omer Qerkezi i Nexhat Agolli, koji su bili ličnosti antifašističko orijentisani ali u očima okupatora ovi mladi su bili jedno te isto.
Za okupatore Kosova, posebno za velikosrbe, ideologija nikad nije bila glavna. Ideologija se često puta koristila za politička potkosurivanja, ali je glavni kriterijum bio: da li se neko stvarno zalaže za slobodu svolje zemlje i svog naroda ili ne.. .Da li je spreman da bude sluga i kolaboracionista ili ne? To objašnjava i zašto su Kraljevi u vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovena, između dva svetska rata, podržavali protivnike Fan Nolija, koji je bio vladika, pravoslavni i s obzirom na velikosrpsku praksu, u kojoj je pravoslavlje imalo neprocenjivo značajnu ulogu, teško je to razumeti. Rušili su jednog pravoslavnog vladiku da bi obezbedili neku ličnost koja bi orijentalno bila nastrojena i na prvi pogled udaljenija od Beograda, ali se u stvari radilo o tome da su smatrali da je Fan Noli, koji je inače bio bio nadahnut istinskim patriotizmom i progresivizmom i koji je bio povezan sa naprednim svetom, sa svih strana -predstavljao pravu opasnost za čudovišne (strašne) planove Beograda. Zbog toga, oni su ga ometali na svaki način.
Ovu logiku su sledili i nakon Drugog svetskog rata – novi okupator sa starim navikama, koji je u stvari nastavljao istu politiku prema Albancima. Često puta ovo je teško razumeti, pogotovo strancima. Ali i zbog razloga da je Titova vlada imala nove kadrove, dok su streljani mnogi istinski intelektualci bivšeg režima: Srbi, Hrvati, Slovenci i drugi. Ipak, jedan ministar je zadržao svoje mesto … jedini koji je sačuvao mesto ministra je bio Vasa Čubrilović, autor projekta za raseljavanje i proterivanje Albanaca…. etničkih kosovskih Allbanaca, kako su ih onda zvali, što je značilo dealbanizaciju i posrbljivanje Kosova. On je bio i jedan od učesnika antentata na Princa Ferdinanata, član Crne Ruke, … znači, ekstremistička organizacija, radikalna, teroristička – i tako dolazi na mesto ministra…..za demografiju, nove jugoslovenske vlade sa Titom na čelu. I u tom svojstvu, kao ministar u novoj vladi, on izrađuje novi projekat za isterbljivanje Albanaca, iz istih motiva…
Oni koji su gajili iluzije da će Titova vast, koji se izdavao kao liberal, kao više prozapadno orijentisan… i koja je bila bolja – mogu, tu i tamo, naći i koji argument u prilog tome – radi ilustracije. Svako vreme ima svoje pluseve i minuseve. Zavisi od okolnosti. Te okolnosti neki put idu na ruku i drugoj strani. Bila je Albanija koja je vršila pritisak i negde je trebalo popustiti…Ali, niko ne treba da zaboravi činjenicu da je nakon Drugog svetskog rata, odmah nakog njega…znači ’44 i ’45 godine, prema evidencijama koje objavljuju naši istoričari, streljano oko 70 000 ljudi. Zamislite! Jedan narod sa otprilike pola miliona ljudi i jedan tako veliki broj streljanih – teško da može da se uporediti sa bilo kojom susednom zemljom. Većina njih su bili civili, žene, deca, starci… potpuno nevini. Ili, poznati intelektualci, ponavljam, različitih orijentacija: i desno – prozapadno orijentisanih i onih drugih, koje su tada zvali inforbiorovcima, i drugi. Bilo je dovoljno da si patriota, i za tadašnju vast bio si …neprijatelj.
Ovaj duh je …on je evoluirao tokom različitih perioda, ali u suštini nije se promenio. Nakon pada Rankovića svorena je relaksiranija situacija, manje je bilo represija, bolje su poštovana prava i slobode …i veća sloboda albanskih rukovodilaca na Kosovu, i to je stvorilo … stvorila se jedna pogodna atmosfera za kulturno-obrazovni razvoj, čemu je doprinela i nesebična pomoć iz Albanije, koja je, uprkos svojim teškoćama i uprkos svom međunarodnom položaju, ipak, kada je u pitanju Kosovo, postupala u skladu sa stavom najvišeg rukovodstva : “Nije se štedelo niti će se štedeti ništa!” Stoga, većina kadrova koji su vodili univerzitet ovde, pogotovo u Mitrovici i drugde, kao što su priznali potom i kosovski rukovodioci, u stvari su dolazili iz Tirane, radili su besplatno, davali su stipendije i specijalizacije, kolikoje to bilo porebno Kosovu.
Zahvaljujući i angažovanju naše inteligencije – jedan deo albanske birokratije koja je rasla i koja se institucionalizovala …ovo je donelo zaista impresivne promene do ’74. godine, koja je trebala biti godina potpunog zaokreta i potpune jednakosti Kosova sa ostalim republikama, što je bio i zahtev demostracija ’68, uz zahtev za samoopredeljenje u cilju da se ostvari jednakost…što je bio, tako reći, jedan modus vivendi. To je bio i zahtev tadašnjeg rukovodstva…jednog dela rukovodstva institucija Kosova, posebno uvaženih intelektualaca, i… bio je to opšti zahtev. Oko ovog pitanja svi su bili ujedinjeni…. bilo to najbolje ili ne, jednakost sa ostalim republikama jeste jedan status….kako da kažem …jedan modus vivendi koji predstavlja nekakvo rešenje, nekakvu satisfikaciju i koja može biti dobra osnova za dalji razvoj, i slično. Možda bi i tako bilo, da je to dozvoljeno. Ali, ’74 i njen Ustav, koliko god da su predstvaljalji značajan korak napred, u stvari su razočarali očekivanja patriotskih snaga, najprosvećenijeg dela Nacionalnog pokreta na Kosovu.
Kosovo je ostalo u jednom hibridnom stanju: bilo je element Federacije ali i sastavni deo Srbije. Bilo je napretka: imalo je svoj Ustav koji je bio deo zahteva demostacija ’68, bilo je nekih prava, u nekim aspektima takoreći ekvivaletno sa ostalim republikama, ali, faktički, u glavnim aspektima je ostalo diskriminisano. Ostalo je diskriminisano i politički, ali posebno je bilo ekonomski diskriminisano. Ekonomski nivo Kosova ne samo da je bilo nekoliko puta ispod jugoslovenskog proseka, da ne spominjemo razvijene republike, već nakon početnog uspona, usledila je stagnacija. Pljačkanje kosovskog bogatstva je nastavljena nesmanjenim intenzitetom. Kosovo je korišćeno kao izvor prirodnih resursa ali ne i mesto gde će biti prerađena i korišćena neprocenjiva bogatstva Kosova. Verujem da je poznato da je Kosovo imalo veoma značajne rezerve minerala, proizvodio je iznad 70 procenata ukupne proizvodnje cinka, 100% hroma, magnezijuma, značajan procenat srebra ….Da ne pričamo o proizvodnji uglja, i u slučaju da se to prerađivalo i koristilo na Kosovu, Kosovo bi ubrzano dostigao razvoj drugih republika i možda postao kao Rur i Sar u Nemačkoj.
Ali to nije dozvoljeno. Za posledicu, stanovništvo Kosova, na neki način, je bilo prinuđeno da napusti zemlju, da potraži negde drugde posao…Nastojali su da se školuju uz mnoge teškoće i uz mnogo diskriminacije od strane svojih vršnjaka. Nivo nezaposlenosti na Kosovu bio je veoma visok, nivo prihoda veoma nizak. Kosovo je imao najveću gustinu naseljenosti, najmanje obradivog zemljišta po porodici, po glavi stanovništva. Tako da je, osim političkog nezadovoljstva, postojalo je i socijalno nezadovolstvo, koje je raslo, koja se produbljivalo.
Sedamdestih godina, nezadovoljstvo je bilo sve veće i zbog činjenice što je izbila ekomska kriza u Jugoslaviji, nakon dugova koje je uzela Jugoslavija – nekoliko desetina milijardi uzeto je kredita iz inostranstva ’70 godina – jedan deo je potrošila, kako se zvala, crvena buržoazija Kosova, kao, uostalom i tadašnja elita Jugoslavije. Ali na Kosovu proporcionalno mnogo manje nego u ostalim delovima Jugoslavije, stvorila se jedna iluzija da, kao i drugde, jedno vreme, u formi: “Vidite, mi smo dobro!” Naravno, kada se jedna porodica zaduži, jedno vreme stanje se popravlja, stvara se jedna komocija. Ali kada dođe vreme da se dugovi plate, kamate, dodaj tome i korupciju i mnoge zloupotrebe koje su i tada, takođe, bile masovne…za ono vreme nenormalne, u poređenju sa drugim ze zemljama. Možda u poređenju sa današnjicom, one su bile i manje! Ali je to izazvalo opšte nezadovoljstvo, koje je dovelo do pokreta sedamdesetih godina i ‘81.
Jeta Redža: Da vas, sada pitam g.Hydajet, gde ste bili vi ’70-tih godina?
Hidajet Hiseni: E upravo tako.. ja sam u to vreme , kao što rekoh, bio student, radio sam u “Rilindiji” i delovao u okviru ilegalnog pokreta . Ali, ’78, aprila, ’78 godine, pratio sam jedan sastanak Pokrajinske komore zadrugarstva, bio sam akreditovan tada,…u Sindikate Kosova i pratio sam rad sindikata….organizacija sindikata je bila tada uticajna, jaka … i slične organizacije takođe. Primetio sam da me jedan od tadašnjih agenata, inspektor državne bezbednosti posmatra. Ja sam bio već nekoliko nedelja ranije obavešten da sam pod prismotrom organa bezbednosti. Iz tog razloga, preduzeo sam neke mere; promenio sam stan i stanovao sam u Prištini, iako mi je porodica ostala na selu, bio sam oprezan u odnosu na sve, jer sam očekivao da će me uhapsiti.
Kasnije sam saznao da osim sumnji na mene, državna bezbednost se domogla i jednog pisma koje mi je poslano iz zatvora, od tadašnjih drugova: Xhafer Shatria i Rexhep Male i to pismo je palo njima u ruke. Desilo se da se Rexhep Mala zatekne sa pismom na rukama i on je istog trenutka to pismo progutao da ne bi palo drugima u ruke. Ali se ipak dešavalo da su pojedina pisma zaplenjena, koja su bila poslata preko zatvorenka koji su izlazili iz zatvora ili preko poverlivih ljudi, ili su išla kroz nesigurne ruke. Ali su oni tokom istrage dolazili do konstatacija da sam autor nekog teksta ili članka koji je objavljen tokom ’74 ili ranijih godina, u novini “Zëri i Kosovës” (Glas Kosova), koje su našli kod mojih drugova koji su bili već u zatvoru, Xhafer Shatri, Kadri Osmani, Binak Ulaj, Jashar Aliaj, i drugi. Iako nije bilo otriveno, na njemu je bio moj rukopis; oni su to utvrdili uz pomoć grafologa – da je u pitanju moj tekst.
Znači, na sastanku koji sam, kao što rekoh, pratio, ustanovio sam da me prate na svakom koraku…Pravio sam se da ne primećujem, i kako bi ustanovili da li se radi o rutinskom posmatranju ili je u pitanju nešto drugo – kao što su oni povremeno sprovodili, izašao sam na pauzu i pošao na gradsku pijacu, koja nije bila daleko. Pretvarao sam se da kupujem nešto, a u stvari sam gledao da li me taj tip prati ili ne. Ali oni nisu više oklevali, na ulazu u pijacu, veliki broj agenata me je okružilo i na spektakularan način su me paralizovali, uhvatili su me za ramena i rekli: “Ne mrdaj, ne možeš ništa učiniti, u rukama si organa bezbednosti i svaki pokušaj ti je uzaludan. Samo ćeš nastradati!” Naravno, nisam imao nikave šanse da bilo šta uradim. Pretvarao sam se da ne znam o čemu se radi. Izvukli su me odatle i utrpali u kola i odvezli su me …mislio sam da me voze u gradski zatvor. Oni su prošli Prištinu, Lipljan… mislio sam da me odvode u Lipljanski zatvor…ali oni su nastavili dalje i odvezli su me u njihovu kuću, u Blinaji, pre se zvala Lipovica. Znači, ovo mesto je kao neki rezervat, koji se smatrao nacionalnim parkom, gde je državna bezbednost imala svoju zgradu, specijalnu za ovakve prilike.
Znali smo da oni primenjuju takve metode za kidnapovanje i maltretiranje ljudi koje su oni smatrali sumnjivim ili su protivnici režima. Tu sam utvrdio da je ipak nešto procurilo. Izvadili su svesku sa mojim člankom, jedan dugačak članak: “Kosovo pod Titovim režimom”. Mogu vam kasnije pokazati. Jedan dugački članak o stanju na Kosovu u to vreme: političkom i ekonomskom i drugo u meri koje može da piše jedan mlad čovek kao ja – imao sam tek nešto iznad 20 godina. I…uporno je traženo od mene da priznam da je moje. Izvukli su predamnom mišljenje grafologa, eksperta, koji je tvrdio da se radi o istom rukopisu. I da bi uporedili, uzeli su formular koji sam popunio za ličnu kartu. Trebao sam da popunim formular sa sličnim slovima…što je bilo istina, jer je bilo lako uočiti da se radi o istom rukopisu. Bila je to potvrda da nismo bili dovoljno pažljivi tada, da bi eventualno promenili i rukopis. Mi smo tada imali neke pisaće mašine, pa smo ih upotrebljavali, ali je tada imati pisaću mašinu bila je velika stvar. Bilo je vreme kada je uzimanje pisaće mašine rađeno uz evidenciju…znalo se ko ima pisaću mašinu. Za današnje uslove teško je shvatiti….razumeti to.
Drže me tu čitavog dana, čitave noći do jutra; pošto nisu znali gde je moj stan, tražili su da im ga pokažem. Očigledno su želeli da idu i da ga kontrolišu. Ja sam bio promenio stan i pažljivo sam išao sa posla u stan i obratno. Izgleda da oni nisu to znali. Zbog toga, ujutro su mi rekli: “Dobro, možeš da ideš ali nam nećeš pobeći. Nećeš više pobeći! Ili ćeš sam dolaziti ili si ti u našim rukama, i samo možeš da pogoršaš tvoje stanje!” Pretnje su bile da ću biti strogo kažnjen, „da ćemo ti sve uništiti, da razorimo porodicu“. Ja sam bio oženjen, imao sam decu. Bio sam jedinac u porodici – na neki način održavao sam porodicu. I oni su sve ovo koristili da bi izvršili pritisak.
Ipak su me oslobodili i pošao sam kući. Usput sam se pretvarao da spavam. Pratio me je jedan iz policije i kada sam mu rekao , “Sada ja idem sam”, on se nije odvajao od mene, u smislu : “Ne, ja ću te pratiti, jer je loše vreme pre jutra. Ne želimo da ti se nešto desi.” U stvari došlo je vreme da to stvarno pokaže, jer kada smo stigli blizu moje kuće – ja sam znao put do kuće, ali sam krenuo prečicom, koja je u stvari bila jedna mračna i uska ulica; mrak, bez svetla; on je zastao, izgleda, nije bio siguran šta će se desiti, i kada sam mu rekao “Odavde se možeš vratiti, jer je moja kuća blizu i nema nikakvog drugog puta”- on je ipak priznao: “Žao mi je, ali moj je zadatak da znam koja je tvoja kuća – gde ti živiš”. On mi je otvoreno priznao da nije došao da me isprati, već da zna koja je moja kuća. I kad smo stigli do stana, kao da je stvar završena, i mislio da se on vraća, on reče: “Ja sam bez sna, ostao sam neispavan….” i slično. Ja sam se, čim sam ugasio svetla, pretvarao da spavam. U stvari, ostao sam budan pored prozora i shvatio da sam praktično u zatvoru, da sam zatvorenik. Ali sada u zatvoru u svom stanu – u isčekivanju kada će doći po mene i nastaviti….
Stoga sam iskoristio momenat kada sam izašao da, tobože, kupim hleb ujutro, kada je počelo da sviće, video sam policiju u kolima, nisu bili u uniformi, ne… bila je policija u civilu. Kad sam prošao pored njih, oni su se pokrenuli i upalili auto. Ja sam se pretvarao da ih ne vidim, ne čujem, zašao sam u jednu ulicu, kada su se upalila druga kola, koja su mi išla u susret. Shvatio sam da su se koordinisali. Ali pošto sam ja poznavao te ulice – prešao sam čitavo to područje peške – imao sam malu prednost u odnosu na njih. Iz ulice u ulicu, iz dvorišta u dvorište i pravo u jednu nenastanjenu kuću koju sam znao, ušao sam unutra i zaključao vrata. Čulo se kretanje kola, neuobičajeno za normalne prilike, ali ipak me nisu našli. Tu sam čekao čitavog dana, do kasno u noći kada sam veoma pažljivo izašao odatle da bi uspostvio veze sa mojim drugovima iz organizacije. I od tada sam prešao u ilegalnost. Ovo je bilo 15. aprila ’78. – u ilegalnosti sam ostao do decembra ’81. Tada je bilo neobičajeno da se toliko dugo biva u ilegalnosti, ali zahvaljujući organizovanju, brizi drugova i drugih, ovo je bilo moguće.
Razgovor o ovom članaku