Ljubica Štefan: Srbija i Albanci, Pogled politike Srbije prema Albancima od 1878, do 1989 godine (VII deo)

Proždrljivi san srpske buržoazije
U svim svojim radovima Tucovič je dosledno objektivan, lišen svakog nacionalističkog mila, i zato bespoštedan i neumoljiv u kritici politike srpske vlade i srpske “soldateske” kako on naziva vojsku svoje zemlje u to vreme. U članku “Karl Pauli: Ratne grozote” on kaže: “Bestijalnost, pak. Srba prema Arnautima bila je pojačana iz­ gledima da će proždrljivi san srpske buržoazije o osvajanju polovin prave Arbanije biti ostvaren, – a ko srne primiti toliko tuđi, i to žilav i otporan elemenat? Militaristički i vlasnički gospodari sitacije bili su zaključili, da je po svaku cenu potrebno bar zbrisali onaj ar- nautski pojas koji od Karadaga do Novopazarskog Sandžaka opa suje srpsku granicu i koji je postao naročito masivan od isterivanja tog naroda iz Srbije posle oslobođenja novih okruga, opet glupošću vlade. Od ondašnje gluposti poželi smo bogatu žetvu; ali kako ona nije mogla našu buržoaziju ničemu naučili, mi smo učinili još jedan zločin, čije plodove smo već počeli osećati a imaćeino kad osećali još više”.
Njegovo poštenje i nepristrasnost odaju priznanje čak i turskoj vojsci za njeno ponašanje u tom balkanskom ratu: “… Turci ovog rata nisu imali prema hrišćanskom stanovništvu istrebljivačke lozinke Oni su imali posla samo sa neprijateljskom vojskom i njihova niska zločina smanjuje se utoliko što nisu dirali neboraćko stanovništvoNa osnovu sopstvenog posmatranja došao sam do zaključka da je u ovom ratu kulturniji bio nekulturniji”. U članku “Režim u novim krajevima” on dalje govori o pogubnoj politici tadašnje srpske vlade, navodeći da ima “listova, i ljudi koji su Arbanase oglasili za divlje i izlišne stanovnike Balkanskog polu- ostrva i koji srpskom narodu nameću dužnost da ih uklone sa ovog sveta. Buržoazija zna samo za jedan sistem, nasilje – za jednog pulovodu. svoj interes… Radi održavanja ‘reda i mira’ mobiliše se ne samo vojska nego i parlamenat i sve reakcionarne snage i izmišljaju fantastični razlozi za pravdanje nasilja, bez kojeg ne biva pljačke ni brzog bogaćenja. Tu buržoazija postaje ortak sa militarizmom, ko­jega slavlja u svoju službu. U novim oblastima buržoazija hoćeneograničenu pljačku pod firmom izuzetnog stanja… Buržoazija je kadija, koji drukčije sudi za svoju, a drukčije za Erinu kravu. Ona veli: ‘Drugo su Arbanasi, a drugo Srbi’ i dok se buni protiv nasilja u Bosni, ona pali i ubija po Arbaniji Svojim postupanjem prema Arbanasima ona podiže nasilje zavo­ jevača na princip morala i prava…”
“Srbija je u balkanskim ratovima udvojila ne samo teritoriju nego i broj spoljašnjih neprijatelja…”
U članku “Rad sa Arbanasima” govori o tome zašto je srpska soci­ jaldemokrata bila protiv tog rata: “Mi smo bili protivu ratničkog nastupanja na Arbanase iz dva razloga: prvo, to je zavojevački ratni pohod protivu kojega se mora buniti svaka zdrava svest: drugo, na­ pad na Arnaute stvara nam jednu nesreću, kopa jaz između dva naroda, koji su čak u izvesnim krajevima i izmešani vrlo jako, izaziva neprijateljstvo koje će nas vrlo skupo koštati. A svega tog nije ni trebalo ni moralo biti, daje bilo iole pameti i da… vlada nij u svojim postupcima bila zaslepljena osvajačkom žeđu i agresivni apetitom naše buržoazije, koja, lišena svakih nacionalnih obziratraži samo što više teritorija, što više pijaca…”75Dalje on konstatuje sa velikim žaljenjem: “A te će nas borbe daleko
odvesti i stvoriti nepremostiv ambis između dva naroda koji smogli bratski živeti, naslanjati se jedan na drugoga i zajednički branili od zajedničke opasnosti ”.
Pokušaj ubistva s predumišljaje nad jednom nacijo I za sam početak neprijateljstava između Srba i Albanaca on otvoreno krivi Srbiju. U istom članku on kaže: “U osvajačkom po­ hodu nije se, u prvi mah, naišlo na organizovan otpor Arbanasa. Osim nešto otpora što su ga na ulasku u Kosovo dali oni koji su do­ bro zapamtili postupanje srpskih upravljača još 1878. god. – jer s to, mahom, iseljenici iz onih krajeva koje je tada Srbija zauzela – Arbanasi su se svuda ispred srpske vojske povlačili”. Dalje u istom članku on piše: “Neka nam se ne priča: kako je t došlo zbog toga što su Arbanasi dali otpor na Merdarima! Još pre t bitke su komite puštene da izvrše napad na Arbanase i da im dad znak: kako se prema njima postupa kao prema neprijateljima a n kao saveznicima.
…Na taj način (je) presečen svaki sporazum s Arbanasima… i prema njima preduzet jedan bezobziran zavojevački pohod…”7 Na taj događaj i na tu temu Tucović se vraća i u pismu “Krvna os­ veta soldateske”, gde se seća: “Još i sada posle tolikih krvavih pri­ zora… stoji mi u živoj uspomeni prvi izveštaj o sukobu srpske vojsk s Arnautima. Taj je sukob izbio pre objave rata”.7 (Misli na rat sa Turskom.)
U članku “KarI Pauli: Ratne grozote” on ponavlja istu tvrdnju “…od prvog sukoba na granici… nižu se pred očima grozne slike koje udaraju krvav pečat na čelo buržoaske civilizacije. Na Merdarim naprimer. sukob između Amauta i srpske vojske izbio je pre objav rata. Sa srpske strane Amauti su domamljeni na domak artiljerij ske vatre. ‘Odmah potom, – pisao Je jedan očevidac. – naši karteči počinili su najstrašniju pustoš medu njima. Albanci su padaligomilama. Krici besa i bola… A kada je artiljerijska vatra obustavlj ena. bojište beše prekriveno ne leševima. več rastrgnutim udo­vima…’  ‘li članku “Nikad kraja”, koji je pisan 30. marta 1914. godine on kaže: “Izvor pobunama nije medu Arbanasima nego medu našim vlasnicima Buržoaska i militaristička Srbija”, nastavlja on. “učinila je jedn fatalnu istorijsku grešku. Ona je mislila da če izači na Jadranskmore ako zgazi Arbanase, mesto što bi ih privukla u svoj zagrljaj. ismo izvršili pokušaj ubistva s predumišljajem nad čitavom jednom nacijom. Na tom zločinačkom delu uhvaćeni smo i sprečeni. Sad imamo da ispaštamo kaznu. Ona je strašna: to je nepoverenje, pa čak i mržnja čitavog jednog naroda koji nam je tu, za leđima,štaviše, čiji je jedan deo i na našoj teritoriji, i koga moramo uzimati u obzir pri svakoj političkoj kombinaciji.” U tom članku on se posebno osvrće na položaj onih Albanaca koj živ na teritoriji, koja je ušla u sastav Kraljevine Srbije, uglavnom na Kosovu: “Drugi je zločin varvarsko postupanje prema onim de lovima arbanske nacije koji su sastavni deo naše države. Izuzetnirežim koji vlada u Novoj Srbiji nesnosan je čak za naše saplemenik i svaki se dan otuda čuju žalbe protiv vlasničkih nasrtaja i nasilja. Kakav li tek taj režim mora bili prema Arbanasima? Oni. doduše, ne protestuju u novinama, oni ne pišu dopise protiv naših vlasti, jer te dopise ne bi mogli poslati u Beograd i jer im te dopise niko u Beogradu ne bi štampao. Ali u naknadu za to. čim popusti zima i prolepša vreme, oni se skupe u hiljadama i plotunima iz pušaka podižu kolektivno svoj protest protiv srpskog režima samovolje i nasilja koji tamo vlada. Njihove su peticije krvave, jer je krvav i ceo režim koji tamo vlada”.82 Beskompromisni borac za istinu i pravdu, on na osnovu činjenica neprlstrasno – ni po babu ni po stričevima – presuđuje u pismu “Krvna osveta soldateske”, pišući o krivcu za izbijanje neprijatelj­ stava između Srba i Albanaca, tačnije o bici kod Merdara: “I na svaki znak gnušanja i protesta dobijao sam od oficira, kojima skoro izreda zavlada razbojnička psihologija komitskih bandi, jedan isti odgovor: da tako i treba izdajnicima! Mi ne znamo kakav su dogovo imali naši i preko koga su ga imali. Ali, ma kakav taj dogovor bio, on nije mogao sadržavati zamenu starog ropstva ropstvom novim gospodarima, koji su od samog početka ratnih operacija pokazali da ne štede nijednu slamku krova nad glavom i nijedan plamičak ži­vota kod nevinašca od nekoliko meseci. I ako je neko izdajnik do­govora, taj nesumnjivo nisu Amauti već srpska vlada i vojska kao njen organ”. Razobličavajući “nacionalnu” politiku Srbije i “oslobodilačku” poli­tiku srpske buržoazije on u knjizi “Srbija iArbanija” tvrdi: “Jer ako su brige austrijskih vlasnika o pravu svih balkanskih na­ rodnosti na nacionalno samoopredeljenje grozno šegačenje sa narodnosnim načelom, to su pretenzije Srbije na zavojevanje Arbanije grubo gaženje, bacanje pod noge toga načela. Proklamujući tu politiku, srpska buržoazija je sad prvi put sa lica srpskog naroda skinula veo jedne potištene nacije koja se bori za svoje oslobođenje. I kod naše buržoazije su iščezle uspomene na nekadašnje mladalačke ideale o slobodi, jednakosti i bratstvu, a zajedno sa njima nestalo je i sposobnosti da ceni težnje naroda za slobodom”

Nepoverenje i mržnja ćele jedne nacije Dimitrije Tucović se ne ograničava samo na iznošenje činjenica i ukazivanje krivca za neprijateljske odnose medu Srbima i Al­ bancima u njegovo vreme. On gleda i u budućnost i razmišlja o putevima zbližavanja dva susedna naroda. U članku “Strategijske tačke u Arbaniji” on upozorava: “Ne srne se zaboraviti da granicu prema Arbanasima ne treba da čuvaju naši pukovi… nego bolja i kulturnija politika prema Arbanasima”: U članku “Nikad kraja” on ovako rezonuje i upozorava: “Ona prva, istorijska greška naših vlasnika, onaj atentat na život i samostal­ nost ćele Arbanije koji nam je doneo samo jedan rezultat: nepo­ verenje i mržnju ćele jedne nacije od koje dobrim delom zavisimo – ta prva greška teško se i sporo može popravili”.86 I u nastavku, go­voreći o “postupanju prema onim delovima arbanske nacije koji susastavni deo naše države”, on apeluje: “Ali bar ovo drugo zlo treba lečiti: ono je u našoj vlasti. Režim u novim krajevima, a specijalno odnos prema tuđinskim nacijama, pa. dakle, i prema Arbanasima, treba postaviti na jednu demokratsku, kulturnu i čovečansku pod­logu tolerancije, zajedničkog života i rada. Tu je lek od pobune, a ne u krvavim jezovitim represalijama koje se odigravaju tamo dole na Kosovu dok mi ovo pišemo”.

Pogledati istini u očiJanuara 1914. on završava svoj rad “Srbija i Arbanija” pozivom: “Potrebno je bar sada pogledati istini u oči i. nasuprot predrasu­ dama, priznati da je borba koju danas arbanasko pleme vodi prirodna, neizbežna islorijska borba za jedan drukčiji politički život nego što ga je imalo pod Turcima i drukčiji nego što mu ga nameću njegovi svirepi susedi Srbija, Grčka i Crna Gora. Slobodan srpski narod treba tu borbu da ceni i poštuje koliko radi slobode Ar­banasa, toliko i svoje, i da svakoj vladi odreče sva sredstva za zavo­jevačku politiku.” I na kraju, kao jedan od vođa svoje partije, on ukazuje na neopho­dan pravac njene politike po tom pitanju: “Kao predstavnik prole­tarijata koji nikada nije bio izmećar zavojevačke politike vladajučih klasa, socijalna demokratija je dužna pratili korak u korak islrebljivačku politiku vlasnika prema Arbanasima, žigosati je kao varvarslvo koje se pod lažnim izgovorom Više kulture’ vrši, kao klasnu politiku buržoazije koja se najštelnije odaziva po klasne interese proletarijata, kao antinarodnu zavojevačku politiku koja dovodi u opasnost mir i slobodu zemlje i silno pogoršava položaj narodnih masa”. Svoju knjigu završava svojom vizijom budućnosti: “Protiv te politike socijalna demokratija ističe svoju lozinku: politička i ekonomska za­ jednica svih naroda na Balkanu, ne izuzimajući ni Arbanase, na osnovici pune demokralije i pune jednakosti”

Političar-čovek-mislilac-idealista

Megalomansku težnju srpske krune i vlade da se dokopa izlaska na Jadransko more on je najoštrije kritikovao u svojim spisima, koji se dotiču tog problema, raskrinkavajući stravične zločine srpske “sol­dateske” prema Albancima 1optužujući vlasti istovremeno za zloči­nački odnos i prema sopstvenom narodu zbog strašne ekonomske eksploatacije i ogromnih žrtava koje su pale ne za slobodu svoje zemlje, nego za kolonizatorsko osvajanje lude. Duboko je kao čovek patio zbog još jednog rezultata te politike – ’uniženog ugleda srpskog naroda”.91 Ali isto tako i zbog moralne izopačenosti jednog dela naroda do koje je doveo “kolonijalni” rat
srpske buržoazije. Sudbina ga nije poštedela ni poslednjih strašnih dokaza o pogub nosti takve politike i prema sopstvenom narodu. U svom ratnom dnevniku on piše 12. novembra 1914. godine, opisujući povlačenje
pred austrijskom vojskom prema Valjevu: “Sinoć smo krenuli iz Bošnjaka. Kroz mase vojnika prenose se mu njevitom brzinom tačne i netačne. ali uvek samo nepovoljne vesti. … Može se onda misliti kako naglo pada moral u trupa i kako se i ove naše trupe, koje su i prema Austrijancima imale samo uspeha, srozavaju nekom nevidljivom silom na stepen tučenih razbijenih trupa.
… Najteže Je u noći bilo gledati grdne povorke i zbegove naroda što beži. Vojska prolazi mimo njih. i oni čekaju u noći na drumu i kraj drumova, po šumarcima i gudurama, jauču i pate se. Mrtva deca leže pokraj puta: napuštena i bačena od matera koje ne znaju šta će s njima, ona su skapala od studi i uginula u blatu. Druga lutaju po narodu i cvile za izgubljenom majkom.
… Nama naročito pada u oči da je svakolika vlast ostavila ovaj narod svojoj sudbini u najtežim trenucima… A pljačka opustošava sve. Kao besan, vojnik juri da razori i opljačka sve što se razoriti i opljačkati moglo. Ratne strasti su postale nesavladljive: one besne.
Nikoga nema da ih obuzda. Ja držim da će tragovi nasilja prema našem stanovništvu ispunili gnušanjem mnogog austrijskog voj­ nika. I to ide redom”. Četiri dana pre pogibije Dimitrije Tucović, rezervni oficir srpske voj­ske koja odstupa, ali i socijaldemokrata do zadnjeg daha, kome je istina i pravda važnija od svega, ostavio je u svom dnevniku još jedno tužno svedočanslvo o nasilju nekih srpskih trupa prema sop stvenom narodu, koga, povlačeći se, ostavljaju neprijateljskim tru­pama: “Na jučerašnjem maršu pokazalo se u punoj svetlosti besniloratnih strasti. Vojnici su izgubili svaki čovečanski osećaj i kao besni psi jure rojem pored druma od kuće do kuće, tražeći šta će
opljačkati. Deca i žene uzaman zapomažu da spasu što imaju, dok ih naperena puška u grudi ne ućulka. Gledao sam kako jedan voj­ nik svlači s dece na kolima koja beže ponjavu i preli majci da če je ubiti ako bude zapomagala. Jedan trese košnicu, drugi prosipa rakiju, treči vadi hleb iz vatre. Nastao je takav haos kao da ova
zemlja ne postoji i kao da niko nikoga ne pripoznaje. Tu pljačku ne vrše samo pri maršu. Gde se god zadržimo na predstraži, vojnici se razlete po selu, skidaju vrata sa zgrada, krov s kuče, prozore, lupaju sudove, iznose stvari, stolice, nameštaj. Lepa devojačka sprema trune danas po rovovima. I ako se ko usudi da im što reče, oni su gotovi da mu popriprete puškom ili se prave prinuđeni da tako rade, kao daje ta sirotinja kriva što se oni pate. Ovaj puk pljačku vrši s osobitim apetitom. On je stran ovom naro­ du: on se u ovom kraju uistinu oseća kao u tuđoj zemlji. No, ne pljačkaju samo pojedinci, već ćele komande. Gde god se dođe, seče se blagorodno drveće, kupi seno, kukuruz i slama, nose ograde, satiru zabrani, a nema komisije da štetu proceni niti se tom svetu daje kvita”.

PoslednJI redovi njegovog ratnog dnevnika – poslednji redovi u nje­ govom životu – napisani su na položaju Vrapčje Brdo 19. novembra 1914. godine. Poginuo je sutradan u zoru. 20. novembra. Taj njegov ratni dnevnik, koji je nosio u levom gornjem džepu oficirske bluze, probijen je puščanim zrnom…

Njegov partijski drug Dušan Popović pisao je o tom njegovom rat­nom dnevniku: “Često puta te su zabeleške pisane u toku same borbe, pod kišom kuršuma i šrapnela, na kolenu, u rovu ili iza kakve bukve. To je jedno more od podataka, refleksija, impresija, začetih ili razrađenih ideja. To je. mogu unapred reći, najbolja hronika turskoga i bugarskoga rala. koju su pisali jedan veliki um i jedno veliko srce u isti mah: čovek koji je pratio svaki dan ovaj grandiozni pokret masa a koji je. međutim, i sam bio deo toga pokreta: istoričar, a jednovremeno i učesnik u istorijskim doga­ đajima. I ko hoće da pozna Tucovića u celini: i kao političara i kao bčoveka, i kao mislioca i kao plemenitog i nežnog idealistu, taj treba da čita i te njegove ratne zabeleške. koje je on sve do poslednjega dana. sve do svoje pogibije, vodio i u ovome austrijskom ratu”. Sudbina Tucovićevog ratnog dnevnika je tragična…
“Prva sveska Je nestala u stvarima Dimitrijevim, koje su u pukovskoj komori pokradene. Druga sveska je mekani notes od 50 listova, koji mu je stajao u levom džepu prema srcu. Notes je probijen puščanim zrnom”.
“Na osnovu postojećih islorijskih izvora može se zaključili da je Dimitrije Tucović tokom prvih meseci prvog svetskog rata, sve do svoje pogibije, pedantno vodio ratni dnevnik, na isti način kao i za vreme balkanskih ratova. Pošto je prva sveska ovog značajnog dela nestala odmah posle Tucovićeve smrti, sačuvana je samo druga sveska, koja, na žalost, danas nije dostupna javnosti, a postoji oz­biljna pretpostavka daje propala tokom drugog svetskog rata.” “Drug Tucović je vodio dnevnik od prvog dana svog stupanja u voj­sku. Njegov dnevnik iz sadašnjeg rala se, međutim, izgubio, ostalesu samo fragmentarne zabeleške o poslednjim danima ijedna usa­mljena beležnica u unutrašnjem džepu, koju je takode oštetio metak… Interesantno je i to da se potpukovnik (Vladimir) Tucović, stariji brat druga Tucovića. pobunio zbog nestanka dragocenog dnevnika i kao vojnik koji politizira – smatrao da beleške pripadaju Srpskoj socijaldemokratskoj partiji. Optužio je komandanta Tu­ covićevog puka. jednog srpskog pukovnika, da je namerno uništio bdnevnik njegovog mlađeg brata i zbog loga je izazvao na dvoboj dotičnog komandanta puka. Skoro je došlo do dvoboja medu njima, ali su spor u međuvremenu izgladili”.

Dimitrijeve stvari “u pukovskoj komori pokradene”… Komandant Tucovićevog puka optužen “da je namemo uništio dnevnik”… “Soldateska”, čija je nedela Tucović toliko puta žigosao u svojim de- lima, dokazala je sama u momentu njegove smrti da je on u pot­punosti bio u pravu kad joj je dao to ime!

Beskompromisni borac protiv svih ratova morao je poslednje tri go­dine svog mladog života da velikim delom žrtvuje onom protiv čega se celog veka borio. U sva tri rata – prvom i drugom balkanskom,pivom svetskom – bio je odmah mobilisan u prvom pozivu kao re­zervista.
Njegove socijaldemokratske “Radničke novine” iznele su svoje miš­ ljenje o sarajevskom atentatu, i opasnosti od rata, u članku “Rezultati šovinističke politike “. gde stoji i ovo: “Eto u kakav ambis nas je gurnulo bezumlje neodgovornih šovinista u mundiru i civilu, ako je istina ono što austrijska vlada tvrdi: ako je istina da su oni ovde u Beogradu skovali atentat na Franca Ferdinanda! Nisu ta gospoda iz takozvane Narodne Odbrane i oko Narodne
Odbrane, iz Crne Ruke i oko Ruke izvršili samo atentat na Franca Ferdinanda: izvršili su oni jedan mnogo crnji i strašniji atentat, atentat na srpski narod, koji sad ima da ispašta za njihovo bez­ umlje!  Za atentate koje oni, bez ičijega pitanja i bez ičijega odobrenja, vrše treba sada da bude osuđeno na smrt trista hiljada građana Srbije i njihove nejači!” Svoje lično mišljenje izneo je uoči samog rata na sednici Uprave  Srpske socijaldemokratske partije 25. jula 1914: “…treba i zbo­rovima istači naše protivratno gledište i zahtev za održanje mira po svaku cenu”. Poslednje pismo ocu Jevremu sa fronta završava rečima: “Što se mene tiče… neću ni sada. kao što nisam nikada, ni pomišljati da se
sklanjam od sudbine koja prati ceo narod. Pa se opet nadam da će dobro biti. Samo neka majka pomaže sirotinju…”

“Tucović je bio jedan od onih koji su predstavljali progres i učvr­šćivali ga u jednom narodu, ulažući u to i sami veliki deo. Velika inteligencija, toplo srce. duboko i naučno uverenje, snažnanenergija, gvozdena volja, život radljiv, radljiv… Eto Dimitrije Tucovića”.

Pred zločinom nema moguće neutralnosti
Metak je odneo neki mladi život, ugasio veliki um i veliko srce bor­benog i poštenog sina Srbije, kojoj je on bio tako potreban…I nije saznao Dimitrije Tucović da je austro-ugarska vojska, a zatimi bugarska, izvršila stravične zločine prema stanovništvu Mačve i drugih krajeva Srbije. Nije saznao da je njegov partijski drug i saborac. Dušan Popović, u svojoj brošuri obelodanio te zločine, upučujuči “Apel civilizovanim narodima”. Učinio je to s punim
pravom i čistesavesti.
Ali Tucović nije saznao da su onaj isti Pašić, onaj isti kralj i ona ista vrhovna komanda one iste srpske vojske, koja je sve do tada to isto činila prema albanskom stanovništvu, na teritoriji koju je okupirala, sada alarmirala ćelu svetsku javnost i pozvala u pomoć dr. Arćibalda Raj sa, Švajcarca, antimilitaristu, čuvenog kriminologa, da
objavi istinu o tim ratnim zločinima u Srbiji. Taj divan čovek, dostojan najvećeg poštovanja je to uradio do kraj­
njih granica svojih mogućnosti. U Parizu na Sorboni on je 1916. go­dine održao konferenciju na temu “O ponašanju austro ugarskih trupa u Srbiji u kojoj su upali”, kako stoji u knjizi “Spomenica dr. Rajsu”,102 čije je novo izdanje nedavno izašlo u Beogradu. Ta knjiga kaže: “Prve reći su mu bile: ‘Pred zločinom nema moguće neu­
tralnosti’ ”, Kako bi se s njim složio Dimitrije Tucović! U toj  “Spomenici” stoji i sledeće: “Avgusta 1914. na zahtev srpske vlade (Rajs) dolazi u zaraćenu Srbiju. Tu dobija zadatak da jednom opsežnom anketom, u svojstvu jedne neutralne ličnosti, prvenstveno objektivno, utvrdi zverstva. učinjena od austro-ugarskih trupa. An­
ketu Je vršio na frontovima Mačve i Dunava u 1914. i 1915. Po primirju poslat u Pariz na konferenciju Mira. Pozvat od srpske vlade da učvrsti listu krivaca ratnih. Napravio je listu ratnih krivaca”. Slike, na kojima su prikazani zločini austrijske, kao i bugarske voj­ske zaista izazivaju u čoveku užas. Ali o zločinima srpske “sol­dateske” prema Albancima nema fotografija, ona nije snimala svoja nedela, niti je iko drugi to mogao. Albansko stanovništvo nije bilo u mogućnosti da pozove kao svedoka dr. Arćibalda Rajsa i on. najverovatnije, nikad nije saznao i za tu istinu. Jedina svedočanstva, kod nas. su dela Dimilrija Tucovića. kao i članci njegovih partijskih drugova Dušana Popovića i Kosle Novakovića. socijaldemokratske štampe “Radničkih novina” i časopisa “Borba”. 1pamćenje, svakako
s kolena na koleno albanskog stanovništva… Nije saznao Tucović da je vojska njegove zemlje bila izložena na­
padima od strane nekih Albanaca, kad se 1915. povlačila kroz Al­baniju. Jer. na celoj njoj ležala je ljaga zločina, koje su koliko još juče vršili prema tom stanovništvu oni izrodi srpskog naroda, koje je nazvao “palikuće, kojima Je u oba rata klanje ljudi bez odbrane bilo glavno zanimanje”. Ne zna on da je do danas ostao glas vapijućeg u pustinji njegov zahtev, upućen još 22. oktobra 1913. vladi, da se “za vinovnicima ovih zločina učini potera”, jer bi to bila. iako slaba, “ipak satisfakcija uvredcnom osećanju svakog kulturnog čoveka i jedan akt koji ona duguje uniženom ugledu srpskog naroda”.105 Neke od tih zločinaca on je imenovao: kapetan Jurišić i potpukovnik Milićević (“Pokolj u Ljumi”)106; učinili su to i njegovi drugovi. Dušan Popović u članku “Opet fijasko”107108navodi ime zločinca pukovnika Damnjana Popovića; Košta Novaković u seriji članaka “Četiri meseca u Albaniji”10« navodi
kapetana Petrovića, komandanta posade u Kroji. Imena ostalih niko do danas nije pokušao da otkrije. I javno, bar žigoše. A neka dokumenta ipak. valjda, postoje u arhivima. I sećanja ljudi, Srba i Albanaca. Koliko je tih zločinaca preživelo i prvi i drugi svetski rat? Ima li i danas još živih? Koliko njih je uživalo sve privilegije i počasti koje se ukazuju “soluncima”? I tako bacalo zločinačku senku i na poštene i nevine ljude, dostojne svakog poštovanja. “Dug uniženom ugledu srpskog naroda”, o kome je govorio Tucović, još čeka da se izvrši… Na beogradskoj Slaviji – zvanično trgu Dimitrija Tucovića – stoji nje­gova bista. Jedna ulica i jedna fabrika u Beogradu nose takođe nje­
govo ime. Šta bi on danas rekao da vidi i čuje kako po njegovoj Srbiji – za čiju se nacionalnu i socijalnu slobodu, ekonomski prosperitet, kulturni razvoj borio celog svog života – neki povampireni duhovi “palikuća” i “koljača”, kako ih je on u svoje vreme žigosao. viču: “Smrt Al­bancima”, “Dajte nam oružje”, “Ubićemo zaklaćemo ko sa namaneće”, “Ne damo te, zemljo Obilića, ne damo te bez krvoprolića”… Hoće li jednog dana početi da urlaju: “Dimitrije Tucović – izdajicasrpskog naroda”, “Spalite knjige Dimitrija Tucovića”, “Izbrišite nje­ govo ime iz naziva trga”?…Štampana su njegova sabrana dela u deset tomova. Koliko su ona poznata današnjim generacijama? Iz centra svog trga gleda Dimitrije Tucović u knjižaru preko putakoja nosinjegovo ime. Ali, ako želite da kupite neko njegovo delo,nećete uspeti. Ni u jednoj knjižari u njegovom Beogradu nema nijednog njegovog retka. Već godinama… Dokle?…I zašto?…I grob je njegov nedostupan narodu.Godine 1949., povodom trideselpetogodišnjice pogibije, posmrtniostaci Dimitrija Tucovića preneti su u Beograd i sahranjeni tu, naSlaviji. ispod Biste. Uz svečane govore…Ali. ako želite da tom velikom sinu Srbije položile cvet na grob,nećete moći. Vlast to ne da. Pristup je zabranjen. Jer – pešačkog prelaza nema ni sa jedne strane. I niko. niko, niko nikada, nikada,nikada ne prilazi…Pocrnela zapuštena bista nad posmrtnima ostacima vođe srpske so­cijalne demokratije, usamljena i narodu nedostupna, postala je ibezimena. Ni sa jedne strane ne može da se nazre ni jedno jedinslovo imena čoveka koji tu počiva.A on je ponos i savest i čast Srbije…Ali…

II Socij aldem okratske “Radničke novine”
Štampa Srpske pravoslavne crkve dtr 53