U 2009. godini doneta su dva najvažnija zakona za ostvarivanje manjinskih pra[1]va: Zakon protiv diskriminacije i Zakon o savetima nacionalnih manjina. Prvi zakon je presudan za uspostavljanje građanske jednakosti, a drugi stvara osno[1]vu za premošćivanje pravnog vakuuma sa kojim su se nacionalna veća suočila nakon isteka većine njihovih mandata. Zakon o zabrani diskriminacije takođe je bio jedan od preduslova za stavljanje Srbije na belu šengensku listu, dok Zakon o nacionalnim savetima omogućava sprovođenje lokalne manjinske samouprave.
Albansko nacionalno veće je osnovano 2010. Lista Rize Halimija osvojila je većinu glasova za Nacionalno veće. Neki albanski političari smatraju da nacio[1]nalni saveti ne mogu da rešavaju probleme. Međutim, drugi misle da neposredno izabrano nacionalno veće pruža veću legitimnost i na taj način može doprineti efikasnijem rešavanju mnogih problema u razgovorima s Vladom. Ulogu nacio[1]nalnog saveta vide uglavnom u očuvanju identiteta albanske manjine.
Nacionalni savet Albanaca finansira Vlada Srbije. Kako su Albanci bojkotovali popis stanovništva 2011, Vlada Srbije finasira ovaj savet uzimajući u obzir brojku od 5800, što odgovara broju Albanaca koji su se popisali. Nacionalni savet Alba[1]naca podneo je tužbu Upravnom sudu, tražeći poništenje rešenja o određivanju sredstava za rad tog Saveta za 2017. godinu, navodeći da su im uskraćena sredstva koja im po zakonu pripadaju. Direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska pra[1]va Suzana Paunović je tada podsetila da je uredbom Vlade o postupku raspodele sredstava iz budžeta Srbije za finansiranje i rad nacionalnih saveta, koja se prime[1]njuje od 2010. godine, utvrđeno da se u postupku raspodele sredstava iz budžeta nacionalnim savetima nacionalnih manjina, broj pripadnika nacionalne manji[1]ne utvrđuje prema rezultatima poslednjeg popisa stanovništva.63
Rigidni stav Vlade u odnosu na finasiranje Saveta u velikoj meri ograničava i njegove aktivnosti. Budžet se uglavnom svodi na plate zaposlenih. U međuvreme[1]nu je Vlada Albanije donela odluku “o redovnom finansiranju Nacionalnog saveta Albanaca” čime je pokazala spremnost da pomogne Albancima.64
Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordana Čomić izjavila je da je cilj tog ministarstva unapređenje prava nacionalnih manjina koje će, kako je rekla, biti vidljivo u otklanjanju loših ocena iz relevantnih međunarod[1]nih izveštaja i, što je mnogo važnije, u prihvatanju kritičkih opaski nacionalnih saveta manjina o tome šta je ministarstvo dužno da uradi, da bi oni normalno funkcionisali”.65
Na mogućnost smanjenja bužeta za nacionalne savete za 20 odsto reagova[1]li su svi saveti nacionalnih manjina.66 Ragmi Mustafa je istakao da nacionalni saveti dobijaju sredstva od države za realizaciju programskih aktivnosti i režij[1]ske troškove, ali problem je što su ta sredstva nedovoljna i neredovna, zbog čega je pokrenuta inicijativa da ona u narednoj godini budu duplo veća nego sada.67
Albanci na jugu Srbije imaju i probleme sa isticanjem nacionalnih simbola. Predsednik Nacionalnog saveta Ragmi Mustafa ističe da se pravni pritisci Vlade na Albance povećavaju iz dana u dan. On je dobio poziv na saslušanje u Prekr[1]šajnom sudu u Vranju, jer je okrivljen za kršenje zakona o zastavi Srbije – tačnije, člana koji zabranjuje isticanje zastave strane države, ukoliko uz nju ne stoji zasta[1]va Srbije. Naime, 28. novembra 2020. godine, kao i prethodnih godina na Dan albanske zastave (državni praznik nezavisnosti Albanije), istaknuta je albanska zastava u sedištu Nacionalnog saveta Albanaca u Bujanovcu.68
Savet je doneo odluku da je upravo ta zastava (zastava Albanije) zastava Alba[1]naca koju ističu svakog 28. novembra. Mustafa smatra da time ne krše Zakon o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Srbije. Ono što je sporno, kako navodi, jeste da je “to politički motivisan progon kroz taj zakon, odnosno kroz taj član zakona”.69 On napominje da Ustav Srbije u čl. 79. propisuje da nacionalne manji[1]ne same određuju svoje simbole i da imaju pravo da ih ističu.70
Mustafa takođe naglašava da je samo on dobio poziv za prekršajni sud, pre sve[1]ga zbog toga što je podneo žalbu Višem sudu u Beogradu protiv ministra policije Aleksandra Vulina za govor mržnje i diskriminaciju zbog upotrebe reči “Šiptar”.71 Sud je odbacio.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Srbije Brankica Janković je pre šest i po godina donela mišljenje da je takvo obraćanje pripadnicima albanskog naroda uvredljivo, a prva pravosnažna sudska presuda u kojoj je reč “Šiptar” okarakterisa[1]na kao govor mržnje doneta je 2018. godine. Postoje tri sudske odluke (Višeg suda u Beogradu), prema kojima je reč “Šiptar” uvredljvog karaktera kojom se podstiče diskriminacija albanske nacionalne manjine.72
Shaip Kamberi, poslanik u Narodnoj skupštini Srbije i predsednik (PDD) povo[1]dom Vulinove izjave ocenjuje da je pravosudni sistem Srbije politizao i pravno-institucionalnu moć jeziku mržnje, netoleranciji i ksenofobiji nad Albancima uopšte, posebno onima koji žive u Srbiji””.73
Međutim, nije reč samo o ministru policije, već i o većini narodnih poslanika, kao i medija. Upadljivo je ignorisanje problema Albanaca generalno. Albanci u svakoj prilici ukazuju na probleme i potrebu rešavanja vitalnih životnih proble[1]ma Albanaca u Srbiji posebno Preševu, Bujanovcu i Medveđi. Ragmi Mustafi smatra da “Albanci u Preševskoj dolini, pre svega, očekuju inte[1]graciju u institucije sistema i proporcionalnu zastupljenost u državnim organima srazmerno broju stanovnika u tom regionu, ali i rešavanje problema isticanja nacionalne zastave, upotrebe maternjeg jezika u državnim institucijama, kao i problema u oblasti informisanja, obrazovanja i kulture”.74
Ragmi Mustafa ističe da je “Preševska dolina još uvek talac odnosa Beograda i Prištine. To najbolje pokazuju mere i kontra mere koje su preduzete i iz Republike Kosova kao i Republike Srbije, kojima su najviše bili oštećeni Albanci u Prešev[1]skoj dolini. Ekstremna centralizacija vlasti, kako kaže, prirodno, ima za posledicu institucionalnu i socijalnu dezintegraciju. Za sve direktore škola na albanskom jeziku, centara za socijalni rad, katastar, poreska i sve druge institucije koje bi trebalo da budu odgovorne građanima, primorano su naklonjene centralnoj vla[1]sti. Zato što odluke o razrešenju i postavljenju donose resorni ministri, bez bilo kakvih konsultacija sa lokalnom samoupravom ili nekom političkom partijom.75
Nacionalni savet je u svojoj strategiji rada 2020–2025. godine. između ostalog, predvideo štampanje kataloga najčešćih albanskih imena i prezimena, ispisi[1]vanje naziva ustanova i ulica dvojezično i upotrebu albanskog jezika u javnim institucijama, unapređenje informisanja albanske manjine pružanjem podrške policije proizvodnji medijskih sadržaja na albanskom jeziku i profesionalizaciji medij[1]skih radnika. U segmentu obrazovanja izdvojene su tri teme – obezbeđivanje udžbenika za osnovne i srednje škole, stručno usavršavanje i profesionalni razvoj nastavnika koji izvode nastavu na albanskom jeziku i priznavanje diploma. U oblasti kulture izdvojene su teme: izgradnja internet platforme “Digitalni muzej”, dopunjavanje knjižnog fonda na albanskom jeziku u javnim biliotekama u tri opštine i osnivanje zavoda za kulturu.76
Katalog je u međuvremenu završen i sadrži 3134 albanskih imena i 530 alban[1]skih prezimena koja su pravilno ispisana na albanskom i na srpskom jeziku i u ćiriličnom pismu. Izradilo ga je Ministarstvo državne uprave i lokalne samoupra[1]ve u saradnji sa Koordinacionim telom Vlade Republike Srbije za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, Nacionalnim savetom albanske nacionalne manjine i Misi[1]jom OEBS u Srbiji. Katalog će pomoći zaposlenima u bolnicama, porodilištima i matičnim službama, koje su u direktnom kontaktu sa predstavnicima albanske zajednice, u pravilnom ispisivanju njihovih ličnih imena u službenim dokumen[1]tima na albanskom i na srpskom jeziku, čime će doprineti efektivnijoj primeni prava na lično ime i njegov ispis na jeziku nacionalne manjine.77
Nacionalni savet smatra da novi zakon o nacionalnim savetima nije jasno defi[1]nisao njihovu ulogu i mandat. Žale se i na to da se njihovo mišljenje ne uzima u obzir, na porimer, kada se imenuju direktori škola. Od 23 saveta koliko ih ima u Srbiji samo četri nisu pod kontrolom SNS.
Sagovornici iz nacionalnog saveta ukazuju i na činjenicu da veliki broj ubistava, prisilnih nestanaka, oštećenja imovine i torture, poćinjenih, kako od pripadnika Sagovornici iz nacionalnog saveta ukazuju i na činjenicu da veliki broj ubistava, prisilnih nestanaka, oštećenja imovine i torture, poćinjenih, kako od pripadnika policije MUP Srbije i Vojske Jugoslavije, tako i od paravojnih formacija, u periodu pre esklacije krize na jugu Srbije (1999–2000) ostao je do sada nerasvetljen, što važi i za povrede ljudskih prava od obe strane u sukobu od 2000, do 2001. godi[1]ne. Na dokumentovanju kršenja ljudskih prava radili su Odbor za ljudska prava u Bujanovcu, kao i Fond za humanitarno pravo, kako u periodu tokom 2000. godi[1]ne (pre sukoba), tokom sukoba (2000–2001) kao i u periodu posle 31. maja 2001. godine (nakon sukoba).
Pravosudni organi Republike Srbije nisu procesuirali nijedan slučaj kršenja ljudskih prava, koji su se dogodili u vreme oružanog sukoba na jugu Srbije. To je ostavilo trajne posledice kad je reč o poverenju u sudove i tužilaštvo. Takođe, nije omogućen društveni dijalog o uzrocima i posledicama oružanog sukoba, niti je učinjeno dovoljno na reintegraciji bivših boraca OVPMB u društvo. Ni 20 godina posle sukoba nema inicijativa za rešavanje međusobnih odnosa, što je jedan od razloga za inkliniranje idejama o razgraničenju.
Razgovor o ovom članaku