Primere za tradicionalno međusobno poštovanje i uvažavanje između Srba i Albanaca u prošlosti nalazimo i u usmenoj tradiciji. Sve do XX veka, najveći deo stanovništva bio je nepismen i stoga upravo usmena tradicija predstavlja najbolje mesto za proučavanje percepcija obič-nog, neobrazovanog sveta, koji je svoje usmene pesme prenosio kao kolektivnu tvorevinu s jedne na drugu generaciju. Fokusiraću se ovde na „klasičnu“ srpsku usmenu epsku pesmu o Marku Kraljeviću i Musi Kesedžiji. Smatram je ilustrativnom iz sledećeg razloga: savremeni folkloristi se slažu da društva koja neguju usmenu tradiciju praktikuju mnoštvo narativa, ali da po pravilu posebno neguju neke od njih koji po obimu i složenosti prevazilaze ostale i imaju poseban društveni status (Martin 2005: 9; Foley 2004: 185). Među gorštacima, takav privilego-van status pripadao je junačkim pesmama i pričama koje su uglavnom prenosili muškarci, a koje opisuju slavne bojeve i dela istaknutih junaka iz ranijih vekova ili bliže prošlosti i sadašnjosti. Budući da opisuje ove herojske podvige kolektiva, junačka epika imala je istaknuto mesto u programima nacionalromantičara XIX veka, dok je u novije vreme bila kritikovana kao izvor stereotipa i predrasuda. Iako balkanska epika i epika uopšte nisu lišene tih antagonizujućih i ratničko-nacionalnih tendencija, treba imati na umu da epika takođe nudi izuzetne poetske primere junaštva, časti i čovečnosti.
Razočaran što nakon devet godina verne službe sultanu nije dobio nikakvu platu, Arbanas (Albanac) Musa odlučuje da postane odmetnik, savladava razne careve predstavnike i najzad izaziva na dvoboj i samog sultana. Sultan nema takvog junaka kojeg bi mogao da pošalje u svoju zamenu, pa odlučuje da iz tamnice pusti Marka Kraljevića, ukoliko ovaj prihvati da se bori u njegovo ime. Marko prihvata ponudu, oporavlja se nekoliko meseci u svom prepoznatljivom jedenje ovčetine-pijenje vina maniru, odlazi na megdan i ubija Musu.
Ova pesma samo prividno podseća na tipičnu priču o tome kako „naš“ junak ubija „vašeg/njihovog/tuđeg“ junaka. Suštinske elemente poetske obrade ovog motiva predstavljaju izvesne ambivalencije koje pesmu čine tako cenjenom i relevantnom za razumevanje tradicionalnih srpsko-albanskih odnosa. Naime, iako je Marko Srbin, tačnije najveći srpski junak, pevač pokazuje naklonost prema Albancu Musi koja je rezultat bliskosti društvenih pozicija između srpske patrijarhalne sre-dine u kojoj se peva ova pesma i one koju reprezentuje Musa Kesedžija. Karakterističan je u tom smislu Musin odgovor na Markov zahtev da mu se ukloni s puta:
ја ti sе uklоniti nеću,
аkо t’ i јеst rоdilа krаlјicа nа čаrdаku nа mеku dušеku,
u čistu tе svilu zаviјаlа,
zlаćаnоm žicоm pоviјаlа,
оthrаnilа mеdоm i šеćеrоm;
mеnе је lјutа Аrnаutkа kоd оvаcа nа plоči studеnој,
u crnu mе struku zаviјаlа,
kupinоm lоzоm pоviјаlа,
оthrаnilа skrоbоm оvsеniјеm;
i јоš mе је čеstо zаklinjаlа
dа sе nikоm nе uklаnjаm s putа.
(Karadžić 1845: 407)
Tako je, s jedne strane, pevaču i njegovim slušaocima Marko svakako blizak kao naš junak i srpski srednjovekovni kraljević. S druge strane, i Musa im je, kako vidimo, takođe blizak i naš u socijalnom smislu, jer su gorštaci često živeli u siromaštvu i gladovali, ali su jako cenili junačke ideale, što u ovoj pesmi ne reprezentuje Marko koga odgaja kraljica na dušeku, već upravo Musa, sin „ljute Arnautke“, odgajan „kod ovaca na ploči studenoj“. Pesma, prema tome, veliča oba junaka.
I njen glasoviti kraj jednako je ambivalentan – tokom dvoboja, oba junaka ispoljavaju veliku snagu i nijedan ne može da nadjača drugoga. Napokon, pošto su polomili svo oružje i satima se rvali, Musa obara Marka i seda mu na grudi. U tom trenutku Marko zaziva posestrimu vilu u pomoć, i kada se ona javi iz oblaka Musi na trenutak popušta pažnja. Marko koristi ovu priliku, vadi sakrivene noževe i raspori Musu „od učkura do bijela grla“. Videvši, međutim, da Musa u grudima ima tri junačka srca i shvativši da je praktično dobio megdan na prevaru, Marko sa suzama u očima izgovara pokajničke stihove:
Јаоh mеnе dо bоgа milоgа,
đе pоgubih оd sеbе bоlјеgа!
(Karadžić 1845: 410)
Ukratko, ova pesma pokazuje veliko poštovanje pevača i njegove usmene tradicije i prema srpskom i prema albanskom junaku. Albanski heroj je zapravo socijalno blizak pevaču i njegovoj sredini, jer je odga – jan na planini i sviknut na nemaštinu, ali ipak posvećen idealima časti i junaštva. Štaviše, srpska pesma zapravo u osnovi predstavlja Musu kao snažnijeg i većeg junaka čak i od samog Kraljevića Marka, omiljenog narodnog junaka.
Ukoliko je potrebno pokazati postojanje albanskih pandana ovoj pesmi, možemo se, recimo, u najkraćem osvrnuti na pesmu „Četobaša Mujo i Marko Kraljević“ (vidi: Mićović 1981: 68-73). Marka teško ranja vaju iz zasede Mujo i Halil, i treba mu punih sedam godina da se opo-ravi od zadobijenih rana. Pošto napokon ozdravi, Marko poziva Muja na dvoboj, ali se vile umešaju da spreče sukob između njih i mire ih rečima da su obojica jednako snažni. Marko i Mujo se bratime i pro-slavljaju pobratimstvo najpre u Mujovom a onda u Markovom domu. Završni stihovi slave njihovo prijateljstvo:
Nikad se više nisu rаstајаli,
Uvеk im је Bоg pоmоgао,
Nаš mаč је zlо sаvlаđivао.
(Мićоvić 1981: 73)
Ove paralele između srpske i albanske epike ni u kom slučaju ne predstavljaju izolovane slučajeve, i niz istraživanja pokazao je sličnosti i međusobne uticaje između južnoslovenske i albanske usmene tradi-cije (Skendi 1954; Mićović 1981; Medenica 1974; Halili 2012; Sivački 2013). Štaviše, neki od istaknutih balkanskih usmenih pevača poput Saliha Ugljanina bili su bilingvalni i imali bogat repertoar epskih pe-sama koje su izvodili na oba jezika (Lord, 2000, xv; Kolsti, 1990), a ova bilingvalnost je nekada – a u izvesnoj meri i danas jeste (Halili 2013) – bila karakteristika pevača iz regiona Sandžaka.
Ova pomirljiva poruka iz albanske pesme predstavljala bi prikladan, bajkovito-holivudski and they lived happily ever after završetak priče o tradicionalnim prijateljstvima i saradnji između Srba i Albanaca, da nakon nje ne dolazi niz sukoba i nasilništava od početka prošlog veka do naših dana. Do njih, međutim, dolazi tek u drugoj polovini XIX veka, i to nakon što se Kosovo učvršćuje u ključni nacionalni simbol, što će biti predmet razmatranja u narednom poglavlju.
Odlomak iz knjige:
Aleksandar Pavlović
IMAGINARNI ALBANAC: SIMBOLIKA KOSOVA
I FIGURA ALBANCA U SRPSKOJ KULTURI
Razgovor o ovom članaku