Na zapadnom kraju Balkanskog Poluostrva, duž Jadranskog i Jonskog mora, Epira, Tesalije, Grčke, Crne Gore, Bosne, Hercegovine i Stare Srbije, postoji tri puta duži nego što je širok prostor zemlje, što se zove Arbanija ili Arnautluk.
Od juga na sever ograničena je arnautska zemlja planinom Vasilicom i Carom; za tim dolazi kao međa: Smolik, Gramno, Kser, Ohridsko jezero, Korab, Turija, Ža- lež, a posle Beloga Drima na planinu Baštrik, Bakovo i Bor; pa odatle nastaje Bor, Prokleta planina i Žalija, sve do Skadarskog jezera.
Onu arnautsku zemlju zaokružuju ove varoši: Bar, Sjenica, Prijepolje, Vranje, Kumanivo, Skopje, Manastir- Bbitolj, Kostur .(Kastorija), Argirokastro i Arta, a zatim i ivica obale Jadranskog mora.
Najveće su planine: Šar-Dag, Žljes Baštrik, Temali, Prokleta planina, Tr bunja, Grab i Gališnik. Ove su planin mahom neprolazne, jer nigde nemaju puteva
Reka made vrlo mnogo, ali su ist kratkoga toka. Najveće su reke ove: Bo jana, Škumba, Vojuca, Drim, Lim, Vardar Ibar, Sitnica i Lab. Od ovih su plovne samo Bojana, Škumba i Vojuca.
Zemljište je mahom sve šumovito i po- planinsko, i penje se amfiteatralno, činjući od obala morskih, pa sve do gre- bena onih planina u južnom bilu, što upravo i luče vodu za jadransko, jonsko i jegejsko primorje.
Klima je, kao u opšte što je u pla- ninskim predelima, negde surovija i ume- rena, a u primorju je blaga i dosta pri- bližna afričkoj klimi. k. m. Na tome prostoru od 40.000 živi od prilike 1,010.000 Arnauta.
Što se vere tiče, može se ovako ra- “unati: 800.000 muhamedanaca, 110.000 katolika i 100.000 pravoslavnih. No ovim brojevima ne može se pokloniti potpuno verovanje, jer se niko nije našao, da ih tačno i verno prikupi: jedno zbog rđavih mesta i neprolaznih puteva, a drugo što bi takvo ispitivanje bilo skopčano sa vrlo velikim opasnostima u mnogom po- gledu, pa, i po sam život onoga, koji bi se ovoga posla poduhvatio.
No ipak će biti najpouzdaniji oni o katolicima, jer oni dolaze iz prilično pouzdanih izvora, njihovih sveštenika, koji stoje pod zaštitom rimskog pape.
Klir rimokatoličke vere stoji pod upravom rimskog zbora, Sacra congregatio de propagandae fide”, na čiji predlog rim- ski paca i postavlja arbanaške biskupe.
Arnauti se dele na plemena (fisove), kao na: Gege. Toske, Krasnićane, Klemente, Miridite, Kastrate, Hote, Dibrelije, Pu- laḫane i Malisorce. Ovi su poslednji najgori, najžešći i najjunačniji od svih drugih.
Neki pisci tvrde, da Arnauta ima i izvan Turske carevine. Tako u Austro-Ugarskoj ima takođe tri naseobine, i to u selima: Nikincima i Rtkovcima, kod Mi- trovice, na Savi u Sremu. Oni su nase- ljeni od plemena (fisa) Klemente. O toj njihovoj seobi sačuvane su do današnjega dana neke uspomene, jer su se i oni u društvu sa Srbima 1737. godine pod Ša- kabentom tu preselili.
U selu Erici, predgrađu zadarskom, u Dalmaciji, ima takođe do preko 1.500 duša arnautskih. Ovu su naseobinu za- snovale dvadeset i sedam arnautskih po- rodica, koje su još 1726. godine izbegle bile od zuluma Mahmuda-Begovića, i nase- lile se najpre u Perastu kod Risna, u Boci kotorskoj.
Treća i najmanja nassobina od 500 duša živi na poluostrvu Istriji, u selu Peroj (arnautski dolina), koje je od Pole dva sahata udaljeno. Njih je ovde poveljom svo- jom naselila Mletačka republika 1657. godine. Tada je bio njihov vođa Miko. Dračković. Oni su sačuvali svoju narodnu nošnju i svoj običaj, govore arnautski, ali su svi vere pravoslavne.
Najvećih pak naseobina arnautskih ima u Italiji, u oblasti Puljskoj i A- bruckoj. Tu su oni dobegli odmah posle smrti Đorđa Kastriotića, Skenderbega. Italijani su ih primili pod zaštitu zbog usluga, koje je Ferdinandu Í. kralju napoljskom učinio Skenderbeg.
Te je Arnaute tu doveo njihov vođa Jovan, sin Đorđa Kastriotića, i njegova mati Andronika, po smrti Skenderbegovoj (1468) godine.
Oni su naseljeni u predelu Tripaldi i na ostrovu Siciliji. Tu imaju oni svo- jih sela arnautskih: Mecojuzo, Kontesa, Piaca di Greća i Palaco Adriano. No od ovih su se mnogi pretopili u Talijane, ali je ipak većina sačuvala svoje običaje, jezik i nošnju. Vere su rimokatoličke i biće ih do 60.000 duša.
U poslednje vreme počela se kod ovih Arnauta naglo buditi nacionalna svest. Otpočeli su borbu za narodnost svoju, i to kako za sebe, tako i za svoje sanleme- nike u Arbaniji. Oni su za to obrazovali svoje komitete, koji drže mitinge na sve strane, na kojima traže: da Arbanija do- bije avtonomiju, i da talijanska vlada potpomaže tamo njihove škole. Ovi Ar- nauti bez sumnje imaju u Italiji vrlo jakog uticaja, i ovi njihovi mitinzi s uspehom su dejstvovali svuda, gde god su držani. Arbanaško pitanje postalo je u Italiji popularno, i javno mnjenje tali- jansko tvrdi: kako Arbanija mora dobiti avtonomiju pod protektoratom Italije, ili se s njome federativno ujediniti, i tada će Jadransko more biti čisto talijansko.
Istina da je uticaj talijanski – – na- ročito njihovih jezuita — dosta jak među Arnautima, osobito u plemenu Miridita, koje je najveće od sviju ostalih plemena, a svi su vere katoličke; ipak se da sum- njati, da će oni u skorom vremenu moći svoje želje ostvariti i k željnom cilju doći.
Ideja o avtonomiji Arbanije začela se bila među Miriditima još u vremenu, kad im je poglavica bio čuveni Prenk-Bib-Doda; no pošto je on posle 70-tih godina umro, umrla je tada i ta ideja, koja evo sada opet počinje da vaskrsava. Istina da je njegov sin Prenk-Bej u nekoliko počeo da ide stopama svoga oca, ali čim su o tome čuli državnici Turske carevine, domame ga u Carigrad oko godine 1876, pa ga od- mah kao taoca zadrže. Od toga doba živi Prenk-Bej interniran u Stambolu. Ali kad su ga viđeniji ljudi njegovog plemena i tamo počeli posećavati i češće za sa- vete i upustva pitati, Turci ga stave pod jaču prismotru i odrede mu stražu pred kućom — bajagi iz počasti, motri na svakog, koji bi Prenk-Beja po- sećavao, i da strogo pazi, da isti noću kuda ne prebegne. No kad posete učesta- še još više, naročito kad ga počeše po- hoditi mnoge avanturiste i agitatori, vlada ga turska sprovede kao običnog ta- oca u Aziju, u varoš Dijar-Behir, gde se i sade nalazi.*) U kraljevini Grčkoj naselili su se koncem XVog veka mnogi Arnauti, i tu i- maju svoje velike naseobine. Oni su tu zauzeli ceo južni predeo Evbeje, pa čak- do ostrva Androsa. No ima ih i na ostrvu Hidri, Speciji, Salmisu i Porosu. Osim toga žive Arnauti u Etoliji, Akarnaniji, Lakoniji i Meseniji; većina je pak nase- ljena po celoj provinciji Peloponeza, u Beotiji, Atici, Megari i Argolisu.
Mahom su se svi pretopili u Grke i samo su neki sačuvali svoj jezik, nošnju i običaje. Tako kontopisani, postali su mekušci i slapčine do zla Boga. Po ju- naštvu nisu ni nalik na njihovu ostalu braću i saplemenike. Ima ih preko 180.000 i svi su vere, pravoslavne.
Iz ovoga se vidi, da ima Arnauta do jedan i po milion, ali se ne može kazati da ima i arnautske države. Za to se o njima pre može imati pojam nacionalan,nego političan, za to su im vrlo širimašna predanja i o istorijskoj prošlo- sti njihovoj.
Arnauti vrlo malo vode računa o onome šta je bilo. Njih se slabo tiče njihova istorija, pa za to iz prošlosti svoje ne umeju ništa ni da pričaju. Čak i oni oko Kroje i Lješa znaju pričati vrlo ma- lo o hrabrome Skenderbegu. A o njegovim uzoritim i viteškim delima ispričali – bi po neku gatku, pripovetku ili bi po- menuli: ovde je najviše pobno Turaka, tu se borio junački sa velikom silom turskom, onde je kopljem svojim turskom caru šator oborio, a ovaj posle od straha umro. Ili: imao je onle veliki dvor, mnoge konje i stoku, a oko njega je bila svita, obučena u srebro i zlato, svilu i kadifu. – Eto, to je najviše što o njemu umeju oni kazati.
Tako je Kastriotić Skenderbeg – taj najveći junak svoga vremena – u uspo- meni svoga naroda, gotovo reći, zaborav- ljen, a tako isto zaboravljene su i one pesme, u kojima se slikaju i pevaju nje- gova velika i junačka dela, počinjena > slobođenje i ujedinjenje svoga naroda, koji je celim žarom svoga junačkog srca ljubio.
: O Arnautima je u opšte vrlo malo lito poznato, naročito pak nama Srbima, žoji bismo trebali da se za njih više interesujemo, tim pre što se prema tur- skoj državi njima graničimo. Mi imamo knjiga i spisa, iz kojih znamo mnogo viŝe: kako žive ljudi i narodi u najudaljenijim zemljama i državama, a život i običaji ovih suseda naših vrlo su nam malo po- znati. Mi pak, po svojoj tradiciji i isto rijskom pravu, polažemo pravo svojine na Staru Srbiju i Maćedoniju, a naročito na taj predeo, koji je Arnautima naseljen i bez kojeg se Velika Srbija ni zami- sliti ne može.
Prvi pokušaj naš da budemo veći, mo- ćniji, i da oslobodimo podjarmljenu braću svoju, uputio bi nas na ove susede naše, da se sa njima sukobimo.
Ne zna se, da li bi nas oni dočekali prijateljski i mirno, pa ma i da znaju da smo mi narod, koji ima pravo svojine na predele u kojima oni žive. Ali je verovatnije, da će nas ovi susedi o koji- ma mi sada slabog, t. j nikakvog računa ne vodimo, dočekati oružanom rukom, da će braniti svoja ognjišta, na život n na smrt.
Pa ipak je zbog nate, i u tome po- gledu, velike nemarljivosti, slabo izuča- van život i običaji tih naših suseda.
Ja nemam spreme da potpuno, u detalju i u svakom pogledu opišem ovaj narod.
Zato neću ovde ni iznositi nikakve sum- njive ili nepotpune istorijske ili geo- grafske podatke. U ovoj mojoj knjižici hoću živim načinom da nacrtam samo sliku predela i naroda mestimice, duž našeg pograničnog kordona, do u dubinu Kosovog Polja, onako kako sam ga ja sam poznao. Potpuniji i opširniji opis u ovome smi- slu, naročito pak objašnjavanje zakona i uslova, po kojima se vršila sudbina Ar- nauta i kretno istorijski život njihov, a tako isto i dublje etnografsko ispitiva- nje ovoga naroda, ostavljam spremnijim i naučnijim našim istoričarima, pravnicima. narodnim psiholozima i drugim naučnicima….
naravlja se
Discussion about this post