“Poslednja tragična zbivanja sa srpskim narodom, nisu li još jedna i možda poslednja opomena, šansa i izazov da na stoletna pitanja o karakteru srpskog naroda progovorimo otvorenu reč, kao konzilijum lekara nad bolesnikom, jer će od postavljene dijagnoze zavisiti i lečenje. Ne treba se bojati iznošenja istine! Dugogodišnja laž duboko je iskvarila ovaj narod zadržavajući ga na stupnju deteta koje to više nije. Istina uvek čisti i pomaže sazrevanju i pojedinca i naroda. Moramo biti spremni da saslušamo istinu o sebi!” (Beseda prof. dr Vladete Jerotića “O tragičnom optimizmu Srba” u Udruženju književnika Srbije, 30.6.1999.)
U skladu sa prethodnim rečima našeg velikog narodnog psihijatra, postavljam sledeće pitanje:
Da li je pravedno da nam se Kosovo vrati?
Da li je pravedno da oko dva miliona Albanaca živi pod torturom nas Srba koji smo dobro pokazali svoj represivni duh vladavine do sada?
Dobro smo pokazali kroz istoriju da nismo sposobni da pokažemo poštovanje osnovnih ljudskih prava ni prema sopstvenom narodu, bez neprestanog pritiska Zapada, pa kako bismo mogli biti pravični prema narodu sa kojim smo se omrzli i sa kojim smo u gotovo svakom obliku sukoba?!
Svakako je najbesmislenija naša priča o navodnoj svetoj srpskoj zemlji. Sećam se tim povodom kada su došle prve izbeglice sa Kosova, kraj Avale, u maju 1999. godine i kada je pokrenuta akcija da im se pomogne, pa dođoh i ja da pružim svoj skromni doprinos kao sekretar Pokreta za ljudska prava. Prvo su nas slagali da nisu dobili hleba toga dana, a onda se neki čak potukli ono onoga što smo doneli, pa onda kukali što im nismo doneli više (kao da smo mi bili dužni da im pomognemo). Totalna nezahvalnost. A onda nam jedan kukao da im je Milošević rekao da spaljuju kuće Albancima, pa onda sada Albanci spaljuju njima. “Pa što ste im spaljivali kuće?” pita jedna beograđanka koja je takođe došla povodom te akcije da im se pomogne i poklonila im par kuvanih jaja, našta su oni gunđali što im nije donela više, pa im je ona odgovorila da ni sama nema. Posle sedam dana dođosmo opet i pitamo za neku porodicu gde su, a ovi ostali rekoše “Kupili su kuću”. Gorih ljudi nisam video. A priča se da je Kosovo duhovna kolevka našeg naroda.
Ako je takvo Kosovo zaista izvor naše duhovnosti, predlažem da ga poklonimo našim najcrnjim neprijateljima. Ali naravno, ja znam da zemlja ne može biti izvor duhovnosti, ni dobre ni loše, već ljudi svojim odnosom sa Bogom određuju kakvi će da budu, a ne svojim odnosom prema teritorijama ovoga sveta. To su tako gordi Jevreji verovali da je njihova duhovnost bila u njihovom hramu i u njihovoj svetoj zemlji, pa je Bog dao da im hram bude razoren, a zemlje naseljenja strancima, da ne bi više slavu večnoga Boga pridavali tvari i većma obožavali stvar mesto Tvorca. A ko obožava zemlju više od Boga, pokazaće mu se da ne može da ga spase jer nije Bog. Zato i mi kroz istoriju, sve ono što proglasimo svetima, uskoro izgubimo.
Realno posmatrano, Kosovo je postalo kolevka i rasad svakakve mržnje i pokvarenosti, a ne neka duhovna kolevka našeg naroda. I ja se sada pitam kako neko može da veruje da takvim ljudima koji su Albancima spaljivali kuće i njih proterivali sa Kosova tokom NATO bombardovanja 1999. da im sada treba dati da kroje Albancima njihovu sudbinu? Albanci bi trebali da budu potpuno ludi pa da na tako nešto pristanu.
Da li je mudro što smo mi verovali Miloševiću kada smo glasali na referendumu aprila 1998. protiv učešća stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji? Zar smo zaista bili uvereni da smo to u stanju da rešimo?
Narodna skupština Republike Srbije raspisala je, na predlog Slobodana Miloševića, tada predsednika Savezne Republike Jugoslavije, 7. aprila 1998. referendum o međunarodnom posredovanju u sukobu na Kosovu i Metohiji. Referendumsko pitanje je glasilo:
“Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji?”
Referendum je održan 23. aprila 1998. Na referendum je izašlo 5.297.776 birača (73,05% upisanih birača). Protiv učešća stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji izjasnilo se 94,73% glasača, a za je bilo 3,41%.
Mi smo dobro znali kako se Slobodan Milošević ponašao prema svojim dojučerašnjim političkim saradnicima onda kada su mu stali na put. Doduše, još nije likvidirao Ivana Stambolića, ali je pokušao da likvidira Vuka Draškovića. Znamo da je tenkovima izašao na narod 1991. godine. Takav čovek koji je bio surov prema rođenima, zar je mogao imati fer politiku prema Albancima na Kosovu? Kako smo mogli da pristanemo da naši ljudi koji ne pokazuju poštovanje prema svojima, budu čuvari mira i sigurnosti većinskim Albancima na Kosovu?
Nama je ponuđena mogućnost da mirnim putem dozvolimo da strana intervencija na Kosovu reši problem sa Albancima, pa niko nam drugi nije kriv što smo to sami na referendumu 1998. odbacili. Sami smo izabrali bombardovanje, pa nemojmo onda zbog toga kriviti druge, jer nismo morali da budemo bombardovani. Znali smo šta će biti i da će opet biti po njihovom. Niko razuman ne bi mogao da poveruje da bismo mogli da izađemo kao pobednici. Za jedan dan su mogli da nas privole na predaju da su hteli, ali su ipak gledali da što manje bude naših civilnih žrtava. Dakle, bombardovanje je čista kolateralna šteta odbrane naše gordosti. Nismo hteli sami da se ponizimo, pa smo morali biti poniženi. Zato ne treba kriviti međunarodnu zajednicu za ono što bismo i mi sami glasali, da je neko drugi bio u pitanju a ne naš odnos sa Albancima, na primer, da se radilo o otcepljenju onih delova Hrvatske gde većinski živi srpsko stanovništvo.
Mogao bih izreći tvrdnje da je Kosovo izgubljeno ne samo Rankovićevom represivnom politikom prema Albancima, već i lakomošću naših ljudi koji su se Kosova odricali da bi živeli u razvijenijim područjima bivše Jugoslavije i koji su radi želje za dobitkom, prodavali Albancima svoje kuće i imanja po visokim cenama. Mogao bih reći i da je Kosovo izgubljeno i tolerantnom politikom rukovodstva (posle odlaska Rankovića) prema bujanju albanskog šovinizma i pritiscima na iseljavanje Srba sa Kosova. Taj problem su naši ljudi dovoljno dugo godina tabuizirali, a onda kada je tokom osamdesetih, isuviše kasno taj problem postao javan, naša represivna politika je samo pogoršala situaciju. Politika Slobodana Miloševića 1989. nas je dodatno zavadila i sa Albancima i sa ostalim narodima bivše SFRJ. Tada su ostali narodi SFRJ vrlo dobro i nepristrasno videli koga smo mi izabrali da nama bude vođ, ili još strašnije kakav narod je Milošević izabrao da pridobije za sebe svojim laskavim nacionalističkim izjavama. Kasnije će jedan deo naroda prezreti Miloševića zbog posledica takve politike koju je sam kod njega podržao 1989. a drugi će ga prezreti što nije izašao kao pobednik u ratu sa ostalim narodima SFRJ i sa celim svetom 1999.
Ali, pre nego iznesemo tvrdnju da smo Kosovo izgubili, hajde da preispitamo da li je ono uopšte bilo naše od onda kada su ga naši preci napustili 1690. godine? Kada je Kosovo oslobođeno od Turaka 1912. godine, ono definitivno nije bilo srpsko. Srpski socijalista Kosta Novaković, boraveći kao srpski vojnik na Kosovu tokom Balkanskih ratova beleži:
“Kosovo je prosto albanska oblast i ima samo oko 10 do 15% Srba”. (Kosta Novaković, Kolonizacija i srbizacija Kosova)
Tokom osvajanja Kosova srpska vojska je činila brojne zločine, masakrirajući oko 20-25.000 Albanaca, uglavnom u gradovima Ferizaj (kasnije Uroševac), Prizren i Đakovica. (Anton Bebler, Propuštena prilika)
Nakon pokolja albanskog stanovništva na Kosovu i u severnoj Albaniji, Tucović je opominjao da je “izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom”, što je “zločinačko delo” za koje se “mora ispaštati”. (Dimitrije Tucović, Seobe)
“Dopisnici beogradskih listova smatraju za nacionalnu dužnost prikrivanje zločina naših vlasti i vojske i obmanjivanje naroda u Srbiji.” “Zavojevačko držanje Srbije prema arbanskom narodu pokazalo je kako se politikom unosi mržnja medu narode.”
“Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju; pokraj mrtvih matera drala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma; žene su se porađale od straha. Za dva sata potamanjeno je na 500 duša.”
“Crnogorska varvarstva u Krasnićima mogu dostojno stati pored varvarstva srpske vojske u Ljumi: isti metodi, ista bezobzirnost, ista krvožednost.” “Arbanska sela iz kojih su ljudi blagovremeno izbegli, behu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece. I dokle su ustanici zarobljene srpske oficire i vojnike razoružavali i puštali, dotle srpska soldateska nije štedela ni njihovu decu, žene i bolesne…”
“Mi smo izvršili pokušaj ubistva s predumišljanjem nad čitavom jednog nacijom. Na tom zločinačkom delu uhvaćeni smo i sprečeni. Sad imamo da ispaštamo kaznu. Ona je strašna: to je nepoverenje, pa čak i mržnja čitavog jednog naroda.” (Dimitrije Tucović, Seobe) Kada je Austrougarska 1912. godine zapretila ratom ukoliko se srpska vojska ne povuče sa područja Albanije, to se desilo upravo zbog zverstva koja je naša vojska činila nad Albancima, a što se sakriva od naše javnosti. “Mi mislimo da je odluka o ultimatumu ubrzana, ako ne i izazvana, varvarskim držanjem naše vlade i naše vojne komande prema narodu u Albaniji. Podaci o radu srpske vojske užasni su. Tamo se pljačka, ara, pali, razorava, kolje, uništava sve u klici. I Austrija ultimatumom čini kraj ovom munjevitom i besomučnom uništavanju jedne nacije”. “Nije se mnogo čuditi grubim instinktima naše seljačke mase za čije se školovanje i civilizovanje ova država nikad nije brinula; ne treba se zgranjavati ni nad uskim i bednim političkim i duhovnim horizontom naših vojnih komandanata koji su vaspitani da hladnokrvno,
zlikovačko ubijanje desetina i stotina Arbanasa, njihovih žena i njihove dece smatraju kao neki heroizam; ne treba se revoltirati ni zbog buržoaskog javnog mnjenja koje daje moralnu razrešnicu za sva ova zverstva, koje šta više izaziva apetit za uništavanje Arbanasa i njihovih porodica … pošto parolu za takvo shvatanje i takvu politiku bacaju ljudi koji stoje na najvišoj društvenoj i političkoj visini u Srbiji.” (Dušan Popović)
“Ono pozitivno stoje srpska vojska stvorila za albanski narod jeste jednodušan otpor i neprijateljstvo prema Srbiji. Osnovica na kojoj bi se mogli naći svi Arnauti jeste neprijateljstvo prema Srbiji. Fakt je žalostan, ali njegovom postojanju nisu krivi Arnauti”.
“Oficirima je izdavana na potpis naredba u kojoj se ukoravaju za blagost, a kojom se naređuje nemilosrdnost i svirepost u postupanju sa stanovništvom”. “Na svim mestima gde se ose tila vlast i uprava srpske vojske stanovništvo je sačuvalo najgore uspomene na srpsku vojsku”.
“Može se pomisliti šta sve mogu počiniti ljudi koji su otvoreno izjavljivali, stupajući u komitske čete, da idu da se napljačkaju. Čovek se zgrozi kad sluša iz usta tih ljudi kako gotovo ravnodušno pričaju o klanju ljudi. Njega boli što su ti ljudi istog imena i iste narodnosti kao i on”.
“Niko u višim vojnim komandama nije pomišljao kako će se odazvati postupanju vojske prema stanovništvu, kakvo će raspoloženje izazvati kod njega prema našoj vojsci, a po tom i prema srpskom narodu, u ime čije se to radi”. “Mi smo Arnautima ono što su nama bili Turci. Pitanje je vremena kada će se zaboraviti na naša dela: pitanje je naše državne politike da li će se moći ubrzati taj zaborav.
Nama sada Turci nisu tako mrski kao prede, ali je prošlo 500 godina. Treba težiti da ne bude potrebno toliko vremena Arnautima da nas zaborave kao neprijatelje”. “Zašto nismo mi bili pomagači u stvaranju albanske države? Zašto nismo stvorili nama tako potrebno
prijateljstvo sa zemljom koja nam može mnogo smetati i koja smetajući nama ubija i sebe? Zašto naši vladajući krugovi ne misle da to prijateljstvo stvore ubuduće?” (Kosta Novaković)
“Politikom naše vlade stvorene su takve pogodbe i takviuslovi da će se, možda, za dugi niz godina (i desetina godina!) obnavljati sukobi i nesreće između dva nesrečna naroda”. “Sa jednim treba biti načisto i sa jednim se treba izmiriti: na zapadu Balkanskog poluostrva postoji jedan narod koji oće da živi svojim slobodnim životom”.
“Srbija je uputila svoju vojsku da izađe na Jadransko more sa željom da pokori arbanski narod i da ga stavi u svoje ropstvo. Otišlo se tamo s puškom i topom, pa je ne samo vršeno ono što je suprotno časti jedne zemlje, koja je negda imala tradicije revolucije i oslobođenja, nego su stvorene pogodbe za trajno trenje. Mi ćemo neprekidno imati kubure i nesreće, ako se Srbija ne reši da izmeni svoju politiku.” (Dragiša Lapčević) Interesantno je pisanje Radničkih novina u tadašnjoj Srbiji koje je ustalo protiv raspirivane mržnje Albancima: “Da Arnauti nisu pljačkaši najbolji je dokaz pobuna Arnauta i njihovo zauzeće Skoplja, kad nikom nije falila ne samo glava ili pramen kose sa glave, već i nijedna lepinja sa ćepenka. U onoj pobuni bilo je siromašnih, pa i bosih Arnauta, ali nijedan od njih nije nikome ništa oteo ili ‘rekvizicijom’ uzeo”. “Naše vojne vlasti su ‘rekvizicijom’ koja se nikada platiti neće, oduzimali od Arnauta sve što se uzeti moglo – žito, kukuruz, stoku, jednom reći sve što su im u polju i na domu zatekli”. “Arnauti u ovom delu Kosova su i pošten narod. Daje ovo istina dokaz su desetine ogromno bogatih Srba trgovaca, koji su i za vreme turske uprave držali celu pijacu Ferizovića (Uroševca) u svojim rukama. Sem troice Arnauta, katolika, ostali su trgovci sami Srbi. Kada bi Arnauti bili onaki za kakve ih opisuje naša buržoaska štampa, ne bi se nijedan trgovac Srbin mogao održati”. “Kako je pošten rad naših vlasti najbolji je dokaz bogatstvo Marka Despotovića, kmeta opštinskoga, koji je za godinu i po dana, na ‘pošten’ način stekao više imanja nego što ga ima ijedan Arnautin u Ferizoviću”. “Arnauti su potpali pod tudu vlast grubom silom, pravom jačeg nametnutu. Oni su postali bespravna raja.
Njihovi životi i imanja su, uredbom, stavljeni na milost i nemilost žandarima Kraljevine Srbije. Mogu li se onda ti ljudi osećati zadovoljni u Srbiji? Je li čudno njihovo nezadovoljstvo?”
“To je bio poslednji akt doslednosti jedne politike, koja je počela trebljenjem Arnauta u novim krajevima – da bi naselje ostalo čisto srpsko, zatim nastavljena uzimanjem krajeva naseljenih Arnautima. Srbija je prestala biti čisto nacionalna država. Ona je poput drugih, na koje je vikala sve do sada, postala zavojevač i ugnjetač”. (Radničke novine) Nakon pripajanja Kosova Srbiji, Albancima nisu poštovana nacionalna prava, pre svega pravo na školstvo na albanskom jeziku. Odmah su počele prisilne deportacije albanskog stanovništva. Prema dokumentima srpske diplomatije, od oktobra 1912. do avgusta 1914, iseljeno je 281.747 ljudi ne ubrajajući decu do šest godina, uglavnom u Tursku. Radi pospešivanja iseljavanja, “leteći odredi” vojske, policije i četnika mučili su i ubijali Albansko stanovništvo. Od 1918. do 1938. vojska je zapalila i uništila 320 albanskih sela. (Više o tome vidi u “Isterivanja Albanaca i kolonizacija Kosova II” – Istorijski institut u Prištini) Istovremeno, vršena je planska kolonizacija Kosova Srbima i Crnogorcima, često na imanja raseljenih albanskih porodica. Između 1912 i 1941. godine, na Kosovo je naseljeno između 60.000 i 65.000 kolonista, uglavnom srpskog i crnogorskog porekla, da bi za vreme Drugog svetskog rata tu nepravdu ispravljali okupatori tako što su te koloniste prognali sa Kosova, a posle Drugog svetskog rata, komunistička vlast većini kolonista nije dozvolila povratak na Kosovo. Prema zvaničnom popisu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca iz 1921. godine, teritorija tadašnjeg Kosova je imala 439.010 stanovnika. Prema religiji, muslimani: 329.502 (75%) pravoslavni: 93.203. Prema jeziku: Albanski: 288.907 (65.8%) Srpsko-hrvatski: 114.095 (26.0%) Dakle, godine 1912. na Kosovu, je živelo oko 611249 muslimana i manje od 114000 Srba. Ako idemo dalje u prošlost, doći ćemo do saznanja da je priličan broj Albanaca naselio Kosovo 1878. godine. Naime, Albanci muslimani su sve do 1878. godine živeli na području Leskovca, Vranja, u Pešteru blizu Sjenice i u dolini južne Morave.Vasa Čubrilović piše da su oblasti Prokuplja, Kuršumlije i Leskovca, sve do Niša, nazivane “Toplički Arnavutluk”. (Vasa Čubrilović, Politički uzroci na Balkanu od 1860- 1880, 1930, str. 43.) Nakon završetka rata i priznavanja nezavisnosti Kneževine Srbije 1878. godine, članovima 35 i 39 Berlinskog ugovora je jasno istaknuto da u novopripojenim krajevima muslimani i hrišćani treba da uživaju jednaka građanska i politička prava i slobodno
raspolažu svojom imovinom. Međutim, u Srbiji dolazi do masovnih prisilnih iseljenja muslimanskog stanovništva iz novopripojenih krajeva (prvenstveno iz Topličkog okruga, nekada naseljenog Albancima) i spaljivanja albanskih sela i gradskih četvrti. Poverenik na srpskoj granici, Englez Džon Ros zabeležio je sledeće: “Gotovo svo stanovništvo zapadnog dela Niškog sandžaka, koji je predat Srbiji, bili su Albanci muslimanske veroispovesti … Svi oni su izbegli u Kosovski vilajet, napuštajući čitavu zemlju.” (Nikola P. Ilić, Vojne operacije srpske vojske za oslobođenje Leskovca od Turaka 1877 godine.)
Srpski autori navode da oko 30.000 do 40.000 izbeglih i prognanih Albanaca iz Kneževine Srbije prelazi u Otomansko carstvo, gde se naseljavaju uglavnom na području Kosovskog vilajeta. Albanski autori procenjuju broj Albanaca izbeglih u Kosovskih vilajet 1878. godine na oko 60.000. Engleski konzul Geuld je razgovarao sa gradonačelnikom Prištine, koji se žalio na nevolje sa izbeglicama iz Niša, Leskovca i drugih gradova, navodeći da ih je oko 90,000-100,000 izbeglo u Prištinu. Zbog nepoštovanja Berlinskog ugovora Albanci su uputili diplomatskim predstavnicima velikih sila peticiju u kojoj se kaže: “…Situacija je teška u svim aspektima života. Izgubili smo sve što smo imali… Srpska vlada se ne pridržava Berlinskog ugovora; konfiskovala je našu imovinu, oduzela nam je svu živinu, letinu i ostalo, stoga pitamo velike sile da se umešaju u zaštitu naše imovine.” Ova politika “čišćenja” novooslobođenih krajeva naišla je na opoziciju u Srbiji, čak i u vojnim krugovima. Mnogi srpski autori (Hadži-Vasiljević, Milićević, Spasić, Bogdanović, itd.) su pisali protiv progona Albanaca i mera koje su protiv njih preduzete. Protiv iseljavanja Albanaca se usprotivio i komandant Šumadijskog kora, bgeneral Jovan Belimarković, koji je izjavio da su Albanci “dobri i radni ljudi”, te da ih on ni po cenu ostavke neće iseljavati. On se takođe pozivao na proklamacije u kojima je Albancima bila data reč da ih srpske vlasti neće dirati. Belimarkovića su podržali i neki drugi komandanti. (J. Hadži-Vasiljević, Arban. liga, 1-2, 11-14.)
Ako bismo otišli dalje u prošlost, došli bismo do ključnog momenta za sudbinu Kosova, i uopšte sudbinu srpskog naroda, a to je godina 1689. Do te godine naš narod je bio većinsko stanovništvo na Kosovu. Do te godine zahvaljujući svojoj pravoslavnoj veri srpki narod je uživao povlašćen položaj u turskoj carevini, jer je carigradski patrijarh, u duhu poštovanja vlasti, prineo turskom sultanu po turskom osvajanju Carigrada one iste darove koje je davao pre toga vizantijskom caru. Pećka patrijaršija se prostirala dalje od Budima. Pravoslavna crkva je imala tolika prava da su ih naši sveštenici zloupotrebljavali za svoje sebične interese. Čak su tražili od katolika u Bosni da im plaćaju danak, pa su pisma upućena papi i sultanu tražila da se zaštite njihova prava: “U isto vreme, 1661/62. godine stizale su tužbe u Zagreb i na druge strane protiv pravoslavnih vladika, koje su tražile da im se katolici podlože. U Bosni su morali da plate patrijarhu 5000 imperijala; slično su ih pritezali i u Turskoj Slavoniji. Na sporu u Sarajevu, gde je Patrijarh pozlilo, fratri su pobedili 1669 godine, ali ih je to stalo sedam tovara aspri. Godine 1675 tužili su se katolici i na Porti na postupke pećkog patrijarha i njegovih vladika u Bosni i Hercegovini, koji su im ne samo tražili novac, nego ih još naterivali da čitaju jevanđelje po njihovom obredu.” (Vladimir Čorović, Istorija Srba II, 190)Međutim, godine 1689. kada je Austrijska vojska prodrla do Skoplja, izgledalo je da će Turska biti poražena, pa je srpski patrijarh Arsenije Čarnojević III pozvao Srbe da ustanu protiv Turaka i pređu na stranu Austrijanaca. Ta nenadahnuta odluka je imala katastrofalne posledice po nsrpski narod. Kada su Austrijanci ubrzo doživeli poraz, i krenuli da se povlače, zajedno sa njima je krenulo i srpsko stanovništvo, pa je tada sa patrijarhom u Austriju prešlo između 100.000 i 185.000 Srba, pretežno sa Kosova. Kada je 1737. godine izbio novi austro-turski rat, novi patrijarh Arsenije IV je opet pozvao narod da se opet stavi na stranu Austrije, pa su mnogi Srbi i arbanaški Klimenti stali na stranu Austrije. Ali, kao i u slučaju njegovog prethodnika, Austrija ubrzo doživljava poraz i Arsenije IV predvodi drugu veliku seobu Srba na sever, u Ugarsku. Klementi se naseljavaju u Šumadiji (ispod planine Rudnik i ispod Avale) i u Sremu (u Nikince i Hrtkovce). No, samo mali broj ukupnih imigranata je uspeo da prebegne. Vuk Karadžić u svojim zapisima beleži da mnogo više onih koji su krenuli pobijeno (oko 80,000 ljudi), no što je stiglo do Austrije: “Godine 1737 patrijar Arsenije IV Joanović na pozivanje cesara Karla VI. podigne opet narod Srpski da bježi u Madžarsku, no Turci opazivši zarana, više naroda pobiju i porobe, nego što s njim prebjegne na ovu stranu (sam je patrijarh kazivao, da je u Karlovcima snio uoči božića, kako je Bog od njega iskao odgovor za 80,000 duša, koje su njega radi izginule!).” (Vuk Karadžić, Opisanije naroda
– Pregled stare istorije) U opustošena područja Kosova i istočne Srbije naseljavaju
se Albanci. Naši preci nisu bili toliko nacionalno gordi da bi ostali na Kosovu da ga brane svojim životima. Oni nisu smatrali da je seoba Srba pod Čarnojevićem izdajstvo zemlje i nacionalni kukavičluk. Ona je pre svega bila razuman izraz prave ljubavi prema naciji, jedina razumna alternativa posle izdaje prema Turcima i osvete koja je sledila. Ako su se Srbi tada odrekli Kosova, i ustupili ga drugima, kakvog ima smisla da se mi za njega danas borimo? Nikakvi razumni motivi nas na to ne mogu navoditi osim nacionalne gordosti!
Miloš Bogdanović
mishabogdanovic@gmail.com
Razgovor o ovom članaku