Ismet Azizi
„Džemijet je i po nacionalnom i po klasnom sastavu svoga članstva bio heterogena organizacija, ćija se jedinstvenost u velikoj meri ogledala samo u veri. Operativnoj jedinstvenosti organizacije doprinosio je opšti položaj i negativan, nacionalistički stav režima prema tuđim, muslimanskim elementima. Sitnoburžoaska sredina je sve muslimane smatarla Turcima. Pod južnom Srbijom podrezumevali su se krajevi koje su Srbija, pa i Crna Gora, priklučile svojim državama u balkanskim ratovima. Muslimanai na obuhvaćenoj teritoriji bili su:Turci iz Makedonije, iz Prizrena i nekih okolnih sela, a mnogo manje po varošima Kosova i Metohije, u Novom Pazaru i Sandžku; Arbanasi na Kosovu i Metohiji, u pruzrenskoom kraju, u zapadnoj i nešto srenjoj Makedoniji i nešto u Novom Pazaru i grupama sandžačkih sela; muslimani srpskohrvatskog jezika u Sandžaku i severno od Šar-planine (Gora, Sirinička i Sregačka župa) i Makedonci muslimansk konfesije (Torbeši). U socijalnom pogledu tu je bilo: feudalnih elemenata (begova i aga) i nešto veleposednika kapitalističkog tipa; buržoazije, sitnoburžoaskog sloja i plebsa orijentalnog tipa po varošima (trgovčića, renterjera, hodža i vakufskih muftevelija, kafedžija; radnika-radnilara, amala (nosača), varošana bez posebnog zanimanja; ratara, stočara, nešto šumskih radnika i drvoseča, rudara i ribara. Feudalni elementi su više pripadali Turcima i poturčenim Arbanasima (17 % u varoškim naseljima). Nea čelu ugroženih muslimanskih redova izbili su ekonomski jači i kulturni izdignutiji gradski i feudalni elemnti. Turci i turcizirani Arbanasi. Kasnije, odnosno od 1923. godine, rukovodstvo su preuzeli mnogobrojni, dinamičniji i od susedne Albanije donekle pomognuti od albanskih državljana (Arbanasi, u prvom redu feudalci..
Džemijet je u prvo vreme trebalo da bude prevashodno versko-kulturna organizacija. Pošto su nacionalističko-politički položaj i klasno-ekonomski interesi bili akutno pogođeni, Džemijet je brzo prerastao u pravu političku a na kraju i nacionalnuo.političku organoizaciju.
Ferat Draga je bio pravi primer Arbanasa (poreklo, navodno iz pljačkaških Klimenata, Kelmenda), ponosit na svoje plemensko poreklo i drevno prisustvo naroda na balkanskom polostrvu. Održavao je vezu sa Kosovskim komitetom u Skadru, pa mu je neko vreme bio i predsednik. Održavao je kontakte i sa kačacima, iako je o njima, kao i neki drugi u Narodnoj skupštini, govorio sa nipodaštavanjem, kao o običnim razbojnicima. Sa vladavinom Srba u južnim krajevima se nije mogao pomiriti, pa je tražio saveznike i St. Radiću i HRSS-u. Odgovaralo mu je buržoaskim nacionalizmima isparcelisana federalistička drđava, gde bi on preko Džemijeta nametnuo svoju vlast i pravo Arbanasa od Sandžaka do jugoslovensko-bugarsko-grčke granice. On je naglašavao da ogroman broj muslimana Sandžaka, Kososva, Metohije i gotovo cela Makedonija pripada Arbanasima. On je oštro protestovao na svako gonjenje arbanaškuh seljaka, kačačkih jataka, ali je stalno odbijao da spozna da su tih godina jedini razlog za takvo postupanje bili kačaci, odmetništvo i dezertiranje momaka iz stalnog vojnog kadra. Po svojim koncepcijama o albanstvu Južne Srbije ispovedao je iste zamisli kao Kosovski komitet. On je naglašavao brojnu tastuplenost Arbanasa, i na apsolutnom pravu na osnovu toga (i u razgovoru sa sreskim nečelnikom pred žalosno krviproliče u Kosovskoj Mitrovici). Jednom rečju, bio je velikoalabanac, slišno Hasanu Prištini i begovima nacionalistima uoči 1912. godine, koji su tražili autonomiju za pet vilajeta, oslanjajući se na AustroUgarsku….Džemijet načelno tražio i ustanovljavanje arbanaških osnovnih škola. Velikoarbanasi i nacionalno-političkom smislu bili su još osmanlijski vaspitanici, naročito begovi koji su turski govorili u svojimna narodnicima i međusobom pokazivali turski, orijentalni mentalitet. Mase sa svojim osnovnim potrebama bile im daleke, a njohov patriotizam bio je ispolitiziran nacionalizam koji je raćunao sa ličnim ambicijama, a nije bio demokratski, dovoljno čovečan i svakodnevan.
Kasniji sociolog Sreten Vukosavljević, na primer, rekao je o Džemijetu (4. Juna 1923.) sledeće:
Džemijet ima jedan program prilično konfuzan, težnje rđavo definisane, nejasno izražene. To dolazi delom od toga što su u Džemijetu skupljeni muslimani iz tri rase: turske, naše i arnautske i otuda što je u Džemijet ušlo ljudi raznih socijalnih položaja: muslimanske ćifćije i muslimanski begovi. Ali te nejasnoće dolaze najviče od toga što tu ima izvesnih težnji koje oni ne mogu javno izraziti…..
….“Tu se naredb izdaju na uvo, tu se pisma čitaju između redova; motive se bez saopštavanja svataju, a i najmanje aluzije odmah jesno razumeju. Tu i takvu celinu, tako vrsno pevezanu, Džemijet hoće da politički afirmira kao nešto posebno u našoj državi i da je stvori kao takoo nešto posebno. Džemijet nije klerikalna stranka, kao što se u nas obično misli i sudi po tome što je Džemijet stranka isključivo za pristalice jedne vere. On se nije mnogo angažovao za versko-prosvetna pitanja. Kada je u Skupštini donet jedan rđav zakon o vakufima, Džemijet nije ni protestovao. Uređenje veza sa Kalifatom i priznanje šerijatskog, bračnog i nasledog prava, izvojevala je muslimanska bosanska organizacija a ne Džemijet zbog neobaveštenosti mojih birla. Ali Džemijet uspeva da se predstavi kao stranka, koja se bori za izvojevanje tih prava, za koje se ona u stvari nije ovde ni interesovala….
….Predstavnici Džemijeta idu u Niš i posečuju tamo internirane kačaćke porodice. Jedan predstvanik Džemijeta ističe na svojoj svadbi tursku zastavu. Treći govori javno kako su uši Evrope sada zatvorene za mađedonsko pitanje, ali će se otvoriti…….
“ Potencira se još jedna stvar. Ja sam već rekao da Džemijet nije klerikalna organizacija. On postepeno počinje bivati nacionalna organizacija, nacionalistička, turska i arnautska. U njihovom listu i u njihovim skupštinam se naročito neguje kult Kemal-Paše, i svi njegovi ratovi i podvizi vrlo redovno to ističu. Još više Džemijet postaje organizacija nacionalistička arnautska.
“Nacionalističke arnbanaške težnje najveća su opasnost za nas. Ljudi koji vode Džemijet to su nacionaliste, najistaknutije u arnautkim pobunama od 1908. do 1912. godine. To su ljudi, koji su onda proklomovali veliku autonomnu Škipniju od jadranskog mora do Štipa i Sereza. Na Velikom kongresu pet rumeljijskih vilajeta (Skadar, Janjina, Kosovo, Bitolj i Solun) održanom u junu 1909. godine u Debru, kongresu koji je prvi put posle Prizrenske arnautske lige jasno formulisao nacionalne zahteve, najvažniji su činioci ljudi, koji sada vode Džemijet”.
Ako se analizira politička aktvnost Nedžip, Ferhad Drage i Aćif ef. Hadžiahmetović Bljute, možemo da zaključimo da ono što nije mogao da postigne Komitski pokret i Kosovski komitet, nastojivši legalnim putem preko Parlamenta u Beogradu i van njega. I ako Džemijet je egzistirao veoma kratko, njegovi čelnici dali su veliki značaj nacionalnom pitanju Albanaca, Bošnjaka i Turaka na Kosovu, Sandžaku i Makedoniji.
Razgovor o ovom članaku