Krajem 1941. godine rasplamsao se ideološki građanski rat na teritoriji Crne Gore i Starog Rasa. Oficiri Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) čija je organizacija na ovom prostoru bila u povoju, nalazili su se pod vojnim pritiskom brojnijih komunista, dok im je revolucionarni teror smanjivao broj raspoloživih ljudi. Opasnost je pretila i od lokalnih muslimanskih odreda, dobro naoružanih od strane režima Nezavisne države Hrvatske (NDH). Stoga se neki od njih, poput majora Đorđija Lašića ili kapetana Pavla Đurišića okreću italijanskim okupacionim vlastima radi vojne pomoći. Đurišićeva diplomatska inicijativa pri komandi divizije „Venecija“ (Venezia) tokom prvih meseci 1942. godine, poklapa se sa pregovorima četničkih prvaka sa Italijanima na području Dalmacije, Like i zapadne Bosne, pa ima širi istorijski kontekst. Putem pregovora Đurišić je pre svega, želeo da osigura i ubrza stvaranje njegovih jedinica. Postupnim nastupanjem težio je da neutralizuje Italijane kao mogućeg protivnika, a zatim da ih pretvori u saveznika u sukobu sa komunistima i od njih dobije zaštitu od muslimana. Prihvativši pregovore sa Đurišićem, italijanske vojne vlasti su nastojale da pacifikuju određene zone u okupiranoj Crnoj Gori, povećaju opštu bezbednost, uz što manju potrošnju ljudskih i materijalnih resursa, ne ispuštajući pritom iz vida šta je suština pokreta koji se nalazio sa druge strane pregovaračkog stola.
Tokom perioda januar-april 1942. godine kapetan Pavle Đurišić je imao seriju od osam susreta sa predstavnicima italijanske divizije „Venecija“. Svi su se odigrali u Beranama. Ona će rezultirati njegovom kolaboracijom sa Italijanima protiv partizanskih jedinica. U dodiru sa Italijanima nastupao je samostalno, bez uplitanja generala Mihailovića. Pošto je uspostavio četničku organizaciju u delovima Beranskog sreza do početka januara 1942. godine, razgovori su otpočeli na Đurišićevo insistiranje. Početkom januara on se obratio komandantu divizije „Venecija“ generalu Silviju Boniniju (Silvio Bonini), zatraživši sastanak. Bonini je prihvatio ponudu i na razgovor poslao svog načelnika štaba potpukovnika Amadea Simonelija (Amadeo Simonelli). Za termin prvog sastanka određen je 3. januar 1942. godine u Beranama.
Đurišić je otvorio razgovore pričom o komunistima. Naveo je da u Beranskom srezu imaju 400, u Andrijevačkom 200 boraca, mnogo više u Kolašinskom i Pljevaskom srezu, odnosno nešto manje u Bjelopoljskom i Mileševskom srezu. U okolinu Nove Varoši su se prema njegovim informacijama nalazile brojne trupe koje su vodili „Tito, Hrvat“ i Moše Pijade. Dodao je da je više puta bio pozivan da im se pridruži, ali pošto navodno komunisti nisu želeli da obustave borbu protiv italijanskih trupa, objavio im je „rat do poslednjeg čoveka“. Budući na jačinu komunista Đurišić je skeptično govorio o formaciji antikomunističke milicije, koju su Italijani formirali na teritoriji Guvernatorata Crne Gore. Smatrao je da ona neće imati uspeha u Beranskom srezu, jer se veći deo ljudstva već uključio u njegov odred, jer je narod odlučan da se komunisti suzbiju bez pomoći okupatora i da je problem milicajaca u tome što svi od redova do oficira, imaju rođake među partizanima. Umesto njih Đurišić je ponudio svoje trupe – 600 boraca dokazanih u sukobima sa komunističkim snagama. On ipak, nije želeo da saradnja sa italijanskim vlastima bude javna, kako komunistima ne bi pružio jak argument da ga dodatno oslabe. Stoga je više puta naglasio da bi eventualni sporazum morao „biti tajna za sve“. Imao je takođe, još nekoliko zahteva: samostalno i nekontrolisano vojno delovanje, sloboda političke akcije i propagande, širenje operacija protiv komunista na Andrijevački, Beranski, Bjelopoljski, Kolašinski, Pljevaljski i Prijepoljski srez i isporuka veće količine oružja, tačnije 3.000 pušaka, 110 automatskih oružja, 40 lakih i teških minobacača i 1–2 topa. Oružje po Đurišiću nije trebalo da bude italijanske proizvodnje, opet da narod ne bi posumnjao u saradnju sa okupatorom. Na kraju, kao zalog svoje odanosti, ponudio je za taoce majku, ženu i sina. Poručio je i da će doći kod generala Boninija kada god da ga pozove, bez ikakvih garancija bezbednosti.
U drugom delu sastanka od Đurišića se tražilo da iznese karakteristike nekih ličnosti za koje su italijanske vlasti bile zainteresovane. U pitanju su bili: Milan Bandović predsednik opštine Zaton, major Miomir Cemović, advokat Filip Cemović, major Radoslav Joksimović, Reka Šahman (koga je Đurišić nazvao razbojnikom), Jusuf Ćorović i hodža Osman Rastoder. Đurišić je pravoslavce uglavnom hvalio, ali je navodio i ko od njih ima nekoga među partizanima. Četnički komandant je pohvalio i vodeće muslimanske prvake iz tih krajeva Jusufa Ćorovića predsednika opštine Lozna i Osmana Rastodera hodžu iz Petnice, koje je predstavio „kao dobre i odane osobe od poverenja“. Dalje je potpukovnika Simonelija zamolio da se planirana italijanska evakuacija Kolašina odloži dok njegove snage ne ojačaju. Smatrao je naime, da bi za komuniste bila velika prednost ako bi zaposeli varoš. Srpski oficir je zaključio razgovor naglasivši više puta „simpatiju i naklonost koje oseća prema Italijanima zbog njihove odanosti, dobrote, ponekad i preterane“. Na kraju izveštaja za generala Boninija, u mnogo čemu afirmativnom za Đurišića, potpukovnik Simoneli je zapisao da se zahtevima četničkog komandanta „može udovoljiti, kako bi se otvoreno pokazalo da italijanske vlasti veruju u njegov antikomunistički pokret i uzdaju se u reč jednog vojnika koji tvrdi da je zarad antikomunističkog ideala spreman da položi život“, kao i da se „u Đurišićevu lojanost ne treba sumnjati, zbog spontane i ponovljene ponude da članove svoje porodice da kao taoce“. Reči italijanskog oficira odslikavaju pozitivan utisak koji je kapetan Đurišić ostavio prilikom prvog susreta, na kom su udareni temelji buduće saradnje između njega i italijanskih vojnih vlasti u Crnoj Gori.
Proučivši dopis svog oficira komandant divizije „Venecija“ general Bonini je 11. januara o tome obavestio Komandu trupa Crne Gore (Comando Truppe Montenegro). Iako nije prisustvovao sastanku, njegovo tumačenje bilo je pronicljivije nego ono koje je dao Đurišićev sagovornik. Bonini je naveo da bi Đurišića trebalo upotrebiti, jer je neosporni nacionalista sa iskustvom borbe protiv komunista. Savetovao je ipak, opreznost, zbog njegovih veza sa generalom Mihailovićem i dodao da bi eventualna saradnja trebalo da bude potpuno pod „kontrolom italijanskih vlasti“. Uprkos tome, videli smo da je Đurišić želeo da njegova akcija bude nekontrolisana i spontana. U tome je italijanski oficir video srž problema: „Đurišić želi nezavisnost kako bi naknadno pretvorio antikomunistički pokret u jugoslovenski pokret, tačnije antiitalijanski. Tražena saradnja sa Italijanima je sredstvo kojim će se služiti u prvo vreme da bi porazio komunizam. Kasnije će borba biti okrenuta protiv nas da bi se ponovo rodila velika Jugoslavija… Garancije koje Đurišić želi da da kao dokaz odanosti prema nama odnose se prema mom mišljenju samo na njegovu aktivnost u prvo vreme“. Italijanski general je zbog svega navedenog, smatrao za „nelogičnu meru“ davanje oružja četničkom komandantu. Boninijeve rečenice pokazuju stepen međusobnog poverenja među budućim saveznicima i predstavljaju konstantu koja će opterećivati četničko-italijansku saradnju.
Negativnu sliku o Đurišićevim predlozima, Bonini je zaokružio mišljenjem da su njegove simpatije prema Italijanima neiskrene i da im se sada približava u strahu od borbe na dva fronta. Kao relani političar, uprkos svemu, zaključio je da bi trebalo „održavati kontakte sa Đurišićem i u mogućim granicama pratiti njegov rad“, jer to Italijanima garantuje „određenu slobodu za akcije saobraćajnicama i sigurnost da mostovi na nekim putevima neće biti rušeni“. Stoga je preporučio Komandi trupa Crne Gore da isporuči Đurišiću izvesnu količinu oružja i otvori saradnju manjeg inteziteta sa četnicima na teritoriji divizije „Venecija“.
Nadležni vojni, ali i politički organi, prihvatili su Boninijeve sugestije. Naime, paralelno sa kontatima italijanskih vlasti u Crnoj Gori sa kapetanom Đurišićem, ondosno pukovnikom Stanišićem, uspostavljana je italijansko-četnička saradnja i u drugim krajevima okupirane Jugoslavije. Tako je komanda 2. italijanske armije ponovo otvorila pregovore sa vojvodom Ilijom Trifunović Birčaninom i Dobrosavom Jevđevićem u Splitu. I ovde su impuls saradnji davali četnički prvaci i lokalni italijanski generali, poput komandanta 2. armije Marija Roate (Mario Roatta). Njegov cilj bio je da pacifikuje četnike i okrene ih protiv komunista na prostoru Like, Dalmacije i zapadne Bosne, odnosno da uz pomoć njih destabilizuje ustaški režim u NDH. Ovi pregovori će rezultirati stvaranjem Dinarske četničke divizije. Namere predstavnika italijanskih vojnih vlasti u Crnoj Gori, od generala Pircia Birolija (Pirzio Biroli), preko generela Luiđija Mentastija (Luigi Mentasti), komandanta italijanskih trupa u Crnoj Gori, do generala Boninija, nisu se u mnogome razlikovale od planova generala Roate. Bile su ipak, u suprotnosti sa politikom italijanske vlade koja nije blagonaklono gledala na saradnju sa četnicima. latentna podrška po ovom pitanju, dobijena je od strane najviših vojnih krugova u Italiji, odnosno generala Vitorija Ambrozija (Vittorio Ambrosio), načelnika Vrhovne komande italijanskih trupa. Ne bi trebalo ispustiti iz vida i da je vojvoda Birčanin, odlikovani borac iz prethodnih ratova, saradnik britanske obaveštajne službe i jedan od stubova saradnje sa Italijanima, od okupacije do oktobra 1941. godine živeo u ilegali u Kolašinu, pre nego što je otišao za Split.
U iščekivanju odgovora italijanskih vlasti, Đurišić je nastavio diplomatsku akciju. Dana 13. januara u 22.00 imao je nov susret sa predstavnicima divizije „Venecija“. Do sastanka je došlo jer je oficir JVuO saznao da Italijani primaju vesti sa više strana o njegovom antiitalijanskom stavu i saradnji sa generalom Mihailovićem, koje su pretile da ugroze nastavak pregovora. Odmah na početku on je odbacio sve glasine, označivši ih kao propagandu komunista. Zatim je garantovao da će ih poraziti i za mesec dana očistiti prostor Sandžaka od njihovih odreda, ako mu se odobre potraživanja u oružju.
Potpukovnik Simoneli se pre svega, interesovao za pitanje odnosa pravoslavnog i muslimanskog stanovništva u kontekstu ideološkog građanskog rata. Na predlog italijanske strane da se u Đurišićevu antikomunističku akciju uključe i muslimanske snage, pre svega one iz Petnjice i Bjelopoljskog sreza, načelno je dobijen pozitivan odgovor. Đurišić je tražio da mu kao zalog buduće saradnje muslimanski komandanti omoguće slobodnu akciju na njihovoj teritoriji, materijalno pomognu i obustave napade na pravoslavno stanovništvo. Smatrao je i da će u buduće biti prostora da se razgovor na ovu temu nastavi. On je ipak, pokazao određene rezerve prema ovoj inicijativi. Bio je mišljenja da muslimani „neće imati obzira“ ni prema njemu ni prema Italijanima, te da će ih u za njih pogodnom trenutku, „izdati“. Optužbe je pravdao time da su, prema njegovim informacijama, muslimani iz Bjelopoljskog sreza obezbedili 350.000 dinara i 10 t žita za pomoć komunistima u toku zime. Komunisti su sa druge strane, koristili muslimane bliske partiji, za rad na otvaranju verskog sukoba između muslimana i pravoslavaca, da bi se tako njegove jedinice tukle na dve strane, dok su još malobrojne.
Da bi kod okupatorskih vlasti oslabio svoje protivnike, Đurišić je došao u pratnji nekoliko poverljivih ljudi, koje je želeo da Italijanima predstavi kao pouzdane izvore inforamcija i moguće saradnike. Među njima je bio i četnički komandant Milan Bandović, predsednik opštine Zaton. Đurišić ga je preporučio za saradnju, pogotovo kada su u pitanju odnosi sa muslimanima. Tom prilikom ocenio ga je kao vrlo korisnog zato što deluje sa „druge strane Lima (Zaton), gde jedino on sme da ide i odlazi po svojoj volji“. Dalje je izrazio i poverenje u majora Cemovića, bez obzira što je imao rodbinu među partizanima.
Posle toga kapetan Đurišić je tražio od svojih pratilaca da napuste prostoriju. Ostavši sam sa italijanskim oficirima on im je predao spisak „osoba iz Berana“ koje bi trebalo „ukloniti“. U belešci sa sastanka stoji da je Đurišić imao informacije da ova lica „među sobom drže tajne sastanke i u direktnom kontaktu sa komunistima kuju zaveru za unutrašnju pobunu“. Njemu se činilo da spremaju atentate na italijanske oficire, bez izuzetka i na generala. Razgovor je dalje tekao u onom pravcu koji je najviše interesovao italijansku stranu, a to je kretanje i jačina komunističkih snaga na teritoriji pod kontrolom divizije. Kao centre njihove akcije u Beranskom srezu Đurišić je označio Lubnice i Kurikuće, gde je bilo nekoliko stotina partizana. On je upozoravao i na mogući napad na Bjelo Polje, koji će izvesti oko 2.000 boraca. Borbu Italijana protiv partizana upotrebom avijacije, ocenio je kao neučinkovitu, jer gerilci beže čim čuju zvuk aviona. Pošto italijanski piloti nisu vični letenju na malim visinama, bombe samo razaraju civilne objekate. Stoga je savetovao da se nisko leti, jer partizani nemaju protivvazdušu odbranu ili da se napadi iz vazduha obustave.
Susret je zaključen Simonelijevim pitanjem o vezama Đurišića i Mihailovića. On se branio da nema veze sa komandantom JVuO, jer ovaj navodno nije komandovao nacionalističkim trupama u Crnoj Gori. Prema Đurišiću o budućnosti Crne Gore će se odlučivati nekom drugom prilikom, dok je sada jedini cilj čišćenje komunista. Zato mu je hitno bilo potrebno oružje. Upozorio je italijansku stranu na posledice neuspostavljanja saradnje sa njegovim četnicima, rekavši: „Ovaj narod želi da se bori i da položi sopstveni život radi jednog jedinog cilja: za jedan nacionalni ideal, u borbi protiv komunizma. Ali ako bi jednog dana ovaj narod razočaran morao da spusti svoje oružje, sigurno je da će krenuti protiv mene i protiv vas.“
Šest dana kasnije četnički komandant se ponovo sastao sa Italijanima. Tada je dopunio spisak od 13. januara sa još nekoliko lica za koje je smatrao da bi trebalo da budu zatvoreni. Posle njihovog uklanjanja, Đurišić je garantovao da će zona Berana biti očišćena od „osoba koje nisu od poverenja“. Zatim je čestitao italijanskoj strani uspešnu akciju protiv partizana u Ržanici 18. januara, te predložio da svi zarobljenici, osim dvojice, budu streljani, jer narod, takav čin smatra pravednim. Zatim je prešao na planiranje akcije protiv komunsitičkih snaga. Tražio je naime, da italijanska avijacija u niskim naletima bombarduje partizanske položaje u zoni Kurikuća i Lubnice. Očekivao je da bi posle napada komunisti kao i obično napustile naselje, što bi omogućilo njegovim ljudima da uđu u ova dva mesta. Izrazio je i zabrinutost zbog dolaska 400–500 partizana u Ravnu Rjeku, jugozapadno od Bjelog Polja. Smatrao je neophodnim da Italijani sprovedu čišćenja terena ili čak bombardovanje iz vazduha. Izlaganje o komunusitima Đurišić je zaključio žalbom da ga isti potiskuju, ne bi li privoleo Italijane da mu isporuče oružje koje je tražio prilikom njihovog prvog susreta. Zamolio je Simonelija i da, dok mu Komanda trupa Crne Gore ne odobri zahtev, izdejstvuje još vojne opreme kod generala Boninija.
U toku sastanka pomenuti su ponovo odnosi između pravoslavaca i muslimana. Đurišić je upozorio Italijane da muslimana iz Bihora nameravaju da napadnu pravoslavno selo Zaton, iako u njemu ne postoji nijedan komunista, već samo njegovi ljudi. Stoga je zamolio italijansku stranu „da ne veruje hodži Osmanu Rastoderu i Jusufu Ćoroviću da ne bi preduzeli inicijativu i napravili neku štetu u zoni gde su brojni nacionalisti“. Iako su ove optužbe bile suprotne informacijama koje je o dvojici muslimanskih prvaka Đurišić izneo 3. januara, pokazale su se kao istinite. Početkom februara 1942. godine, dok su Đurišićeve trupe vodile borbe sa partizanima u zapadnim delovima Bjelopoljskog sreza, muslimanske snage su upale u Zatonsku opštinu, opkolile selo, a obližnja naselja Ivanje, Raduliće, Potoci, Crnča i Dubovo spalili. Zanimljivo je istaći da je tokom januara i hodža Osman Rastoder pokušao da uspostavi direktan kontakt sa komandom divizije „Venecija“, ali je general Bonini to odbio.
U svetlu približavanja četnika i italijanskih vlasti, Boninijev izveštaj generalu Mentastiju je ovoga puta bio naklonjeniji Đurišiću. U dokumentu od 21. januara italijanski visoki oficir pisao je nadležnima o njegovoj pouzdanosti kada je u pitanju dostava informacija, što se verovatno odnosilo na pomenute spiskove, odnosno u ratu protiv komunista. General je čak, dozvolio sebi da zapiše da je „impresioniran“ borbom koju je vodio. U znak dobre volje, poslao mu je izvesnu količinu zaplenjenih jugoslovenskih bombi. Tako je Đurišiću pružena podrška za nastavak i produbljivanje saradnje sa italijanskim vlastima, ali je konkretan dogovor još bio daleko.
Zbog ofanzive koju su četnici iz Vasojevića preduzeli u Beranskom i Bjelopoljskom srezu, do narednog sastanaka prošlo je skoro mesec dana. Novi razgovori su opet na Đurišićevu inicijativu, zakazani za 12. februar. Na početku on se zahvalio italijanskoj strani, na pomoći u vidu jedinica antikomunističke milicije iz Andrijevačkog sreza, čijom je borbenošću bio zadovoljan. Žalio se međutim, što njeni komandanti dr Arsović i major Lašić, nisu hteli da prihvate njegovu komandu, već su čekali naređenja od divizije „Venecija“, što je uostalom i predviđala odredba o osnivanju milicije. Stoga je molio da se ubuduće stvori jedinstvena komanda. Upitan za mišljenje o pomenutim verskim sukobima u opštini Zaton, Đurišić je odgovorio da će se borba između muslimana i četnika verovatno nastaviti. Dodao je i da su ga muslimanski prvaci „odbili“, kada je pokušao da utanači sporazum sa njima. Zato je svaki ugovor, uključujući i onaj postignut u Bjelom Polju, označio kao relativan, jer muslimanske vođe iz varoši imaju malo uticaja na istovernike u unutrašnjosti. Takođe, komandanta antikomunističke milicije u Bjelom Polju kapetana Anđelića, koji je stajao iza sporazuma sa muslimanima, označio je za „nesigurni element“.
Nastavak sastanka se odvijao u manje prijatnoj atmosferi, jer su Italijani ponovo tražili informacije o Đurišićevom stavu prema generalu Mihailoviću. Iako mu je poručeno da general Bonini ceni njegov doprinos antikomunističkoj borbi, Đurišić je morao da se brani od optužbi koje je upravo on izneo na njegov račun posle razgovora 3. januara. Pritisak Italijana je verovatno podstakao i izveštaj majora Đuzepea Picija (Giuzepe Pizzi), v. d. komandanta italijanskog garnizona u Bjelom Polju, od 7. februara u kome je srpski oficir pomenut u vrlo negativnom svetlu.
Đurišić je kategorički odbacio sve optužbe. Zatim je pokušao da ubedi suprotnu stranu da se on bori samo protiv komunista, a ne za Veliku Srbiju ili novu Jugoslaviju, da ne može biti srbofil ili jogoslovenofil s obzirom na to da je, tokom vojne karijere uvek „nailazio na prepreke od Srba zato što je Crnogorac“, da Kraljevina Jugoslavija nije donela ništa dobro Crnoj Gori osim komunizma i sl. Potirući optužbe da se sreo sa generalom Mihailovićem, objasnio je da je na granici sa Srbijom bio samo krajem aprila 1941. godine. Tamo je navodno, našao staru radio stanicu, koju je posle pokazivao kao garant njegovog sastanka sa Mihailovićem, a sve u cilju dodvoravanja prosrpskoj strani u narodu. Više puta je negirao da se ikada video ili da održava odnose sa zapovednikom JVuO. Na kraju, da bi njegova odbrana delovala ubedljivije, Italijanima je preneo da „Crna Gora sama ne može da živi i da bi trebalo da postoji u okviru Italije ili Albanije, nikada kao deo Srbije ili velike Jugoslavije koju Crna Gora ne želi“.
Kao i ranije, general Bonini je prosledio nadležnima svoje utiske o susretu Simoneli – Đurišić. Iako je Đurišića optužio za saradnju sa ilegalnim četnicima, videvši u njegovom delovanju više koristi no štete, Bonini mu je ponovo pred generalom Mentastijem, pružio značajnu podršku. U svom izveštaju on je između ostalog zapisao: „Dok je pri prvom susretu izgledalo sa sigurnošću da je njegovo političko zalaganje bilo usmereno ka ponovnom uspostavljanju velike Jugoslavije, danas je on izričito prestao da bude srbofil ili jugoslovenofil, već stremi isključivo nezavisnoj Crnoj Gori koja bi trebalo da živi u sferi interesa ili Albanije ili Italije“. Bez skepse je nadležnima preneo i Đurišićev demanti o saradnji sa zapovednikom JVuO, iako po sopstvenom priznanju u njega nije bio siguran. Zaključio je izveštaj afirmišući Đurišića ocenom da „ima kvalitete da postane ključna ličnost“ u tom delu Crne Gore. Da ove preporuke nisu bile samo „mrtvo slovo“ na papiru govore isporuke veće količine jugoslovenske municije Đurišićevim snagama od strane divizije „Venecija“, 22. februara i 10. marta.
Pozitivan stav generala Boninija i uspesi četnika u borbi sa komunističkim snagama oko Kolašina i Bjelog Polja, uverili su vrh okupacine uprave u Crnoj Gori da je došlo vreme da se konkretizuju kontakti sa Đurišićem. Na ovu odluku je nesumnjivo uticalo i zaključenje saradnje između pukovnika Stanišića i komandanta 48. fanterijske divizije „Taro“ (Taro) generala Pedracolija (Pedrazzoli), od 17. februara 1942. godine. U pozadini sporazuma o vojnoj saradnji između generala Birolija i pukovnika Baja Stanišića, odnosno vođe federalista u Crnoj Gori generala Krste Popovića, postignutih 6. marta, uočava se inicijativa guvernera Crne Gore da istu kolaboracionu matricu proširi i na Đurišićeve četnike. Naime, na početku nove runde razgovora kapetana Đurišića i pukovnika Simonelija, održanoj istog dana u Beranama, četnički komandant je obavešten da je guverner Biroli poslao dvojicu emisara radi direktnog viđenja sa njim. Sastanak sa Birolijevim deputatima Đurišić je imao 7. marta u okolini varoši. Tom prilikom oni su između ostalog, podržali četničke potražnje u oružju, čime je praktično dato zeleno svetlo širem ugovoru o vojno-političkoj saradnji.
Prvi martovski susret sa predstavnicima divizije „Venecija“ Đurišić je otvorio izlaganjem plana daljih akcija protiv komunista, nameravajući da se probije u Bratonožiće i Kuče, suzbije njihovu bazu u Piperima i oslobodi put ka Podgorici. Ukazao je takođe, na teško materijalno stanje pravoslavnog stanovništva u Kolašinskom srezu, izazvano pljačkom i ubistvima koji su vršili komunisti. Po njemu, narod je bio u takvoj situaciji „da skoro umire od gladi“, pa je zbog toga molio italijansku pomoć, pogotovo u hrani.
Već 13. marta Đurišić i Simoneli su imali novi sastanak. Razgovrom je i ovoga puta domirao vojni faktor. Đurišić je ovoga puta italijansku stranu upoznao sa načinom borbe protiv glavnine partizanskih snaga razmeštenih na Kamenoj Gori, Šahovićima, Kovrenu i dalje, širom Pljevaljskog sreza, sve do Foče. Smatrao je da će im se najlakše suprotstavi ako zadrži Kolašin po svaku cenu. Tog stava će se držati tokom celog rata. Stoga je za odbranu varoši angažovao oko 2.000 ljudi, naredio fortifikaciju gradu i sam boravio u njemu. Uspeh svojih namera ponovo je uslovio isporukom veće količine oružja, sa kojim bi predviđao je, „za mesec dana, ili čak i manje, uništio potpuno komuniste“. Budući događaji će potvrditi njegove garancije date italijanskom okupatoru.
Krajem marta 1942. godine, posle šest sastanaka, uobličeni su uslovi ugovora o saradnji između italijanskih okupacionih vlasti u Crnoj Gori i kapatena Pavla Đurišića. Oni su prezentovani njegovom bratu Vasu Đurišiću dok je boravio u Podgorici. Po sadržaju ugovor je bio sličan onom koji je nešto ranije postigao Baja Stanišić, komandant crnogorskih nacionalista iz Podgorice i doline Zete. Bio je ovo još jedan korak u izgradnji kolaboracije crnogorskih četnika, koja će biti zaokružena sporazumom Borili – Đukanović 24. jula 1942. godine. Oni će tako postati stub okupacine uprave na teritoriji Guvernatorata Crne Gore.
Komanda trupa Crne Gore je od Đurišića tražila da se obaveže na poštovanje sledećih uslova: 1) Da vodi borbu protiv komunista i njihovih pristalica; 2) Da održava stalni kontakt sa italijanskim vojnim vlastima i vrši akcije prema njihovim direktivama, tako što bi severno od Ljeve Rjeke bio bi potčinjen generalu Boniniju, a za terotoriju južno od nje, generalu Mentastiju u Podgorici; 3) Da održi red i mir u njegovoj zoni i obezbedi sigurnost puteva; 4) Da nikada ne okrene oružje protiv italijanskih trupa; 5) Da posle sloma komunizma vrati sve oružje osim pušaka, koje će zadržati radi održavanja reda. Italijanska komanda se sa druge strane, obavezala na snabdevanje Đurišićevog ljudstva oružjem, novcem i životnim namirnicama.
Ovi uslovi su predstavljeni četničkom komandantu 28. marta 1942. godine u komandi divizije „Venecija“ u Beranama. Pošto ih je proučio, Đurišić je izrazio svoje neslaganje sa drugom tačkom, koja ga je obavezivala na praćenje italijanskih direktiva tokom operacija. Sloboda akcije bila je njegova prva želja sa sastanka održanog 3. januara, ali i ona za koju je general Bonini smatrao da mu se ne sme ispuniti. Đurišić se žalio da će mu biti teško da kada odmakne od Berana ili Podgorice, uspostavi i održava komunikaciju sa italijanskom komandom radi primanja potrebnih naređenja. Na ovu sugestiju, italijanska strana je nejasno odgovorila da se „radi o uputstvima ne detaljnim naređenjima“, odnosno da su to „uputstva koja će on povremeno primati i kao komandant crnogorske nacionalističke formacije primenjivati kako smatra da je najbolje“. Time su okupatorske vlasti pokazale da ne žele da diskutuju o promeni uslova saradnje. Zatim je dogovoreno da Đurišić pošalje oficire i poverenike u sedište divizije „Venecija“ u Beranama, odnosno u Podgoricu, sa zadatkom održavanja veze. Onda je i potpisan akt o vojnoj saradnji. To su zajedno učinili potpukovnik Amadeo Simoneli i kapetan Pavle Đurišić. Na dokument su kao svedoci parafe stavili gradonačelnik Berana Vlado Vujošević, predsednik opštine Zaton Milan Bandović i Vaso Đurišić.
U nastavku sastanka postavljeno je pitanje operativne koordinacije između nacionalista i italijanskih trupa. Đurišić je odbacio ovaj predlog, prepoznavši u njemu opasnost ograničavanja četničkih akcija i u toku samih borbi sa partizanima. Drugi razlog video je u tome da narod neće odobriti ubijanje Srba u društvu sa Italijanima. Svoje negodovanje pravdao je inače, pričom da mu zahvaljujući oružju dobijenom od italijanskih vlasti dodatna snaga nije potrebna, te da je već počeo sa mobilizacijom ljudi za širenje pokreta. Kada mu je naloženo da oružjem koje će dobiti opskrbi i jedinice antikomunističke milicije sa teritorije divizije „Venecija“, nad kojima je trenutno imao komandu ali koje nisu bile deo njegovih trupa, četnički oficir se ponovo usprotivio. Žalio se da Lašićeva grupa ne funkcioniše i da postoje lica u odredu iz Berana koja mu ne odgovaraju. Stoga je izjavio da on već regrutuje nove poverljive ljude o kojima će naknadno obavestiti generala Boninija, posle čega je razgovor bio završen. Budući da nisu imali maneru da staju između zavađenih nacionalističkih komandanata, a pogotovo između četnika i partizana, italijani su bez veće diskusije prihvatili Đurišićeve izgovore. Zatim mu je dozvoljeno i da svoju komandu i centar pokreta smesti u Kolašin.
Poslednji u nizu sastanaka tokom kojih je iskovano savezništvo između Pavla Đurišića i Italijana, održan je 31. marta. Simoneli i Đurišić su diskutovali oko isporuke obećanog oružja. Đurišić je insistirao da mu se preda celokupna količina naoružanja ugovorena tokom boravka njegovog brata u Podgorici, pre početka akcije protiv partizana. Zahtevao je preko toga i još 5.000 bombi i 30 mitraljeza tipa „Breda M37“. Pošto je planirao da pod komandom ima 3.600 ljudi, Đurišić se interesovao da li će Italijani imati davoljno namirnica za njihovo snabdevanje, na šta je dobio potvrdan odgovor.
Osetivši da je trenutak povoljan, Đurišić se osvrnuo i na rad muslimanskog prvaka iz Petnjice Osmana Rastodera. On je Simoneliju preneo da je tih dana imao sastanak sa njim, ali da je isti odbio bilo kako dogovor, na osnovu čega je oficir JVuO zaključio da muslimani iz ovog kraja „ne žele ni mir ni red od pravoslavaca već borbu“, te da su na stanovištu „da samo puška može da reši ta neslaganja“. Dodao je da Rastoder radi na tome da se granica Velike Albanije proširi sve do Lima, te da mu je na sastanku odbrusio da više nije pod nadležnošću „Venecije“, već Tirane. Na kraju, Đurišić je izjavio da „njegova želja nije da stvara trvenja sa muslimanima, kako ne bi to preraslo u sukobe“. Upozorio je Italijane da će po odlasku u Bjelopoljski srez radi akcije protiv komunista, ostaviti manje snage po selima na desnoj obali Lima, te da mu ne bi bilo drago ako bi ove trupe „bile primorane da se bore sa muslimanima“. Zato se ponudio da posredstvom Italijana „obnovi dogovor (sa muslimanima, potpisan tokom februara u Bjelom Polju, M.Ž.) i da ne dela nasiljem“, obećavši sa svoje strane „tolerantan odnos“ da sukobi ne bi eskalirali. Simoneli je garantovao Đurišiću da će pravoslavno stanovništvo biti zaštićeno i da na tome radi lično komandat divizije Bonini.
Đurišić međutim, nije bio ubeđen da su italijanske vlasti spremne da mu pomognu, pa je nastavio razgovor na ovu temu. On se žalio da komunisti šire propagandu protiv njegovog pokreta među muslimanskim življem. To su činili pričom da će se on uskoro okrenuti protiv njih i povesti borbu „do potpunog uništenja muslimana“. Po Đurišiću, stvarnost je bila drugačija, jer muslimani iz Bihora „često pljačkaju i napadaju“, pa su tih dana ubili nekoliko žena koje su po njima, nedozvoljeno prešle albansku granicu. Upozorio je dalje, da ako Turska uđe u rat protiv Trećeg Rajha i njegovih saveznika, muslimanski elemenat u ovim krajevima će se okrenuti protiv Italijana.
Vršilac dužnosti komandanta divizije „Venecija“ pukovnik Alberto Barasi (Alberto Barassi), naredio je da se 1. aprila Đurišiću preda prva tranša oružja, odnosno: 964 puške, 99.000 komada municije za puške, 20 teških mitraljeza, 80.000 komada municije za iste, 20 minobacača kalibra 81 milimetar sa 1.000 granata i 2 brdska topa kalibra 65 milimetara. Problem je nastao oko broja artiljerijskih i automatskih oružja. Vaso Đurišić je uveravao svog brata da su mu obećana četiri topa i 50 teških mitraljeza. Posle žalbe kapetana Đurišića, poslat mu je još jedan top i 30 teških mitraljeza. Što se tiče snabdevanja, Đurišić je tražio da se novac za četnike uplaćuje preko njegovog poverljivog čoveka koji će na svakih 15 dana dolaziti u komandu divizije u Beranama. Namirnice za ljudstvo bi trebalo slati na 10 dana, otprilike svaki put oko jedne tone, uključujući i hranu. Dogovoreno je i da se u Beranama uskladišti količina namirnica za jedan mesec unapred, radi sprečavanja zastoja u snabdevanju. Ovime je stavljena tačka na dogovor.
Videli smo da je kapetan Đurišić na prvim sastancima tokom januara 1942. godine uspeo da se prikaže italijanskoj strani kao potencijalni saveznik, iako je ona pokazaivala izvesne rezerve. Njegov početni uspeh bio je u tome što ga italijanska vojska nije napadala. Taktičkim pristupom daljem toku pregovora (čiji je početak i nastavak inicirao), tj. stalnim zalaganjem za zaštitu okupatorskih interesa u Crnoj Gori, te uspešnom akcijom na suzbijanju komunista u Beranskom, Bjelopoljskom i Kolašinskom srezu, Đurišić je uspeo da diviziju „Venecija“ pretvori u saveznika. Na ruku mu je išao i pozitivan stav vrhovne italijanske vojne komande po pitanju saradnje sa četnicima, tako da su okupatorske vlasti prešle preko očiglednih podataka o njegovoj saradnji sa generalom Mihailovićem. Promena italijanskog stava prema Đurišiću može se ispratiti kroz karakteristike koje je o njemu pisao general Bonini tokom januara i februara 1942. godine. Paralelno sa time povećavane su isporuka oružja i municije za Đurišićeve četnike. One su se od simbolične količine dobijene tokom januara, povećale u februaru, da bi posle sporazuma krajem marta prerasle u nekoliko stotina pušaka, na desetine komada automatskog oružja i čak artiljerije, uz veću količinu municije, hrane i novca. Ova pomoć omogućila je Đurišiću da učvrsti i poveća svoje jedinice, koje su po snazi nadmašile komunističke snage i potisle ih iz Crne Gore i Starog Rasa. Italijani su mu takođe, čuvali zaleđe od eventualnih muslimanskih akcija na desnoj obali Lima. Sporazumnim vezivanjem Đurišića i njegovih četnika italijanske vlasti dodatno su učvrstile svoje okupacione pozicije i rešile problem partizanske gerile u većem delu Crne Gore, pripremajući istovremeno teren za instuticonalno utemeljenje kolaboracinističkih snaga. Sa druge strane, Đurišićevu neophodnost u borbi sa komunistima pokušale su da umanje i ograniče određenim tačkama ugovora. One su videli smo, predviđale da njegove operacije protiv partizana moraju biti odobrene i kontrolisane od strane komande divizije „Venecija“ ili Komande trupa Crne Gore, odnosno vraćanje dobijene količine oružja, izuzev pušaka.
Razgovor o ovom članaku