U prvim mesecima po oslobođenju od okupatora, na Kosovu i Metohiji nastala je vrlo napeta politička situacija. Takvu situaciju je predvideo i sam Enver Hodža u pismu koje je 10. aprila 1944. uputio Ismetu Šaćîriju, sekretaru Oblasnog komiteta KPJ za Metohiju: „Sa Kosova će regrutovati veliki broj snaga koje će neprijatelj uputiti protiv partizana Jugoslavije i Albanije. Ovo upućivanje snaga već je počelo.” Organizacija Druga prizrenska liga je 17. novembra 1944. prešla u ilegalu, kada je na njeno čelo stao Džafer Deva, najpouz- daniji nemački saradnik. (Upravo tog dana, 17. novembra, albanski partizani su oslobodili Tiranu.) Dotadašnji nemački kolaboracionisti, kojih je pred kraj rata bilo oko 10.000 među Albancima, očekivali su englesko iskrcavanje u Albaniji, a u Srbiji ustanak protiv komunista (!). Pošto se to nije dogodilo, mnogi koman- danti i odgovorna lica u vlasti izbegli su u zapadnoevropske zemlje ili u Tursku.
Nova vlast, koja je agitovala socijalizam, kao glavnu parolu isticala je ispravlja- nje nepravdi koje je monarho-šovinistički režim učinio Albancima. Pre Drugog svetskog rata Komunistička partija Jugoslavije oštro se zalagala za nacionalna prava Albanaca u Jugoslaviji. Oblasni komitet KPJ za Kosovo i Metohiju, na čijem je čelu stajao Miladin Popović, javno je agitovao za pravilno rešavanje agrarnog pitanja (reviziju prava na zemlju), slobodnu upotrebu srpsko-hrvatskog i alban- skog jezika, obaveznu administraciju na oba jezika, slobodno isticanje albanske zastave (sa petokrakom zvezdom), sprovođenje amnestije za one koji nisu odgo- vorni za počinjene zločine i dr.
U odnosu na Albance, Oblasni komitet KPJ zauzeo je sledeće stavove: a) da se oni koji imaju oružje ne razoružavaju već da se mobilišu sa svojim oružjem i da se upute na frontove izvan Kosova da učestvuju u završnim borbama protiv nemačkog okupatora, b) posle obavljene mobilizacije za front, pristupiti saku- pljanju oružja od onih koji nisu mobilisani, ali tako da se pritom ne ispolje sla- bosti”, c) „nemilosrdno uništavati centre gde se okupljaju naoružane bande koje se spremaju da vode borbu protiv NOV i nove vlasti”.
Nasuprot tome, u referatu „Manjinski problem u novoj Jugoslaviji”, predatom Vladi Demokratske Federativne Jugoslavije 3. novembra 1944, dr Vasa Čubrilo- vić preporučio je: „Manjinsko pitanje putem iseljavanja najlakše se vrši za vreme ratova kakav je ovaj. Narodi na čiju će štetu to ići, naši su protivnici u ovom ratu. Oni su napali nas, ne mi njih… Ovaj rat, sa svojim pokretima masa stvorio je i prethodno psihološko raspoloženje za iseljavanje. Naše manjine, svesne su šta su počinile, zato se neće dugo ni braniti, ako ih proteramo. Općenito uzevši, kad se i imaju u vidu svi elementi o kojima smo govorili, mi nikada nismo imali po- voljnije uslove za rešenje manjinskog pitanja, nego u ovom trenutku… Po pitanju važnosti naroda koje treba iseliti, mišljenja sam, da treba uzeti red: Nemci, Ma- dari, Arnauti, Italijani, Rumuni.”
Kada je reč o Albancima, napominje: „Pošto u pitanju Arnauta Stare Srbije i Makedonije, moramo i etnički da zavladamo Kosovom i Metohijom, a da izbe gnemo sukob sa susednim albanskim narodom, tu treba još smišljenije i taktičnije raditi nego u Vojvodini… Ako se želi da se postigne cilj međusobnog povezivanja Crne Gore, Srbije i Makedonije, Kosovo i Metohija moraju iz temelja izmeniti svoj etnički sastav. Pre svega, treba očistiti Metohiju kao graničnu oblast, susednu Crnu Goru, zato najzgodniju za kolonizaciju Crnogoraca.” (Nasuprot o „Arnau tima” u Jugoslaviji, sasvim je drugačiji stav imao o Albancima u Albaniji: „Posebi- ce treba da se oda priznanje junačkom držanju pravih Albanaca iz Albanije. Oni su od samog početka poveli borbu protiv fašističkih osvajača njihove otadžbine, drugarski i lojalno sarađivali sa narodnooslobodilačkim pokretom u Crnoj Gori i Makedoniji, stavljajući se sami na raspolaganje i pod vodstvo maršala Tita”.) Vasa Čubrilović vrlo precizno navodi kako treba da se obavi etničko čišće nje teritorija. „Pored čišćenja od strane vojske u toku operacija, treba primeniti i druga sredstva, da bi se narodne manjine prisilile na iseljavanje. Pre svega, zbog njihovog držanja u ovom ratu, treba im oduzeti sva manjinska prava. Nemilosrd- no treba staviti pred ratni sud sve one članove narodnih manjina, koji su se stavili na bilo koji način u službu okupatora. /To praktično znači za bilo koji posao u nekoj od institucija pod okupacijom, pr. a./ Za njih treba stvoriti koncentracione logore, njihova imanja zapleniti, a porodice im isto poslati u logore, pa prvom prilikom prebaciti u njihove nacionalne države.”
U zaključku referata, upozorava: „Može biti nikad nam se neće više pružiti ovakva prilika da svoju državu napravimo etnički čisto našu… Manjinski pro- blem, ako ne rešimo sad, nećemo ga nikad rešavati.” Ovaj ponuđeni referat, koji je u odnosu na onaj iz 1937. godine „osavremenjen”, nova socijalistička vlast je stavila ad acta, ali je Vasi Čubriloviću povereno da bude ministar poljoprivrede u vreme sprovođenja agrarne reforme i kolonizacije Vojvodine kada je vrlo veli- ki broj Nemaca bio proteran. Kada je reč o Madarima i Rumunima u Vojvodini i Albancima na Kosovu i Makedoniji, preporuke referata nisu dolazile u obzir da se sprovode jer su to bili narodi čije su matične zemlje postale socijalističke i „bratske”.
O ovom referatu se dugo nije znalo sve dok ga albanski istraživač s Kosova dr Seit Lipa nije početkom 80-ih godina XX veka otkrio u Arhivu Srbije, u fondu Prezidijuma Narodne skupštine Narodne Republike Srbije (kutija G-16, fascikla 1). Original referata sadrži i tabelu: „Broj Arnauta u Staroj Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori po srezovima od 31. marta 1931. godine, i jednu mapu: „Broj Ar nauta i Rumuna na sto stanovnika. Tekst je prvi put objavljen u slovenačkom političkom magazinu Mladina (1988, br. 49), a na albanskom i engleskom više puta je navođen u fragmentima u raznim publikacijama, dok je u Srbiji prvi put objavljen u beogradskom Nedeljnom telegrafu (18. i 25.9.1996), zatim u beograd- skom naučnom časopisu za preispitivanje prošlosti Hereticus (2007, br. 1).
Po dolasku na Kosovo, pripadnici pojedinih partizanskih jedinica vršili su od- mazdu nad Albancima, što je izazivalo revolt i podozrenje u stvarne namere nove vlasti. Situacija se naročito iskomplikovala dolaskom Prve kosovsko-metohijske brigade na područje Drenice 24. decembra 1944. gde su od strane lokalnog al- banskog stanovništva 1941. bila popaljena mnoga srpska (naseljenička) mesta, zbog čega se odatle iselila većina Srba. Činjenica je da je najviše Albanaca s tog područja bilo u formaciji Džafera Deve „Redimente Kosova” i u nemačkoj diviziji „Skenderbeg”. U monografiji Prva kosovsko-metohijska proleterska brigada (1991) Milutina Milkovića (pravo ime i prezime poznatog revolucionara Mite Miljkovi- ća) navodi se da je stanovništvo Drenice „sa neskrivenim neraspoloženjem i ne- poverenjem dočekalo jedinice NOVJ – bežalo je iz kuće, odbijalo da preda oružje i municiju, skrivalo naoružane grupe ispred potera koje su preduzimale pojedine jedinice NOVJ i koje su završavane neuspešno. Za razliku od ostalih područja, na Kosovu i Metohiji nije funkcionisala novouspostavljena „narodna vlast”.
Milutin Milković ovako opisuje teritoriju Drenice, koja se nalazi u sredini iz- medu područja Kosova i Metohije. „Prostire se na severu skoro do sela Rakoš i Durakovac, a na jugu do Orahovca i Suve Reke, na severozapadu do Kosov- ske Mitrovice i na jugozapadu do Vučitrna, Kosova Polja, Lipljana i Uroševca. Dužinom ovaj prostor iznosi približno 140, a širinom oko 40-50 kilometara. Teren je uglavnom brdovit, sa nižim planinama (najviša je Čičavica – oko 1100 metara nadmorske visine), koje se naslanjaju na one više i visoke sa kojima se graniči Drenica. Pored većih sela koja se nalaze pored železničke pruge Peć-Ko- sovo Polje, na ovom terenu raštrkano je stotinak malih sela, zaseoka, mahala, pa i usamljenih kuća. Sva su uglavnom u podnožju brda i planina. Gotovo sve kuće u Drenici imaju male prozore, koji više služe za osmatranje okoline, a u slučaju potrebe i za puškarnice, nego za neke druge kućne potrebe (…) Drenica je, zbog niza povoljnih geografskih uslova, predstavljala centar odmetništva i pružanja otpora svakoj vlasti, sem onoj fašističkoj za vreme okupacije.”
Starešine Prve kosovsko-metohijske brigade stupile su 4. januara 1945. u kontakt s vodom albanskog stanovništva u Drenici Šabanom Polužom, koji je uz sebe imao oko 850 naoružanih Albanaca. On je bio spreman da kao „brigada” pristupi jedinicama narodnooslobodilačke vojske (NOV) Jugoslavije. Za razli- ku od velikog broja četnika pokajnika kojima je tada bilo najvažnije da prikriju dotadašnju pripadnost četnicima, Šaban Poluža je smatrao da nema od čega da se krije, jer njegovi glavni neprijatelji bili su upravo četnici protiv kojih se borio 1941. godine.
U pomenutoj monografiji navodi se beleška jednog od komandanata te bri- gade, Gavrila Nikolića, u kojoj opisuje taj susret: „Pre pregovora, Šaban Poluža je primetio da jedan vod vojnika sprovodi prema zatvoru OZN-e grupu od dvade- setak Albanaca. Pod pretnjom da će odmah njegovi ljudi započeti borbu protiv partizana, primorao je sprovodnike da puste kudama pohapšene… Zahtevao je da se ni jedan Siptar više ne strelja bez sudenja. Da se do tada nije tako postupile dokazano je tako što su on i njegova pratnja iskopali nekoliko grobova i utvrdili Šiptari iz tih grobova streljani bez suđenja”. U belešci dalje navodi daban Poluža ubeden da su Nemci izgubili rat i da on i njegovi ljudi neće da se su bore protiv Tita a Kosovo treba da ostane u Titovoj državi”. Napomenuo ja da će on i njegovi stupiti u svaku brigadu sem u Prvu kosovsko-metohijsku, jer je ta brigada protiv Siptara. Navodno je rekao i to da Srbi s Kosova treba da odu u Srbiju, Crnogorci u Crnu Goru, a Albanci da ostanu tu gde se i nalaze. da je
Da bi ga pridobili, Operativni štab NOV i PO za Kosovo i Metohiju odlučili ne- su da Šabana Polužu imenuju za komandanta VII kosovsko-metohijske brigade koja je trebalo da se pošalje na ove Sremski front. Broj boraca brigade bio je uobičajeno velik, preko 7.000 uglavnom Albanaca, zato što većina njih nije htela da pristupi drugim partizanskim jedinicama za koje su smatrali da su „srpske, odnosno četničke”. Toj brigadi Šaban Poluža je pristupio sa oko 1.500 svojih bo- raca, a na putu za Sremski front do Podujeva mobilisao je još oko 4.000 Albanaca. Sve ovo vreme su u stvari taktizirali, s jedne strane Šaban Poluža, koji po svemu sudeći nije imao stvarnu nameru da ode sa svojim borcima s Kosova, i s druge strane starešine NOV Jugoslavije, koje su već verovatno imale plan kako negde u
Srbiji ili na Sremskom frontu da okončaju s njim. Kada je Prvi i Drugi ešalon Sedme brigade 20. i 21. januara prešao s Kosova u Srbiju, u Kuršumliju, i kada je trebalo 22. januara da krene Treći ešalon sa Šaba- nom Polužom, on je odbio da izvrši naređenje, a borce tog ešalona rasporedio je po okolnim selima Podujeva. Brzo su upućene partizanske jedinice prema Podu- jevu, a sukob sa odmetnutim ešalonom započeo je 25. januara, u 9 časova. Pošto je ubrzo pobuna zahvatila čitavu Drenicu, nova vlast na Kosovu bila je primorana da 8. februara 1945. uvede vojnu upravu na području čitavog Kosova. U nastoja- nju da prekine pobunu, Štab NOV-a pozvao je uglednog Albanca Asima Ljužu da posreduje kod pobunjenika. On je pristao na taj zadatak, ali kada je prilazio kući u kojoj je bio smešten štab jedinice NOV-a ubijen je iz vatrenog oružja od nepo- znate osobe iz redova jedinice. Ovo ubistvo je vrlo negativno odjeknulo medu albanskim življem u Drenici, jer je Asim Ljuža kao narodni poslanik u Kraljevini
Jugoslaviji štitio Albance u mnogim prilikama. Šaban Poluža uspeo je da organizuje vrlo jak otpor sve do svoje pogibije u noći 21/22. februara 1945. On je imao izuzetne vojničke sposobnosti, mada se nikada nije školovao. Rođen je 1873. u selu Poluža, a otac mu je bio Mustafa Redžep Kastrati, srednjeg imovnog stanja. U Prvom svetskom ratu suprotstavio se bugarskoj i austrijskoj okupaciji. U Kraljevini SHS uključio se u politički ži vot kao poslanik, ali zbog oštrih kritika koje je upućivao vlastima, morao je da emigrira u Albaniju. Na početku Drugog svetskog rata, na poziv muslimanskog življa u Sandžaku, uspešno je organizovao otpor četnicima. Tokom rata je bio predsednik „Islihata” (Muslimanskog mirovnog veća) u Drenici. Albanski prvaci u Drenici izabrali su ga i za komandanta Brigade Drenice.
Tokom trajanja borbi, februara i marta padobranom je spušteno na Kosovo i Kopaonik nekoliko desetina pripadnika Srpskog dobrovoljačkog korpusa srp- skog naciste Dimitrija Ljotića, ali su njih vrlo brzo likvidirale partizanske jedini- ce. Tada se na Zapadu računalo da na Kosovu i u Srbiji antikomunističke snage mogu da pruže ozbiljan otpor Titovoj vojsci protiv uspostavljanja komunističkog režima.
Jedinice NOVJ vodile su punih 28 dana borbe protiv pobunjenika. Iako su u oružju partizanske jedinice bile daleko nadmoćnije, pružan im je vrlo žestok otpor i očito da je za mnoge Albance u Drenici to bila borba na život i smrt. Po sećanjima partizanskih boraca, svako selo u Drenici predstavljalo je front. Inače, kako se navodi u monografiji Milutina Milkovića, sačuvano je veoma malo do- kumenata o tim borbama ove brigade, a oni koji su sačuvani vrlo su oskudni s podacima. „Stalne borbe i danju i noću protiv pobunjenika dovele su do toga da su veze između štaba brigade i štabova bataljona – one su i inače u tim uslovima bile neredovne – održavane skoro isključivo preko kurira i to uz velike teškoće i gubitke”.
Kao pomoć u tim borbama, Operativni štab NOV za Kosovo i Metohiju upu- tio je 25. januara 1945. novoformirani odred sastavljen od 120 mladih partiza- na Albanaca, bez iskustva u oružanoj borbi. Komandant odreda je bio Ibrahim Trnavci, a politički komesar Mile Cesarević, jedini Srbin u tom odredu koji je dobro govorio albanski. Borci ovog odreda hrabro su se borili, a jedan broj njih je i poginuo. O tom odredu Mile Cesarević je kazivao: „Treba napomenuti da je sastav Odreda, sem mene, bio isključivo albanske nacionalnosti. Ovo je potrebno naglasiti i zato što su borbe bile žestoke, vodile se pod vrlo teškim uslovima, sa neprijateljem albanske nacionalnosti, i da nismo imali nijedan slučaj dezerterstva ili pasivnog odnosa od strane naših boraca u tim borbama…”
Kada su u Vojvodini doprle vesti s Kosova, tada se, početkom februara 1945, pobunila jedna jedinica NOVJ sastavljena od Albanaca koja se nalazila u Vršcu. Kako navodi istoričar Dmitar Tasić, „nekih 500 boraca Kosovske dopunske bri- gade pod pretnjom oružjem tražilo je da se vrate u Metohiju. Brzom akcijom vojvođanskih jedinica KNOJ-a pobunjenici su opkoljeni i primorani na predaju. U kasarnu je vraćeno 470 pobunjenika dok su dvojica uspeli da pobegnu. Posle istrage i suđenja u Vršcu je streljano 11 pobunjenika.” (Zbornik Matice srpske za istoriju, 2013, 87, str. 83-84)
Na pitanje novinara koji su bili albanski ciljevi zbog čega je uvedena vojna uprava na Kosovu, general Savo Drljević je rekao: „Glavni cilj vojne pobune bio je da se ostvari program Druge prizrenske lige tj. da se onemogući stvaranje so- cijalističkog poretka na Kosmetu i da se Kosovo i Metohija priključe budućoj tzv. Velikoj Albaniji. Zavođenje Vojne uprave značilo je da nova Jugoslavija nije priznala komadanje Jugoslavije kao države…” (Ovde se može postaviti pitanje o kakvom komadanju se uopšte može govoriti kada su se nemačke vojne snage uve liko bile povukle sa tog dela Balkana, kad in Adanie, koju su oslobodile tarmog lijke partizanske jedinice.) General Drljević navodi da je u borbama protiv 20.000 albanskih pobunjenika na Kosovu bilo angažovano preko 40.000 partizana, o nosno skoro pet divizija, da je do 21. februara likvidirano jezgro pobune (Sabad Poluta, Mehmed Gradica), i da su partizanske jedinice imale 700 poginulih i više od 1.300 ranjenih. (Feljton u Borbi, jul 1987) Ni reči nema o pravom uzroku pobune, niti o gubicima Albanaca, koji su bili neuporedivo veći. Vojna uprava je ukinuta u junu 1945. godine.
Međutim, ostaje otvoreno pitanje za istoriografiju u oktobru 1944. amne- stija četnika na jugu Srbije, koji nisu „zakrvavili ruke”, i njihovo uvođenje u par tizanske jedinice na Kosovu. To je bio jak udarac za Albance. Za razliku od tih četnika koji su bili rasporedivani po jedinicama koje su ostajale na Kosovu, mo- bilisani Albanci upućivani su na Sremski front ili prema Trstu. Tada se tim bivšim četnicima ukazala prilika da pojedinačno ili u grupama iskale bes i mržnju nad Albancima na Kosovu u ulozi partizanskih vojnika.
Drenica je dugo bila tabu-tema za istoričare i novinare na Kosovu, osim što se uopšteno pominjala kao mesto pobune reakcije i narodnih neprijatelja. Może se reći da je srpski pisac s Kosova Božidar Milidragović prvi razbio taj tabu. U priči „Pad svetog Dorda u Đakovici”, objavljenoj u beogradskom časopisu Knjiže vnost (1983, br. 6-7), jedan Srbin podseća svoga prijatelja na borbe u Drenici u Drugom svetskom ratu: „Ali i njihova su pojedina sela stradala više nego naša… ispričaj šta je uradila prva četa drugog bataljona te brigade… Spalili ste Kozice. Zajedno sa balistima u kućama su izgoreli i deca i žene!” To je bilo prvi put da je neko u Jugoslaviji javno pomenuo pogrome nad Albancima na Kosovu koje je počinila partizanska vojska.
Mesec dana po uvodenju vojne uprave na Kosovu, Povereništvo unutrašnjih poslova Demokratske Federativne Jugoslavije donelo je 6. marta 1945. godine Odluku o privremenoj zabrani povratka kolonista u njihova ranija mesta življen- ja”, a 7. jula iste godine i Saopštenje kojim se skreće pažnja da se naseljenicima ne dozvoli samovoljno vraćanje. To se odnosilo, u prvom redu, na one stanovnike koji su u vreme Kraljevine Jugoslavije planski naseljavani na Kosovu i davana im je zemlja odbeglih ili prognanih Albanaca, a za vreme Drugog svetskog rata su oni izbegli sa Kosova u Srbiju. Ovim se želelo da se isprave teške nepravde učinjene nad Albancima. O svim spornim imanjima raspravljala je mešovita revi ziona komisija sastavljena od predstavnika Ministarstva za agrarnu reformu De- mokratske Federativne Jugoslavije, Ministarstva poljoprivrede Srbije i Oblasnog darodnog odbora Kosova i Metohije. Ta komisija je rad završila krajem 1947. go dine i rešila ukupno 11.168 agrarnih sporova. Ona je priznala potpuno pravos porodica 4.829 srpskih porodica, 5.744 je delimične izgubilo zemlju, dok je 595 Porodica moralo da napusti imanja. Albancima je vraceno 15.784 hektara zemlje Od 7.397 naseljeničkih porodica koje su tokom Drugog svetskog rata napustile Kosovo, 5.545 porodica se vratilo na svoja imanja, dok ih se 2.471 nije vratila iako je dobila rešenje za potpuno ili delimično pravo. Većem broju tih srpskih porodica obezbeđeno je ognjište i imanje u Vojvodini, uglavnom kuće i posedi izbeglih i prognanih pripadnika nemačke manjine.
Ta mera privremene zabrane povratka doneta je jer je povratak zemlje bio je- dan od glavnih razloga da se kod Albanaca stvori poverenje prema novoj vlasti. U feljtonu „Obećana zemlja”, objavljenom u Borbi (20.7.1989), revolucionar i ne- kadašnji visoki rukovodilac na Kosovu Mita Miljković rekao je novinaru: „Nama je, radi sređivanja prilika na Kosovu i Metohiji, bilo najvažnije da se svi sporovi oko zemlje rasprave i pravično reše. Sve je to trajalo dve godine. Tim rešenjem bila je oduzeta od naseljenika samo ona zemlja koju su godinama obrađivali sel- jaci – Albanci, pa im je bila oduzeta. Time, koliko se sećam, bilo je obuhvaćeno oko 15 do 16 odsto celokupne zemlje koju su naseljenici posedovali pre rata. Konačno… kada su rešeni svi ti sporovi oko zemlje, bili su stvoreni povoljni uslovi za normalan život i rad u Oblasti, a to se, između ostalog, ogledalo i u tome što su ubrzo posle toga uglavnom bili likvidirani i odmetnici.” Ovome treba dodati da, sigurno, upravo zbog toga kod Albanaca na Kosovu nije imala većeg odjeka infor- mbiroovska huškačka propaganda iz Albanije. Relativno je mali broj kosovskih Albanaca među osuđenima zbog izjašnjavanja za Rezoluciju Kominforma (njih 436, što čini 0,05% broja stanovnika).
Poseban problem predstavljalo je oko 350 porodica iz Albanije koje su se na Kosovo naselile i bespravno prisvojile zemlju. Istoričar Aleksandar Životić navo- di u knjizi Jugoslavija, Albanija i velike sile (2011) da je Albanija 1947. godine pre- dlagala da im se na Kosovu dodeli zemlja da se tu trajno nastane, što jugoslovens- koj strani nije odgovaralo. Za početak Vlada u Tirani prihvatila je da se vrati 37 porodica, a za dalje je zatraženo od Beograda da redovno i precizno obaveštava albansku stranu „o broju, imenima i datumima ekspulzacije” kako bi se na vreme organizovao njihov prijem u Albaniji.
Ubistvo sekretara KPJ za Kosovo i Metohiju Miladina Popovića, 13. marta 1945, koje se dogodilo usred dana u njegovoj kancelariji u Prištini, izazvalo je vrlo mučnu međunacionalnu situaciju. Kao ubica je otkriven učitelj iz Đakovice, albanski iredentista Haki Taha. Albanci na Kosovu dugo su sumnjali u zvaničnu verziju. Tome su išle u prilog i mnoge kontradikcije u vezi s ovim ubistvom. U knjizi Sukobi na Kosovu (u prvom izdanju 1984, ali i u proširenom 1986), Spasoje Đaković, šef tadašnje OZN-e, najpre citira depešu koju je on sam poslao tada CK KPJ: „na prsima ispod kaputa atentatora nađena je zastava”, a zatim opisuje ubicu ,levom rukom je raskopčavao kaput i izvukao albansku zastavu”.
Na pomenutoj zastavi bile su izvezene reči: „Kosoves liri – Bashkim me Shqipni” („Kosovu sloboda – Ujedinjenje sa Albanijom”). To ukazuje da je mo- tiv ubistva razdvajanje Kosova od Albanije i zabrana isticanja albanske zastave. Po službenoj verziji ubica je izvršio samoubistvo, a po rečima Dušana Mugoše, visokog funkcionera i Miladinovog bliskog druga i saborca: „Ubica je bio jedan albanski nacionalista koji je drugog dana uhvaćen i ubijen u Prištini.” (Ilustrovana politika, Beograd, 1960, br. 72) zaboravljaju (Priština, 1994) Tahira Z. Beriše, štam-
U knjizi Imena koja se ne panoj na albanskom, citiraju se reči rodiakija mi je rek The Hureme, kojoj papai tizani ubili muža pred kraj rata: Hakijamii idem Pristinu i supanijedan važan zadatak. Možda se mistunu, on je u Prize menja na stvari. Ti se brini o majci.” Na proputovanju za prijema ostanu Prizrenu posetio prijatelja sebrini Lipovecija (umro 1991), kome je nastanka Cutes o meni i mom delu!”. Ironija je da je ubio čoveka koji je bio veliki prijatelj Albanaca i bora protiv nepravdi koje su im činjene u Kraljevini Jugoslaviji.
Miladin Popović je po zadatku za vreme rata bio u Albaniji, gde je doprineo stvaranju KP Albanije i organizovanju tamošnje narodnooslobodilačke borbe Po oslobođenju, naslutio je da povratak srpskih naseljenika, koji su za vreme rata izbegli u Srbiju, može da izazove teške sukobe na Kosovu. O tome je upozorio najviše rukovodstvo Jugoslavije. Po uvodenju vojne uprave na Kosovu, on je tre balo da bude razrešen dužnosti. Po kazivanju Mite Miljkovića, planiran je bio za vojnog izaslanika Jugoslavije u Poljskoj. (Majka Miladina Popovića nije htela da primi saučešće od Spasoja Dakovića. Rekla mu je u lice: „Ti si mi ubio sina!”)
Zbog zategnute situacije koja je nastala posle pobune Albanaca u Drenici i ubistva Miladina Popovića 26. marta 1945. godine, u Prištini je osnovan „Šip- tarski komitet”. Zadatak tog komiteta je bio da u okviru Narodnooslobodilač kog fronta politički deluje među Albancima radi njihovog uključivanja u druš tveno-politički život, da afirmiše socijalizam i da propagira bratstvo i jedinstvo naroda na Kosovu. Za predsednika je izabran Fadilj Hodža, za potpredsednika Rifat Beriša, a za sekretara Džavit Nimani. Pored Oblasnog komiteta, osnivani su seoski, opštinski i sreski „šiptarski komiteti”. Konferencija jedinstvenog NOF na Kosovu održana je 11-12. aprila iste godine, a na njoj je za predsednika izabran Rifat Beriša, za potpredsednike prota Josip Spasić, Fadilj Hodža i Nedžip Baša. Zbog političkih neslaganja, Rifat Beriša će se ubrzo odmetnuti u šumu, gde će biti i likvidiran. „Šiptarski komitet” je delovao do 1950. godine i odigrao je značajnu ulogu u uspostavljanju poverenja izmedu nove vlasti i Albanaca, kao i u razvijanju društveno-političkog života.
O krupnim incidentima koji su se dogodili pri mobilizaciji Albanaca za odla zak na front u severne krajeve Jugoslavije govorio je organizacioni sekretar KPJ na Osnivačkom kongresu KP Srbije u maju 1945. godine. (Osnivački kongres KP Srbije /Stenogram/, 1972) On je oštro kritikovao što „partijsko rukovodstvo na Kosovu i Metohiji nije preduzelo sve mere da se obezbedi pravilna mobilizaci ja… Dogodile su se takve stvari koje najbolje govore i o šovinizmu i o lokalpa triotizmu, i uopšte o nepravilnom odnosu komunista prema masama”. Pomenuo je i incident u Baru, gde je jedan mobilisani Albanac u svadi ubio sprovodnika, posle čega je usledilo streljanje, „40 Šiptara za jednog ubijenog borca”. Posle toga je izbio sukob s mobilisanim Albancima, u kojem je ubijeno 300 njih. „Šiptari su izgubili poverenje – to je jasno, i nisu ga izgubili samo zbog toga što su osetili na svojoj koži staru Jugoslaviju, nego su ga izgubili i zbog grešaka koje prave naši rukovodioci prema njima”, kritikovao je oštro Ranković. Zatim je uputio oštru kritiku Dušanu Mugoši, partijskom rukovodiocu na Kosovu i Metohiji, jer je govoreći o svrsishodnosti upotrebe dva jezika u administraciji, pomenuo izraz „dupla porcija”. „Eto, to je šovinizam u praksi. Uprkos toga što smo mi već ranije rekli da će se te teškoće rešiti na taj način i što će se sprovesti dupla administracija i na srpskom i na šiptarskom jeziku, i da se to pravilno postavi…”
Jedan od organizatora ustanka u Crnoj Gori Doko Pajković, koji je u martu 1945. godine postavljen za sekretara Oblasnog komiteta KPJ za Kosmet, zbog ta- mošnje vrlo zaoštrene međunacionalne situacije, u svom govoru na kongresu na- glasio je: „Istina, kada se pokrenuo rad na terenu, mi smo napravili krupnih greša- ka na Kosovu i Metohiji prema Šiptarima, tako da su oni stekli uverenje da se nije ništa promenilo od vremena stare Jugoslavije. Na primer, bilo im je zabranjeno isticanje njihove zastave, prisiljavani su da govore srpskim jezikom. Zatim, preu- zimanje same narodne vlasti. Na rukovodećim mestima nalaze se Srbi i Crno- gorci, što je izazvalo revolt kod šiptarskih masa. U partijskim organizacijama nije bilo Šiptara i kod njih nismo imali jačeg oslonca.” Na kraju je zaključio da je to „bio nepravilan način borbe”, ali „danas smo tamo, uglavnom, politički postavili stvar pravilno. To je učinilo da se stanje popravilo. Dobrim delom za popravljanje stanja, može se reći, doprineo je pakt Jugoslavije sa SSSR-om. Kod masa, ljudi koji su se ranije bavili politikom, jasna je činjenica da je naša država jaka, da ima ugleda u inostranstvu i da se oslanja na veliku snagu Sovjetskog Saveza.”
Jedan od najviši funkcionera KPJ Milovan Dilas u svom govoru na kongresu osvrnuo se na negativan odnos prema Albancima u nekim partijskim organizaci- jama. „Ja sam, drugovi, čuo, na primer, od članova partije da o Arnautima govore kao o stoci, koja jedino poštuje silu i za koju nema nikakvih drugih sredstava osim sile. Sila je potrebna, ali za pobedu naroda… Naši drugovi na Kosovu i Me- tohiji pribojavaju se da ne izgube Crnogorce, ako se sprijatelje sa Albancima. To je pogrešno. Mi nemamo nikakvih razloga da se bojimo da ćemo izgubiti one Cr- nogorce ili Srbe koji su za ugnjetavanje Albanaca, ili Srbe, tj. četnike, koji se vešto tamo skrivaju i huškaju naše mlade borce, koje partija nije znala pravilno da vodi; da vrše takve surove ispade koje su radili jugoslovenski žandarmi 1918. godine.”
Na Osnivačkom kongresu KP Srbije govorio je i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito, koji je rekao: „Nedavno sam primio delegaciju sa Kosova i Metohije i upitao ih kako je kod njih. Oni kažu – dobro. A ja im kažem ‘Kad bi bilo dobro, ne bi vi došli do mene. E, tada mnogi rekoše da nije dobro i počeše pričati kako im pale i oduzimaju imovinu. Ja im razložim našu politiku: ‘Mi znamo da ste vi pošli u njemačku vojsku, da ste se borili protiv nas, ali to ne znači da mi sad pozi- vamo vas na odgovornost. Mi znamo da ste bili zavedeni, da niste vi koljači i zli- kovci, da vas je 90% bilo zavedeno i da je sada na nama red da vam pomognemo, da vam objasnimo šta mi hoćemo. Mi nećemo da Šiptari na Kosovu budu gradani bdrugo ili trećerazredni.. Mi hoćemo da aimate svoja svoj jezik, svoje učitelje, da se osjećate kao u svojoj zemlji.” Jedna od potvrdi o zbližavanju Srba i Albanaca tokom rata na Kosovu bile su prava, ravnopravnost, da imate mnogi upamtili juled medu partizanskim borcima razlicitihoji je onanosti. Tako su se u Pri su zavoleli Meto Bajraktari, komunista josikoko poginuo 1943. i bio prog kasnije narodnim herojem, i Slavka Josifović, skojevka, koju kao vrlo plemenitu i dragu osobu. Ona se kasnije udala za oficira NOVJ Vel Ražnatovića, kome je rodila sina Željka, poznatijeg pod nadimkom Arkan, koji dovodi u vezu s mnogim ratnim zločinima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini in Kosovu 90-ih godina XX veka.
Odmah posle rata su se venčali Eljhami Nimani i Sonja, ćerka sremsko-ka rlovačkog mitropolita Rajića, koja je došla na Kosovo 1945. kao pripadnik 46. divizije NOV Jugoslavije (u odeljenje Agitpropa), narodni heroj u NOB-u Cia Patrnogić udala se za Hajrulaha Išmija, brak su sklopili Ali Šukrija i Dušanka (imaju dva sina, Zećira i Luana), Sinan Hasani i Stana (imaju sina i ćerku, Ilira i Dijanu), Kolj Široka i Duška (imaju sina i ćerku, Leku i Jugoslavu, koja je sa Zoranom Dindićem prevela 1984. Kropotkinovo delo Anarhizam i moral), Aljuš Gaši s Lelom (tri sina Agim, Skender i Fatmir, a unuci u Beogradu su im Anti- gona Andonov, ranije urednica na B92, a sada šef kabineta Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Nora Gaši, nekada manekenka, danas prevoditeljka za srpski sa više jezika, i Ilir Gaši, medijski savetnik i izvršni direktor Fondacije „Slavko Ćuru- vija”), diplomata Mesud Besniku s Momirom (imali su ćerku Meritu, koja je rano preminula), Halil Fejzulahu i Danica (njihova ćerka je Kaćuša, do 1990. poznati politički radnik na Kosovu, kao i sinovi Korčagin, poginuo nesrećnim slučajem, i Petrit, nekada poznati rukometaš beogradske „Crvene zvezde”), itd.
Međutim, bili su retki brakova između Srba i Albanki. Gojko Zivgarević se oženio sa Edibe Hapčiuom i Todor Toša Đorđević sa Didarom Dukadini, obe su kasnije bile poznate društveno-političke radnice na Kosovu. Didara Dukadini se sa svojim izabranikom Tošom Đorđevićem dogovorila da organizuje njenu „otmicu”, jer ju je otac obećao nekom Albancu u Prizrenu. Pošto je odbegla od kuće, uputili su „glasnika” da javi roditeljima o tome. Kada su saznali, majka se onesvestila, a otac nije mogao da progovori od šoka. „Vest je iste večeri proletela gradom, počela je da dolazi rodbina da proveri šta je istina, okupljao se svet u kući mojih roditelja kao što se dolazi na saučešće. Ganiju ćerka mezimica pobegla, pa još za Srbina! Pogazila njegovu reč! Tu sramotu otac nije mogao da mi oprosti. Iste večeri objavio je da sam za njegovu kuću mrtva i zabranio da se moje ime ikada više pomene.” Posle sedam-osam godina ona se zajedno s mužem pominila s roditeljima. (Didara – Životna priča jedne Prizrenke, Beograd, 2004)
Takode je zabeležen jedan broj brakova između pripadnika albanskih kvislin ga i Srpkinja na Kosovu. Za Albanca Šuta Marevcija, iz sela Marevci, kod Gnjila navudala se jedna Srpkinja, koja je s njim čak 1945. otišla u šumu da pruži otpor novoj vlasti. Posle njegove pogibije, ona se udala za jednog Srbina iz Paralova, okoline Gnjilana. U Prizrenu se oficir kvislinške vojske Albanije Noc Staka ože- nio Srpkinjom Zagorkom, ali je pred dolazak partizana morao da beži iz zemlje. Supruga mu je rodila sina i pomirila se s tim da ga više nikad neće videti. Posle izvesnog vremena on je ilegalno došao i u najvećoj tajnosti odveo ju je preko granice s detetom. Živeli su u Engleskoj i imali troje dece.
Petrit Imami rođen je 11. septembra 1945. u Prizrenu. Zbog potrebe za prevodiocima s albanskog jezika, njego- va porodica se s Kosova već u novembru te godine prese- lila u Beograd. Otac Sitki Imami, rodom iz Đakovice, radio je kao prevodilac u emisijama na albanskom jeziku u Programu za inostranstvo Radio-Beograda. Pripadao je prvoj generaciji albanskih književnika na Kosovu koja je 1945. stekla mogućnost da piše i objavlju- je na maternjem jeziku. Bio je saradnik na rečnicima srpskohrvatsko-albanski i albansko-srpskohrvatski u izdanju Albanološkog instituta u Prištini. Majka Matil- da Ale Imami, domaćica, bila je po nacionalnosti Madarica.
Petrit Imami se školovao u Beogradu. Diplomirao je 1974. dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i TV (danas Fakultet dramskih umetnosti). Radio je kao dramaturg na Televiziji Priština 70-ih godina prošlog veka. Kao honorarni stručni saradnik angažo- van je 1978. na Akademiji na predmetu Filmski i TV scenario. Za docenta je izabran 1981, za vanrednog profesora 1986, a za redovnog profesora 1996. godine. Autor je scenarija za televizijsku seriju i igrani film „Vetar Hrast” (1979), TV Prištine i Kosovo-filma, koji su rađeni po motivima istoimenog romana albanskog književnika Sinana Hasanija. Nagrađen je Zlatnom arenom za scenario na Pulskom festivalu 1979. godine. Kao dramaturg sarađivao je na jednom broju TV drama i dokumentarnih emisija koje je snimila TV Priština. Sedamdesetih godina prošlog veka objavljivao je stručne članke i kritike o filmu u kosovskom listu za književnost i kulturu Fjala. Za potrebe nastave za predmet Filmski i TV scenario priredio je hrestomatiju Filmski scenario u teoriji i praksi I-II (1978, 1983), u izdanju Univerziteta umetnosti u Beogradu. Objavio je Filmski i TV englesko-srpski rečnik (NNK, 2002), Beogradski frajerski rečnik (NNK, 2000, 2003, 2007) i Dramaturgiju igranog filma (NNK, 2011). Bio je član redakcije i autor preko 200 odrednica Leksikona filmskih i TV pojmova I-II (1993, 1997), u izdanju Univerziteta umetnosti i Naučne knjige u Beogradu. Stručne članke o filmskoj dramaturgiji objavljivao je u Zborniku Fakulteta dramskih umetnosti i u drugim časopisima. Knjiga Origjina e fjalëve në gjuhën shqipe (Poreklo reči u albanskom jeziku) štampana je u Prištini 2011. godine, u izdanju Buzukua. Oženjen je dr Nailjom Malja-Imami, docentom na Katedri za albanologiju na Filološkom fakultetu u Beogradu. Imaju sina Aurelja.
Diskutim rreth këtij postimi