Ljubica Štefan: Srbija i Albanci, Pogled politike Srbije prema Albancima od 1878, do 1989 godine (VIII deo)

Učinjen je sram
Socijaldemokratske “Radničke novine” donosile su mnogo članaka u kojima se opisivala brutalnost srpske vojske i vlasti prema alban­ skom (i turskom) stanovništvu za vreme rata s Turskom I posle rata.

U rubrici “Rat” iste novine protestuju 2. oktobra 1912. g. zbog ne­ dostatka vesti o tome šta se događa u krajevima gde se vode borbe i pišu: “Dajte nam izveštaje! Ništa se ne čuje sa onoga pojasa zemlje gde se proliva krv. gde ginu sinovi, brača. očevi. Cenzura ne propu­ šta ništa kroz svoje surove ruke. Krvava pisaljka briše svaki izraženi osečaj, svaku iskrenu ispovest. Mi tražimo izveštaje o našima, hoćemo da znamo gde su”.

A već 12. oktobra, nepun mesec dana posle početka ratnih op­eracija, list već otvoreno optužuje, donoseći u rubrici “Ral” sledeće: “Srpska vojska je do sada imala poglavito sukobe sa Amautima, koji po svom toliko puta izraženom nagonu za samostalnošću i slo­bodnim životom osećaju da se ’podela Turske’ ima da izvede preko njihovih leđa. pa se očajno bore protiv onih koji su hteli da sruše njihovog dosadašnjeg gospodara njihovom pomoći, pa da posle na njihovim leševima uspostave svoju vladavinu. Kako oni daju žilavi otpor, iako nemaju ni dovoljno oružja ni dovoljno minicije, a gotovo nijednoga topa, to u vojnim krugovima vlada jedno varvarsko raspoloženje da se najenergičnije satiru”. Istina se polako probija na videlo i “Radničke novine” 26. oktobra već imaju više obaveštenja i ogorčeno reaguju u kraćem ćlanku “Jedna mrlja”, iznoseći sledeće: U osvojenim predelima vrše se stra­hovite scene. To ne dopire u javnost, jer vojska je diktator i radi šta hoće, ne dopušta nikakvo pravo o baveštenje o stvarima i događa­jima. Ali zato arnautsko stanovništvo oseća preko svojih leda izvan­ redno grozne udarce neoružanih lumpenskih bandi, koje su se odmetnule i od Vrhovne komande i bezobzirno zadovoljavaju svoje krvožedne i pljačkaške instinkte. To je moralo izazvati revolt i kod onih koji su ih uzimali pod svoju zaštitu, pa su stoga u Skoplju ra­zoružani svi ti ostrvljeni i zločinački tipovi, koji su odigrali sjajno svoju ulogu po intencijama onih čija je reč na bojnom polju pre­sudna”. Ali nisu, nažalost, svi razoružani i neće biti nikad…

Članak “Sram se širi” u broju od 6. novembra iste godine piše: “O svirepostima rata, koji je na jednog nemačkog korespondenta osta­ vio utisak klanja i o varvarstvima koja se vrše, počinje da piše evro­pska štampa. Ona je i do sada i inače imala u većini slučajeva rdavo mišljenje o Srbima. Sad ona iznosi nov materijal kojim predstavlja svetu zločine komita, čak i vojske prema Arnautima, zločine koji su se mogli i morali suzbiti. “Daily Chronicle”opširno opisuje šta se sve nije radilo prema njima. I ma koliko bili uvereni da u ratu ne može biti ništa drugo do grubosti i najužasnijih i najodvratnijih scena ostmavljenih i zverski nastrojenih tipova, mi smo se i sa drugedruge strane na drugi način uverill da su se gazili svi obziri prema velikom broju ljudi u osvojenim oblastima, da je učinjen sram koji nas može koštati mnogo”. I tako se polako obelodanila istina o strahotama, koje vojska vrši u zauzetim krajevima. A ta istina potpuno demantuje “oslobodilačku” misiju srpske vojske o kojoj je tako patetično govorio kralj Petar I Karadordević u svojoj ratnoj proklamaciji srpskom narodu, objavlje­ noj 17. septembra 1912. godine u kojoj stoji: “Najnoviji događaji stavili su opet na dnevni red rešavanje sudbine Balkanskog Poluostrva, pa s tim i sudbinu Stare Srbije, te slavne ali tužne majke naše Kraljevine, gde je istorijsko jezgro srpske države starih kraljeva i careva, gde su slavne nemanjićske preslonice: novopazarski Ras, Priština, Skoplje, Prizren. Došlo je dotle da već niko nije bio u Evropskoj Turskoj s tamošnjim stanjem zadovoljan. Dosadilo je i Srbima i Bugarima i Grcima i Ar­banasima. Ja sam zato u ime Božje naredio Mojoj junačkoj vojsci da pode u sveti boj za slobodu. Moja će vojska pored hrišćana zateći i Arbanase, krišćane i musli­mane. s kojima naš narod živi zajedno već hiljadu i tri stotine godi­na. obično deleći s njima sreću i nesreću. Mi im svima nosimo slo­bodu, bratstvo, jednakost u svemu sa Srbima. Naša će Srbija i lamo doneti željeni mir i  napredak, kao što je to donela srezoviina, oslobođenim 1877/8 godine: u njima žive slobodni, napredni, sve-
sni. zadovoljni građani. Taj život ima da zasnujemo i na obalama Laba, Sitnice. Ibra, Drima. Vardara.109

Između čekića i nakovnja
Istorija kaže. daje Srbija 1877/78 god. iz oslobođenih srezova na području Toplice, okoline Niša i Leskovca isterala Albance, koje je tamo zatekla.

O lome je pisao Dimitrije Tucović:
“Ali naskoro zatim Arbanasi su se našli između čekića i nakovnja, između Turaka, protiv čijeg su se Jarma borili i balkanskih državica, koje su im nosile nov jaram. Srbija zlostavlja 1 progoni arbansko naselje iz četiri zadobivena okruga. Cma Gora nadire sa severa u srce severoarbanskih plemena”.

O tome je pisala čak i druga opoziciona građanska štampa u Srbiji. Naprimer u tadašnjem dnevniku “Borba”, u čijem zaglavlju samo pie “list politički, ekonomni i književni” u nepotpisanom članku “Mi i Arbanasi” u broju od 10. maja 1912. godine (znači pre početka rala) autor kaže:
“U našim odnosima s Arbanasima mi činimo grube greške, koje nam se docnije strahovito svete. Najveća pogreška učinjena je od­ mah posle naših ratova za oslobođenje, kad smo proterali iz os­ lobođenih krajeva hiljadama Albanaca. Umesto da ih zadržimo na njihovim ognjištima, da im ulijemo i simpatiju i poverenje, da ih
pridobijemo i privežemo za sebe, umesto da ih najzad zagrejemo zracima naše slobode, pripitomimo našom kulturom i da ih materi­jalno obezbedimo, a moralno uzdignemo, umesto da ih privežemo za skut zemlje u njihovoj novoj otadžbini, mi ih nasilno proterujemo. Ti Arbanasi, koji su trebali da budu naši sugrađani, koji su trebali da budi spona između nas i njihovih saplemenika u kosovoskom vila­jetu, postaju naši krvni neprijatelji. Mlada kneževina postala je mrska svim Arbanasima uopšte. Oni, koje smo izgnali iz Srbije, napuštaju svoja ognjišta sa srcem punim gneva, sa osvetom na us­nama”. Uostalom, to je potvrdio i sam Vaša Čubrilović u svom “čuvenom” govoru u Srpskom kulturnom klubu u Beogradu 7. marta 1937. godine, kada je, govoreći o metodama koje treba primenjivati protiv Albanaca da se isele iz Jugoslavije, rekao i ovo: “Ostaje još jedno sredstvo koje je Srbija vrlo praktički upotrebljavala posle 1878. godine – tajno paljenje sela i amautskih četvrti po gradovima… (Mladina br. 49/1988, str. 3.) Ali Petar Karadordević i Nikola Pašić 1912. u ratnoj proklamaciji obećavaju tim istim Albancima, koji su nasilno proterani i sklonili se na Kosovo, “mir i napredak” koji su im doneli 1877/8 godine”. (!)
Vaša Čubrilović i u svom radu “Politički uzroci seoba na Balkanu od 1860. do 1880. godine” piše o tom iseljavanju albanskog stanov­ ništva, ali ga ovde naziva “dobrovoljnim”, a svoju tvrdnju zasniva na knjizi “Rat Srbije sa Turskom od 1877. do 1878′, koju je 1879. godine izdala – Srpska vrhovna komanda (!)…

Međutim, i pored te kategoričke tvrdnje akademika, podaci koje sam navodi u odeljku ”Raseljavanje muslimana iz novodobijenih oblasti u Srbiji 1877- 1878. godine” navode na sasvim drugi zaključak, potvrđujući isti­ nitost onog što je pisao Tucović. Čubrilović kaže: “Čišćenje oblasti oko Toplice i Kosanice od Arnauta 1877. i 1878. nije, možda, bilo vršeno… po planu odozgo…; to je bilo više nagonsko, u toku borbi i vojnih operacija, ali tim temeljnije. Da su se Arnauti iz ovih krajeva dobrovoljno iselili, a ne raseljeni namerno ili silom, vidi se najbolje iz operacija srpske vojske u ovim krajevima 1877. i 1878. g. Čim su prvi srpski odredi počeli prodirati prema Kuršumliji, Prokuplju i Leskovcu. naišli su na gusta arnautska naselja, koja se nisu htela predavati. Glavnu borbu imaju Srbi s njima da vode. Valjalo je osvajali selo po selo. Amauti su povlačili nejač prema jugu. sklanjali je u zbegove i nastavljali borbu. Kada bi se srpska vojska primakla i zbegovima, povlačili su se dolinama Južne Morave. Veternice, Medvede. Puste Reke i Labe dalje – Ko sovu. Tako se postepenim nastupanjem srpskih četa čistila Toplica od Amauta. Oni su napustili Kuršumliju još za prve borbe oko nje. u decembru 1877. Prokuplje je ispražnjeno bez boja. Neretko su Arnauti. kao kod sela Krlvače, pucali na srpske čete pri prolazu; onda su se morali slati odredi da očiste od njih selo. Timočki kor gazeći sredinom ‘arnaulluka’ u Toplici prema Kosovu nailazio je na tako Jak otpor domaćih Amauta i s preda i iza leda. da je morao po negde usporavati napredovanje da bi očistio od njih zalede. Neki su se Amauti predali i vratili u sela iz Golak planine. Kragujevaćka brigada Je ostavila posade u selima Vlasi, Oštra Glava i Lalinci da ih čuvaju. Primljena je i predaja amautskih seljaka na desnoj strani Morave oko Surdulice, Žitorade. Prekodolca. Lugojnice itd. Ispod Golak planine ostalo je nešto Arnaula i posle zaključenog mira. Gradove Niš, Ak-Palanku, Pirot, Leskovac i Vranje napustilo je muslimansko stanovništvo velikim delom još tokom rata za vreme povlačenja turske vojske. Selilo se većinom u Staru Srbiju. Kako su potiskivani u ratu 1877. i 1878. iz oblasti medu Južnom
Moravom i Kopaonikom. tako su se i naseljavali Arnauti odmah uz novu granicu Srbije. Poplavili su dolinu Laba i Kosovo, naročito oko Prištine, gde se uzmičući dolinom Medvede i nakupilo najviše izbeglica iz oblasti koje su Srbi bili osvojili. Po Cvijiču iselilo se tada iz Srbije oko 30.000 duša. Time je jako pojačano albansko stanovništvo na Kosovu… Posle 1878. g. Srbija je morala da koloniše oblasti koje su Arnauti i Turci napustili. Granična sela prema Kosovu trebalo je što pre na­ seliti nacionalno sigurnim stanovništvom da bi se obezbedila grani­ ca prema Amautima… Proces iseljavanja zaostalih Turaka u gradovima i naseljavanje pustih amautskih sela vršio se brže nego što se mislilo… Jedva je prošlo trideset godina. Toplica, ozloglašeni arnaulluk 1877.. daće Srbiji najbolji puk, drugi, za ratove 1912-1918.

Kako treba da se shvati to “dobrovoljno” iseljavanje, a ne “silom”, kad se neposredno iza loga ono opisuje izrazima: “čišćenje oblasti”, “predavati se”, “borba”, “osvajati”, “zbegovi”, “nejač”, “jak otpor” itd.?

U istom radu Čubrilović navodi:
“… Od naročite je etnografske i političke važnosti iseljavanje Ar- nauta iz Toplice i Kosenice. Od XVII veka naovamo, naročito od seobe Srba pod Arsenijem Čamojevićem. spuštaju se postepeno al­ banski brdani sa svojih dolina u plodne kotline Metohije i Kosova i nadirući severu šire se prema Zapadnoj i Južnoj Moravi; preko Šar- planine spuštaju se Pologu, a odatle Vardaru. Tako se do XIX veka stvorio albanski klin. koji se oslanjajući se na svoje etnografsko zalede, duboko zabio u naše zemlje, dopro do kapije samog Niša i, razdvojio naše seveme zemlje od južnih. Ovaj albanski klin… je bio’ ona prečaga, koja je tokom celog XIX veka smetala Srbiji i Crnoj
Gori da razviju onako jaku akciju u južnoj Srbiji kako su želele”.  Prema uvaženom akademiku neki narodi imaju pravo na seobu i stalno nastanjivanje u novim krajevima, bez ičijeg prava da ih neko, Vasa Čubrilović. O d abrani islorijski radovi, sir. 540-543.. Dcograd. 1983.. “Narodna knjiga”. prema potrebama svoje politike, odatle tera posle nekoliko vekova, a neki narodi nemaju to pravo, pa s punim pravom neko može da ih proganja sa njihovih ognjišta.  I dok Vrhovna komanda srpske vojske i akademik, na osnovu njenog viđenja “dobrovoljnog” iseljavanja albanskog stanovništva iz krajeva koje je srpska vojska zauzela u ratu sa Turskom 1877- 1878., tvrde jedno, sasvim suprotno piše 1897. godina jedan, videćemo, pouzdan svedok. U svojoj knjižici “O Arnautima” on, savremenik i očevidac svega što se desilo i dešava, ostavlja zabeleženo za istoriju: “Fakt je da smo mi sami posle poslednjeg srpsko-turskog rata od njih stvorili sebi ljute krvnike i osvetnike.” (str. 102.) “…Amauti koji su se iselili sa svojih baština iz naše strane i otišli u Tursku (misli na Kosovo, koje je još bilo pod Turskom)… prelaz najviše zbog toga da se svete, ubijajući one, koji sada žive u nji­ hovim kućama ili na njihovom zemljištu. Isti su Arnauti naseljeni na samoj granici… Usljed toga Amautin vidi odatle svaki pokret onoga, što mu na imanju sedi i, naravna stvar, da s u njemu raspaljuje plamen osvete protiv onoga, koji mu je isto pritiskao. Kada se dakle uzme u obzir ta okolnost… onda čovek njihov postupak ne može strogo ni osuditi”, (str. 88-89.) “Oni nas mrze kao otmičare njihovog imanja, kuće – otadžbine”, (str. 102.)
O svojoj knjižici i sebi saopštava nam:
“Napisao sam onako kako sam ja taj narod ličnim iskustvom upoz­nao, za vreme moje dugogodišnje službe kao komandir pogranične straže na granici prema Arnautima”.

A njegovo lično iskustvo je: “Oni su vrlo karakterni ljudi, moralniji i verniji prijatelji nego naj kullivniji Evropljanin.” Bio je to Aleksa D. Bogosavljević. Na naslovnoj strani ispod svog imena stavio je – “kraljevski srpski žandarmski oficir kavaljer car­ skog ruskog krsta sv. Georgija i dr. i dr.” Njegova knjižica štampana je u Nišu, 1897. godine.

Kao vrhovni pastir zemlje srpske blagosiljam

A kakav je bio stav Srpske pravoslavne crkve prema tom “novoosvajačkom” pohodu, kako ga je nazivao Dimitrije Tucović i prema zlodelima srpske “soldateske”, kako je on nazivao vojsku svoje ze­ mlje u tom ratu? U časopisu “Vesnik Srpske Crkve”- Organu svešteničkog udruženja, u trobroju oktobar-novembar-decembar 1912. godine objavljena je posle kraljeve proklamacije i “Beseda na dan objave rata”, za koju piše u podnaslovu “govorio u Sabornoj Beogradskoj crkvi Gospodin Mitropolit Dimitrije”. Mitropolit potpuno podržava svoga kralja, ali su njegovi ratni ciljevi čak dublji 1 širi od proklamacije. On kaže između ostalog: “Idemo slavnom Kosovu, veličanstvenim Dečanima, ‘ divnom Skoplju, da potražimo sjajni presto silnoga Dušana.

Naši su dični vitezovi več otišli. A ja ih sve kao vrhovni pastir i du­hovni otac zemlje srpske blagosiljam”. Takvom borbenošću prožeti su svi članci u tom glasilu sveštenstva. Svuda se veličaju uspesi srpske vojske i ističe veliki udeo u tome onog duha, koji je toj vojsci, kako kaže “Vesnik’ ulila crkva. O zlodelima ni reči. Naprotiv…

Članak “Crkva u službi otadžbine” kaže: “Srpsku pravoslavnu crkvu obuzela je neka osobita radost od dana kada seje započeo boj, koji objavljuje vaskrsnuće petvekovnog robija. Crkva naša i sveštenstvo mogu danas reči da svaki živi u Kraljevini Srbiji s idealnom predanošću vrši svoju dužnost onako, kako je srpska crkva učila i vaspitala srpski narod i spremila ga za ove svete dane. No nije Srbin milostiv samo prema Srbinu; on je milos­tiv, on svoju ljubav pokazuje i prema neprijatelju. Dokaz: Srpski narod unosi mir i utvrđuje pravdu, zaštićuje svačija prava u ze­mljama koje Je osvojio: u bolnicama ranjeni neprijateljski vojnici neguju se u svemu kao i srpski ranjenici; slobodu, koju naš narod ceni više svega, pronosi i dalje svima: pravoslavnima, katolicima i muslimanima”. Ističu se i veličaju podvizi svešlenika. koji su se i sa oružjem u ruci borili: “Srpsko sveštenstvo odužilo se i crkvi i narodu, jer pored pozvanih od vojne vlasti i pored vršenja svoje svešleničke dužnosti u ratu, bilo je svešlenika koji su sami dobrovoljno išli u boj, svojim prisustvom hrabrili svoju braću, a svojim požrtvovanjem izazivali divljenje pri­ sutnih u borbi i hvalu od pretpostavljenih vojnih vlasti”. U tom trobroju lista objavljena je i “Beseda vojnicima 10 puka”, koju je “govorio Jovan Jevtić, sveštenik X puka na Kosovu 9. oktobra”. Obraćajući se vojnicima on ih nadahnjuje: “Ispunjavamo zavet naših predaka i radimo na ostvarenju. Poletimo smelo kao orlovi, jer je na našoj strani Bog i pravda njegova”. Koje taj ratoborni pastir Božji saznajemo detaljnije iz članka “Voj­ska je pošla u boj s blagoslovom crkve “, gde se daju ovi podaci: “Oko 100 svešlenika je ostavilo svoje domove i zajedno sa svojom pastvom otišlo u rat. Oni su svi raspoređeni po divizijama i pukovima, s njima se kreću i žive životom pravih vojnika. Jedan od naše u Hristu braće, sveštenik Jovan Jevtić, paroh kalanjevaćkl, dopao je i rana u ovom ratu, u ljutom okršaju sa ljumljanskim Amautima”.

U ljutom okršaju sa ljumljanskim Arnautima…  U svom članku “Po­kolj u Ljumi”Tucović navodi, užasnut, daje za dva sata ubijeno 500 žena, dece, staraca…

Članak nastavlja:

“No sem ovih imamo još sveštenika, koji su kao vođe dobrovoljaca (oni su ih sami skupljali) često pak kao i obični vojnici u četama drugih vođa, podigli visoko zastavu oslobođenja i jurnuli kao pravi lavovi u ljuti boj. Tako poima naše sveštenstvo svoju dužnost i tako je vrši. Tako je naša crkva vaspitala narod srpski i tako ga upućuje”. Je li neki od tih stotinu divizijskih i pukovskih sveštenika ustao protiv zločina prema albanskom stanovništvu, kao što je to uradio Tucović, rezervni oficir te iste vojske na tom istom bojištu? U cr­kvenoj štampi nema o tome ni traga. O četnicima ili komitama Tucović je pisao s najdubljim gnušanjem. O njima je objavljen u “Radničkim novinama” i članak, koji podnaslovom “Stara rana ” protest uje: “Da o ovome pišemo nagnalo nas je staro zlo, stara rana: komitluk. Celokupno javno mnjenje i mnogi komandanti regularne vojske osudili su ustanovu komitskih četa. Sa mnogim pokvarenim i zločinačkim tipovima koji su bežali ispod komande regularnih trupa da bi mogli slobodno žariti i paliti, komilske čete su nanele mnogo zla stanovništvu novih krajeva, agrdne sramote srpskome narodu. U te čete se uvukla masa najsumnjivijih tipova. Oni prisvajaju sebi vlast da seju smrt nemilice i nad nevinima. Pi­tanje ne samo o svojini, već o parčetu leba, nasušnoj potrebi neke sirote porodice za njih ne postoji”. Kakav je moral tih komita ili četnika najbolje ilustruju sledeći redovi navedenog članka, gde se govori o njihovom ponašanju i prema svom sopstvenom srpskom stanovništvu za vreme I svetskog rata: “I stara pesma iz prošlih ratova ponovila se i ovog rata. Beograd na primer, morao je da se brani od njihovog besa posle izlaska naše vojske iz varoši. Krajnje je vreme ne samo da se ukinu komitske čete, već je sramota i greh što su one i ovog rata postojale”. Međutim, “Vesnik Srpske Crkve” ima o komitama-četnicima sasvim drugo, vrlo pozitivno mišljenje. Članak “O narodnom proročanstvu “veliča pobedu kod Kumanova: “Je li moguće da se Je medu srpskim kćerima našlo amazonki, koje su se borile naporedo sa svojom braćom četnicima? Je li moguće da su naši studenti i doktori vojevali po Kosovu i Karadagu i po poljima Makedonije kao neustrašivi četnici?” Sveštenik Panta Dragojević, paroh barički, u svom članku “Sveštenstvo u službi Otadžbine” s ponosom ističe: “Objava rata za oslobođenje bila je oduševljeno prihvaćena, ali nama se čini da ni jedan red ljudi nije tako prihvatio oduševljeno svetu stvar oslobođenja, kao što su to uradili srpski sveštenici. Pohitali su sa krstom u ruci da se stave na čelo hrabre srpske vojske, da je svojim govorima što više oduševe. Mnogi od sveštenika upisivali su se u dobrovoljce i komite i sa krstom i oružjem u ruci ništiše divlje azijate. Novine su pune izveštaja o hrabrom držanju pojedinih sveštenika u ovom ratu”. U to isto vreme “Radničke novine” su u rubrici “Sa ratišta” objavile dopis pod naslovom “Neka žene pročitaju!” “Jedan radnik je pisao sa bojišta pismo svojoj ženi i deci pa između ostaloga i ovo im saopšlava: ‘Kat je muka i nevolja. Za nas je zlo i nesreća, ali što pate turske familije to je strašno! To je užasno! Beže jadne familije po 5. 6 i 10 dana, pa kad polovina izumre od studi, gladi i umora, naša ih vojska stigne i slane ih vraćati. Po pulevima pomrle žene. deca i ljudi, naročito jadne žene i deca. Žalosno je viđeti mnoge žene zajedno s decom u naručju kako su pomrle. Tri dana i tri noći je padala kiša. a ovi begunci su i dan i noć išli goli, bosi, gladni i umorni, pa gde je koga umor savladao – tu je mrtav ostao. A koji su ostali živi – oni zapomažu i plaču, tražeći hleba, ali im ne daju”. Da se podsetimo – Tucović odaje priznanje turskoj vojsci u Balkan­ skim ratovima, jer nije dirala neboračko stanovništvo… Hrišćanska srpska vojska je drugo radila… Njen borbeni “moral” podizali su i neki duhovni pastiri. Naprimer članak “Kosovo se sveti” vojuje: “Crkveni pastiri, srpsko sveštenstvo i treba i hoće da prednjači. A to se vidi i po mnogobrojnim odzivima njegovim, stupajući u redove ratne legije smrti. Na posao, pastiri, prednjačite svome osvetoljubivome stadu!”12/1Tako u listu “Večernje novosti” piše nepoznati sveštenik. A “sveštenik M. J. Put.” iz Beograda (tako se podpisao). u istim novinama oduševljeno poziva svoju pastvu: “Sveti rat za oslobođenje zarobljene naše braće oglašen je.

Sada se stvara nova i lepša istorija srpskoga plemena. Obnavlja se Dušanova carevina. Sveta je ovo borba. Pravedan je ovo ratTBog će nam pomoći. Bog je s nama. Smrt bezbožnim varvarima”. Kakvo su pogubno dejstvo imali takvi i slični pozivi pojedinih sveštenika najbolje pokazuje i nastavak pisma onog radnika o pat­ njama turskih izbeglica:

‘Tada ih dokopaju komite, koji su kao zverovi pogani, pa ih muče strašnim mukama. Jedan drži pušku i nož na njoj, drugi gume Turčina na nož, onaj ga nabode nožem i odbaci, a drugi ga opet na nož gura; tako ga po deset dvadeset puta bacaju noževima, dok ne umre. Grozota je gledati… Kakva su srca u ovih ljudi – ne znam”.

Redakcija lista “Radničke novine” dodaje na kraju članka: “A šta su te jadne žene krive, šta deca njihova, ti mali nevini krasni andelčići? Recite odgovorite – o vi, majke! Recite i sudite ratu, koji satire muževe, braću, dragane, sestre i decu!”

U štampi srpske pravoslavne crkve iz tog vremena takvi se slučajevini ne pominjuli zato u dvobroju januar-februar 1913. godine “Vesnik Srpske  Crkve” ponosno konstatuje: “Da napomenemo i ovo. Za zlo koje nam Turci činiše mi im vraćamo koliko se više može dobrim”.

nastavlja se : /Najplemenitiji pobedilac prema pobeđenima (str 62)/