NATO bombardovanje RTS-a: sumnje i dalje prisutne

Kada je 23. aprila 1999. godine oko 02:00 ujutro NATO pogodio zgradu RTS-a u centru Beograda, kao deo vazdušne kampanje Zapadne alijanse protiv režima Slobodana Miloševića, u njoj je radilo oko 120 ljudi.

U ovom napadu poginulo je 16 radnika RTS-a, dvoje je teško, a 17 lakše povređeno. Tela dve žrtve nikada nisu pronađena.

NATO je saopštio kako je sproveo ovu akciju jer je RTS bila deo propagandne mašinerije Miloševića, iako je ovaj argument oštro osporavan.

Okružni sud u Beogradu je 2002. godine osudio tadašnjeg direktora RTS-a Dragoslava Milanovića na 10 godina zatvora zbog „teškog dela protiv opšte sigurnosti“, jer nije naredio evakuaciju zaposlenih u drugi objekat koji je postojao, a što je mogao organizovati.

Milanović, jedina osoba koja je osuđena zbog pogibje radnika RTS-a, porekao je da je kriv i tužio je novinara TV B92 zbog tvrdnje da je „žrtvovao“ svoje zaposlene. „Presudom sam proglašen odgovornim, ali ja nisam svesno žrtvovao svoje radnike“, rekao je on. Međutim, sud je odbacio tužbu.

Ali osuđujuća presuda Milanoviću nije bila dovoljna porodicama žrtava da bi smatrale da je pravda zadovoljena. Još od bombardovanja RTS-a, oni pozivaju vlasti da sprovedu istragu i procesuiraju ljude, uglavnom iz Vojske Jugoslavije (VJ), koji su, kako smatraju, takođe odgovorni što nije sprovedena evakuacija zaposlenih.

Mediji u Srbiji su u januaru 2021. objavili da će vladina Radna grupa za bezbednost i zaštitu novinara, koja je osnovana prošle godine sa ciljem rešavanja napada na medijske radnike, ali čija je nezavisnost i delotvornost dovedena u pitanje, tražiti da NATO, Sjedinjene Američke Države, VJ i obaveštajne službe obezbede sav arhivski materijal koji imaju o napadu na RTS. Međutim, malo je verovatno da će se to dogoditi.

Zoran Janić, novinar koji je napisao knjigu o bombardovanju RTS-a, „Tišina u Aberdarevoj“, rekao je da treba postaviti još mnogo pitanja o tome koje informacije je VJ imala o napadu pre incidenta.

Porodice su više puta tražile od vlasti da obelodane kakva prethodna saznanja je imala vojska ali „nikada nisu dobile nikakve odgovore“, rekao je Janić, dodavši i da „niko u vojsci nikada nije pozvan na odgovornost“.

„Ta činjenica dovoljno govori o pravom karakteru našeg društva“, naglasio je on.

Šta je to naredba broj 37?

Bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović napušta sud u Beogradu, jun 2002. Foto: EPA/Saša Stanković.

Kako je utvrđeno presudom Milanoviću, Savezna vlada je 1994. godine, donela odluku o određivanju, kako je to formulisala, „velikih tehničkih sistema od interesa za odbranu zemlje“. RTS je bio jedan od njih.

Savezna vlada je 1995. godine donela odluku o tome koje mere treba sprovesti u slučaju rata ili vanrednog stanja. RTS je potom sastavio sopstveni plan pripravnosti za potencijalni rat sa spiskom od 50 naredbi o tome šta javni emiter treba da preduzme ukoliko dođe do neposredne ratne opasnosti.

U jednoj od njih, naredbi 37, se kaže da se poslovanje treba da izmesti u rezervne objekte na Košutnjaku, daleko od centra grada.

Ratno stanje u Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) je proglašeno 24. marta 1999. godine, kada je počelo NATO bombardovanje. Dva dana kasnije, Savezno ministarstvo odbrane poslalo je RTS-u naredbu da javni servis preduzme mere pripreme za mogući napad.

U naredbi je rečeno RTS-u da izvrši „stratešku i lokalnu predislokaciju“ nekih svojih proizvodnih pogona. Ali kako stoji u presudi Milanoviću: „Po navedenoj meri pripravnosti nije postupljeno“.

U svoju odbranu, Milanović je istražiteljima i sudu rekao da naredba 37 „nije podrazumevala potpunu dislokaciju ljudstva“.

U presudi se kaže da je Milanović izjavio da je verovao da je „bezbednije“ da se ostane u zgradi u centru Beograda.

„Zgrada RTS-a je bila okružena objektima, kao što su pošta, crkva, Dom pionira, pa je pretpostavljao da je i to razlog zbog koga je NATO neće gađati, a sve tim pre što je zgrada RTS-a predstavljala civilni cilj, a nikako legntimni vojni cilj”, navodi se u presudi.

Sud nije prihvatio nijedan od argumenata koje je izneo Milanović.

„Neka Klark puca“

Pripadnik VJ i spasilac tragaju za preživelima u podrumu RTS-a nakon napada u aprilu 1999. Foto: EPA/Matija Koković/STR/SS/SO/OW.

Tokom suđenja više puta je postavljano pitanje da li se unapred znalo da će zgrada RTS-a biti napadnuta.

Bilo je o tome nekih nagoveštaja od strane NATO-a dve sedmice pre bombardovanja javnog servisa. Na konferenciji za novinare 8. aprila 1999. vazduhoplovni pukovnik Dejvid Vilbi medijima je izjavio: „Srpski radio i televizija su instrumenti propagande i represije. Oni su godinama punili radio i TV talase sa mržnjom i lažima, a naročito sada“.

„Zbog toga oni predstavljaju legitimnu metu u ovoj kampanji“, upozorio je Vilbi.

Iste večeri, u glavnom Dnevniku RTS-a urednica spoljnopolitičke rubrike Tatjana Lenard pročitala je komentar javnog servisa.

„Neka (komandant NATO-a Vesli) Klark puca, mi ga čekamo“, rekla je Lenard.

„Obaveštavamo ga da smo u Takovskoj 10 … Ima nas nekoliko hiljada koji radimo na programu… U našim redakcijama, montažama, studijima, na predajnicima provodimo dane i noći. Ponavljam – i noći. Znamo da vi najviše volite da ubijate noću, iz daljine“.

NATO je uistinu napao noću otprilike dve nedelje kasnije, ali je pogodio deo zgrade RTS-a u Aberdarevoj ulici, a ne deo u Takovskoj ulici. Lenard je bila na službenom putu u Budimpešti kada se to dogodilo. U presudi Milanoviću navodi se njen citat u kojem ona kaže da nije unapred dobila nikakve informacije da će zgrada biti napadnuta.

„Suština tog komentara bila je u navodima da se u Televiziji radi i noću, da se pružaju usluge i stranim novinarima, te da ako NATO bombarduje Televiziju neće imati izgovora da nije znao da u toku noći ima zaposlepih u zgradi”, stoji u presudi.

Kao što je sugerisao komentar koji je Lenard pročitala, u tom periodu zgradu RTS-a redovno su koristile i evropske i američke televizijske ekipe koje su izveštavale iz Beograda. Neki od njih su u međuvremenu rekli da su ih njihove redakcije upozorile da će zgrada biti napadnuta, pa su prestali da je koriste.

Novinar BBC-ja Džon Simpson stigao je u Beograd dve sedmice pre početka NATO bombardovanja 1999. godine, te izveštavao tokom vazdušne kampanje. Nije radio iz zgrade RTS-a, ali je u e-mailu koji je poslao BIRN-u istakao da je „povremeno odlazio u tamošnje studije da preko satelita snima intervjue sa BBC-jem u Londonu“ i da je u zgradi RTS-a bio „nekoliko sati pre nego što je ona bombardovana“.

Simpson se priseća da mu je te večeri kada je bilo bombardovanje dopisnik CNN-a, koji je bio u istom hotelu kao i on, rekao da je komanda američkih snaga upozorila sedište CNN-a da će te večeri biti izvršen napad na RTS.

„Kao rezultat toga, držao sam se podalje od zgrade RTS-a“, piše u svom e-mailu Simpson.

„Komanda američkih snaga nije upozorila BBC, a da mi dopisnik CNN-a nije rekao, te večeri bih otišao u RTS“, dodaje on.

Simpson dalje objašnjava da na RTS-u nije poznavao nikoga koga bi mogao upozoriti na napad. Dodao je da mu je kasnije rečeno da su se „svi ljudi na visokim položajima u RTS-u tog popodneva i večeri držali podalje od zgrade, a da je onima na nižim položajima naređeno da ostanu“.

„Među ljudima koji su te noći ubijeni i ranjeni bila je i šminkerka koja bi se pobrinula za mene pre svakog emitovanja“, naglašava on.

„Pretpostavka zapadnih novinara u Beogradu, posle toga, bila je da je Miloševićeva vlada želela da bude žrtava u zgradi RTS-a, kako bi se širom sveta stvorilo neprijateljstvo prema NATO kampanji bombardovanja“, zaključuje on.

Milošević je svrgnut sa vlasti u nemirima sledeće godine i izručen je kako bi mu bilo suđeno za ratne zločine u Hagu, gde je preminuo 2006. godine.

RTS se 2011. godine izvinio zbog programa emitovanog tokom Miloševićeve vladavine, rekavši da je bio „grubo zloupotrebljavan“ od strane vlasti koje su ovu kuću koristile za emitovanje propagande i govora mržnje.

Od Ministarstva odbrane zatraženo da objavi dosijea

Zgrada RTS-a u Beogradu na kojoj su vidljiva oštećenja od bombardovanja, mart 2021. Foto: BIRN.

Niko u Srbiji, osim direktora RTS-a Milanovića, nije odgovarao za smrt 16 zaposlenih ove TV kuće.

Tokom suđenja Milanoviću 2001. godine, sud je zatražio od Ministarstva odbrane da oslobodi čuvanja vojne tajne nekoliko vojnih lica, kako bi mogli da svedoče na suđenju.

Jedan od ljudi u Ministarstvu odbrane koji se bavio zahtevom suda je bio potpukovnik Lakić Đorović, koji je radio u Pravnoj upravi Ministarstva odbrane.

Đorović od tada tvrdi da je, radeći na slučaju Milanović u ministarstvu, video dokumentaciju o presretnutoj komunikaciji između pilota NATO-a koji je leteo prema zgradi RTS-a i njegove baze. Ta dokumentacija, prema Đorovićevim rečima, pokazuje da je pilot govorio o napadu na zgradu i da je VJ znala šta će se dogoditi.

„To imate (informaciju o presretnutom razgovoru) u tri službene beleške … sve tri su uradili oficiri najveći po dužnosti u organima bezbednosti Ministarstva odbrane i Generalštaba“, istakao je Đorović za BIRN.

Porodice žrtava zatražile su od Ministarstva odbrane da objavi ceo dosije o bombardovanju RTS-a.

Međutim, novinar Zoran Janić naveo je da je Ministarstvo odbrane samo „objavilo fotokopije tri dokumenta koje je dobilo od porodica, tvrdeći da je to čitav sadržaj dosijea, iako se ‘iz aviona’ videlo da to nije istina”.

Tadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac je 2017. izjavio da tvrdnje o dokumentima koji opisuju presretnute komunikacije nisu tačne.

BIRN je Ministarstvu odbrane uputio pitanje o njihovom dosijeu o bombardovanju RTS-a, ali su nam iz ove institucije odgovorili da je dosije koji su imali sadržo samo zahtev suda iz 2001, te da su ga 2006. godine uništili jer nisu bili dužni da ga dalje čuvaju.

Porodice poginulih su 2009. zatražile od Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal da ponovo otvori slučaj, a slični zahtev su uputile i Republičkom javnom tužilaštvu 2012. godine.

Specijalno tužilaštvo prosledilo je slučaj Višem tužilaštvu u Beogradu, odakle su odbili da nam pruže više informacija o istrazi oko bombardovanja RTS-a, navodeći  da su detalji slučaja već „opštepoznati“ jer su ih objavili razni mediji.

Slučaj pogibije radnika RTS-a se našao i pred Komisijom za istrage ubistava novinara – zločine koji su se uglavnom desili u vreme vladavine Miloševićevog režima.

Miroslav Bojčić, novinar i predstavnik porodica žrtava, bio je u komisiji oko dve godine ali je, kako je rekao, postignut mali napredak.

„Jednom je saslušan samo jedan svedok“, kazao je Bojčić, dodajući da se radilo o oficiru Državne bezbednosti: „Svedočio je prilično oprezno … On je jedini saslušani svedok, (nije bilo) ništa drugo“.

Međutim presednik Komisije, novinar Veran Matić, naglasio je da je „desetine svedoka“ razgovaralo sa Komisijom o „raznim aspektima bombardovanja RTS-a“, te istakao da je komisija Ministarstvu odbrane i Vojnobezbednosnoj agenciji poslala pitanja u vezi sa slučajem, ali da „nije zadovoljan“ njihovim odgovorima.

„Mislim da tu ima više prostora za istraživanje i o tome bi trebalo Vlada Srbije da ima intenzivniji angažman“, rekao je Matić.

Dodao je kako je smatrao da je bombardovanje RTS-a „zločin koji su izvršili pripadnici NATO snaga“, ali da postoje „opravdane sumnje“ da su srpska vlada i Ministarstvo odbrane takođe odgovorni što zaposleni RTS-a nisu bili evakuisani.

„Presuda direktoru Milanoviću ni približno ne pokriva ovu tematiku“, naglasio je Matić.

BIRN